ПАНДОРИНА КУТИЈА

КОРОНА МЕЊА ДНК ЉУДИ?

Pixabay

Вирус SARS-CoV-2 може уградити делове својег генома у ДНК човека, показало је истраживање научника и Масачусетског института за технологију (МИТ).

Према новој студији, делови генома коронавируса пронађени су у ДНК човекових ћелија које су биле заражене у лабораторији, упркос томе што је инфекција прошла. Штавише, угледни тим научника ту је хипотезу недавно потврдио други пут, и то на другачији и поузданији начин, након што је прво откриће из децембра прошле године наишло на озбиљне критике. Но док су оба истраживања наишла на одушевљење антиваксера, чак и нова студија нашла се на удару критика.

Разумљив опрез и критике

Опрез према резултатима је разумљив јер они могу имати више озбиљних импликација на људско здравље. Пре свега то значи да постоји могућност да PCR-тестови на SARS-CoV-2 код неких људи буду позитивни чак и након што је инфекција прошла јер узорци могу садржати вирусне гене које ће тестови открити. То, такође, подразумева да постоји могућност да ти гени нешто раде у људском организму, а ми још не знамо може ли то бити добро или лоше. Надаље, антиваксери су одмах искористили ово истраживање да би изазвали панику уз тврдње да то подразумева да и цепљење узрокује уградњу вирусних гена у нашу ДНК што је, како ћемо показати касније, далеко од истине.

Kритике након првих налаза биле су особито разумљиве зато што се у ДНК човека углавном уграђују само гени ретровируса. Осим тога, резултати прве студије из децембра били су објављени јавно на интернету пре него што су прошли рецензију. Kоначно, неки критичари упозорили су да би вирусни гени откривени у првом истраживању могли бити остаци створени самом методологијом која је у њему коришћена.

Група из МИТ-ја стога је одлучила потврдити своје резултате кроз боље дизајнирану студију, још увек само in vitro студију, а нови налази који потврђују изворне, сада су рецензирани и објављени у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America (PNAS). Иако је реч о реномираном часопису, неки научници упозоравају да рецензија није нужно била уобичајено ригорозна јер је чланак објављен по принципу Contributed article, који омогућује да аутори сами изаберу рецензенте.

Много вирусних гена у ДНК

Чињеница да вируси могу уграђивати своје гене у ДНК човека није нека новост. То су чинили милионима година кроз нашу еволуцију, а чине то и данас. Штавише, удео вирусних гена у ДНК човјека креће се између 5% и 20%. Називају се ендогени ретровируси човека (human endogenous retroviruses, HERV), а већином су већ дуго присутни у геному човека, тако да их деле сви појединци у људској популацији. Ипак, то не вреди баш за све HERV-ове; познато је неколико њих који се могу наћи само у неким популацијама.

Већина HERV-ова је неактивна, али има и активних. Неки од потоњих повезани су с одређеним болестима као што су рак, дегенерација макула ока или психичке болести, а неки могу људе учинити подложнијима другим инфекцијама. У случају рака није доказана њихова узрочно-последична повезаност с болешћу.

С друге стране, научници су открили и бројне случајеве HERV-ова који свом домаћину доносе важне користи – од заштите од разних болести до способности варења скроба, која је била кључна у људској еволуцији. Kакве би могле бити последице уградње делова SARS-CoV-2 у људски геном, за сада се не може знати.


SARS-CoV-2
(Pixabay)

Ново истраживање, новe потврдe

У новом истраживању научници су тражили химере, односно комбинације делића гена коронавируса и човека. Осим тога тражили су и алате којима би се вируси могли уграђивати у ДНК човека. Kоначно, тражили су и непосредне доказе о постојању вирусних низова у људском геному. У новој студији користили су чак три различите технике секвенцирања ДНК да би осигурали да резултати не могу бити артефакти ниједне од коришћених технологија. У сваком од истраживања пронашли су одсечке гена SARS-CoV-2 уграђене у геном заражених ћелија у култури. Чињеница да је половина тих делова насумично уграђена наопако подржава закључак да их живи вируси нису намерно уградили.

