KORONA MENJA DNK LJUDI?

Virus SARS-CoV-2 može ugraditi delove svojeg genoma u DNK čoveka, pokazalo je istraživanje naučnika i Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT).

Prema novoj studiji, delovi genoma koronavirusa pronađeni su u DNK čovekovih ćelija koje su bile zaražene u laboratoriji, uprkos tome što je infekcija prošla. Štaviše, ugledni tim naučnika tu je hipotezu nedavno potvrdio drugi put, i to na drugačiji i pouzdaniji način, nakon što je prvo otkriće iz decembra prošle godine naišlo na ozbiljne kritike.No dok su oba istraživanja naišla na oduševljenje antivaksera, čak i nova studija našla se na udaru kritika.

Razumljiv oprez i kritike

Oprez prema rezultatima je razumljiv jer oni mogu imati više ozbiljnih implikacija na ljudsko zdravlje. Pre svega to znači da postoji mogućnost da PCR-testovi na SARS-CoV-2 kod nekih ljudi budu pozitivni čak i nakon što je infekcija prošla jer uzorci mogu sadržati virusne gene koje će testovi otkriti. To, takođe, podrazumeva da postoji mogućnost da ti geni nešto rade u ljudskom organizmu, a mi još ne znamo može li to biti dobro ili loše. Nadalje, antivakseri su odmah iskoristili ovo istraživanje da bi izazvali paniku uz tvrdnje da to podrazumeva da i cepljenje uzrokuje ugradnju virusnih gena u našu DNK što je, kako ćemo pokazati kasnije, daleko od istine.

Kritike nakon prvih nalaza bile su osobito razumljive zato što se u DNK čoveka uglavnom ugrađuju samo geni retrovirusa. Osim toga, rezultati prve studije iz decembra bili su objavljeni javno na internetu pre nego što su prošli recenziju. Konačno, neki kritičari upozorili su da bi virusni geni otkriveni u prvom istraživanju mogli biti ostaci stvoreni samom metodologijom koja je u njemu korišćena.

Grupa iz MIT-ja stoga je odlučila potvrditi svoje rezultate kroz bolje dizajniranu studiju, još uvek samo in vitro studiju, a novi nalazi koji potvrđuju izvorne, sada su recenzirani i objavljeni u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America (PNAS). Iako je reč o renomiranom časopisu, neki naučnici upozoravaju da recenzija nije nužno bila uobičajeno rigorozna jer je članak objavljen po principu Contributed article, koji omogućuje da autori sami izaberu recenzente.

Mnogo virusnih gena u DNK

Činjenica da virusi mogu ugrađivati svoje gene u DNK čoveka nije neka novost. To su činili milionima godina kroz našu evoluciju, a čine to i danas. Štaviše, udeo virusnih gena u DNK čovjeka kreće se između 5% i 20%.Nazivaju se endogeni retrovirusi čoveka (human endogenous retroviruses, HERV), a većinom su već dugo prisutni u genomu čoveka, tako da ih dele svi pojedinci u ljudskoj populaciji. Ipak, to ne vredi baš za sve HERV-ove; poznato je nekoliko njih koji se mogu naći samo u nekim populacijama.

Većina HERV-ova je neaktivna, ali ima i aktivnih. Neki od potonjih povezani su s određenim bolestima kao što su rak, degeneracija makula oka ili psihičke bolesti, a neki mogu ljude učiniti podložnijima drugim infekcijama. U slučaju raka nije dokazana njihova uzročno-posledična povezanost s bolešću.

S druge strane, naučnici su otkrili i brojne slučajeve HERV-ova koji svom domaćinu donose važne koristi – od zaštite od raznih bolesti do sposobnosti varenja skroba, koja je bila ključna u ljudskoj evoluciji.Kakve bi mogle biti posledice ugradnje delova SARS-CoV-2 u ljudski genom, za sada se ne može znati.