Детаљнија анализа непосредне околине уграђених одсечака ДНК показала је да уграђени низови нису случајни и да се ради о транспозонима. Транспозони су гени који су се развили тако да се могу изрезати из генома и уграђивати се назад у њега на некој другој позицији. Да би то могли чинити, потребни су им ензими који се називају реверзне транскриптазе којима се од РНК може стварати ДНК. Њих има у многим вирусима јер имају РНК геном коме је за репликацију потребан ДНК интермедијатор. Но тог ензима нема у човековим ћелијама. Ипак, неки транспозони успевају да се уграде у ДНК човека помоћу ензима из групе LINE1, заосталим у њима из ранијих вирусних инфекција. Једна класа таквих низова, названа LINE1 ретротранспозони, чини око 17 посто генома човека. Иако је већина изгубила способност за премештање, неки су још активни.

PNAS-ов чланак представља доказ да у неким околностима овај ензим може омогућити коронавирусној РНК током инфекције да се препише у ДНК и угради у геном ћелије.Постоји врло јасан траг LINE1-посредоване интеграције”, рекао је биолог Рудолф Џениш, један од чланова тима из Института Вајтхед.На саставу вирусног низа са ћелијском ДНК удвостручује се 20 парова база.

Kључне критике друге студије

Упркос томе што је тим у новој студији представио јаче доказе да би се гени вируса могли уписивати у ДНК човека, многи научници нису у то уверени. Пре свега истичу да је истраживање спроведено на културама ћелија зараженим у лабораторијским условима, а не у стварном људском организму, што није исто. Чак и аутори признају да њихова истраживања треба потврдити на људима.

Осим тога и изнад свега, критичари истичу да су научници у својем истраживању користили културу ћелија које су претходно модификоване на такав начин да садрже значајно више ензима LINE! него што је то уобичајено у људском организму па овај модел не имитира реалне услове у људском организму.

Kоначно, остаје отворено питање штa би то значило чак и ако се ови резултати потврде. Наиме, сами уграђени одсечци нису способни произвести инфективни вирус, а такође није јасно могу ли бити биолошки активни и могу ли бити корисни или штетни за организам.У овом тренутку можемо само нагађати”, поручио је Џениш.

Антиваксерско застрашивање

Антиваксери су једва дочекали резултате овог истраживања да прошире своје тезе да вакцинисање mRNK вакцинамаа доводи до уградње кода вируса у геном човека, одакле ће узроковати проблеме. Аутори истраживања изразили су велико незадовољство због таквих искривљених интерпретација студије нагласивши да њихови резултати ни на који начин не значе да mRNK цепива узрокују интеграцију гена за протеин Spike у ДНК ћелијама човека.

Наиме, чак и у условима студије у којој су научници користили модификоване културе ћелија с неуобичајено високим износима ензима LINE1, анализе су показале да су у ћелијској ДНK пронађени низови различитих дужина који не могу имати за последицу стварање заразних вирусних честица.

Осим тога, истраживања након вакцинисања голом плазмидном ДНК (тзв. ДНК вакцинација, при чему се цепи плазмидном ДНК умноженој у бактеријама), показала су да се то у стварности никада не догађа, иако се у лабораторијским условима редовно може постићи ако се ради с великим количинама ћелија и великом количином плазмидне ДНК.

Амерички органски хемичар Дерек Лоу за часопис Science је истакaо још једну важну чињеницу – да mRNK у вакцинама нема одговарајући 3′-крај (сваки ланац нуклеинских киселина има свој 3′ и 5′ крај) вирусног генома какав је кључан у синтези ДНК.Они имају потпуно различите UTR-ове (untranslated regions), што значи да се не преписују у протеин, а протеин Спике се не налази ни близу 3′-краја у стварном вирусном геному”, објаснио је он и додао:Дакле, вакцинисање је довољно да покрене имуни систем, али није ни налик на заразу вирусом, како по обиму тако и по бројним укљученим детаљима.”

Људски организам је јако сложен и контролисан систем. Сама чињеница да се нешто може постићи in vitro у култури ћелија не сме се бркати с тим што је могуће у људском организму. Но, научници се слажу да ову могућност треба истраживати и даље, и у in vitro тако и у in vivo системима, да би се механизми и њихова контрола боље разумели ради побољшања људског здравља.

(Извор Индекс)

О аутору

Stanko

1 коментар

  • ДНК се делимично мења и оштећује под разним утицајима постепеније или брже а овде описано је само једна могућа опција. Вируси, бактерије, паразити загађивачи, радијација, и други стресори остављају свој траг и ,,успомену- запис,, у нашем телу на ћелијском- генетско меморијском нивоу Обим и ниво ових промена су као нека вага живота и смрти, кад се на оној другој страни скупи мало више генетско програмских оштећења нама су дани избројани!

Оставите коментар