SARS-CoV-2 (Pixabay)

Novo istraživanje, nove potvrde

U novom istraživanju naučnici su tražili himere, odnosno kombinacije delića gena koronavirusa i čoveka. Osim toga tražili su i alate kojima bi se virusi mogli ugrađivati u DNK čoveka. Konačno, tražili su i neposredne dokaze o postojanju virusnih nizova u ljudskom genomu.U novoj studiji koristili su čak tri različite tehnike sekvenciranja DNK da bi osigurali da rezultati ne mogu biti artefakti nijedne od korišćenih tehnologija.U svakom od istraživanja pronašli su odsečke gena SARS-CoV-2 ugrađene u genom zaraženih ćelija u kulturi. Činjenica da je polovina tih delova nasumično ugrađena naopako podržava zaključak da ih živi virusi nisu namerno ugradili.

Detaljnija analiza neposredne okoline ugrađenih odsečaka DNK pokazala je da ugrađeni nizovi nisu slučajni i da se radi o transpozonima. Transpozoni su geni koji su se razvili tako da se mogu izrezati iz genoma i ugrađivati se nazad u njega na nekoj drugoj poziciji.Da bi to mogli činiti, potrebni su im enzimi koji se nazivaju reverzne transkriptaze kojima se od RNK može stvarati DNK. Njih ima u mnogim virusima jer imaju RNK genom kome je za replikaciju potreban DNK intermedijator. No tog enzima nema u čovekovim ćelijama. Ipak, neki transpozoni uspevaju da se ugrade u DNK čoveka pomoću enzima iz grupeLINE1, zaostalim u njima iz ranijih virusnih infekcija. Jedna klasa takvih nizova, nazvana LINE1 retrotranspozoni, čini oko 17 posto genoma čoveka. Iako je većina izgubila sposobnost za premeštanje, neki su još aktivni.

PNAS-ov članak predstavlja dokaz da u nekim okolnostima ovaj enzim može omogućiti koronavirusnoj RNK tokom infekcije da se prepiše u DNK i ugradi u genom ćelije. „Postoji vrlo jasan trag LINE1-posredovane integracije”, rekao je biolog Rudolf Dženiš, jedan od članova tima iz Instituta Vajthed. „Na sastavu virusnog niza sa ćelijskom DNK udvostručuje se 20 parova baza.”

Ključne kritike druge studije

Uprkos tome što je tim u novoj studiji predstavio jače dokaze da bi se geni virusa mogli upisivati u DNK čoveka, mnogi naučnici nisu u to uvereni.Pre svega ističu da je istraživanje sprovedeno na kulturama ćelija zaraženim u laboratorijskim uslovima, a ne u stvarnom ljudskom organizmu, što nije isto. Čak i autori priznaju da njihova istraživanja treba potvrditi na ljudima.

Osim toga i iznad svega, kritičari ističu da su naučnici u svojem istraživanju koristili kulturu ćelija koje su prethodno modifikovane na takav način da sadrže značajno više enzima LINE! nego što je to uobičajeno u ljudskom organizmu pa ovaj model ne imitira realne uslove u ljudskom organizmu.

Konačno, ostaje otvoreno pitanje šta bi to značilo čak i ako se ovi rezultati potvrde. Naime, sami ugrađeni odsečci nisu sposobni proizvesti infektivni virus, a takođe nije jasno mogu li biti biološki aktivni i mogu li biti korisni ili štetni za organizam. „U ovom trenutku možemo samo nagađati”, poručio je Dženiš.

Antivaksersko zastrašivanje

Antivakseri su jedva dočekali rezultate ovog istraživanja daprošire svoje teze da vakcinisanje mRNK vakcinamaa dovodi do ugradnje koda virusa u genom čoveka, odakle će uzrokovati probleme.Autori istraživanja izrazili su veliko nezadovoljstvo zbog takvih iskrivljenih interpretacija studije naglasivši da njihovi rezultati ni na koji način ne znače da mRNK cepiva uzrokuju integraciju gena za protein Spike u DNK ćelijama čoveka.

Naime, čak i u uslovima studije u kojoj su naučnici koristili modifikovane kulture ćelija s neuobičajeno visokim iznosima enzima LINE1, analize su pokazale da su u ćelijskoj DNK pronađeni nizovi različitih dužina koji ne mogu imati za posledicu stvaranje zaraznih virusnih čestica.

Osim toga, istraživanja nakon vakcinisanja golom plazmidnom DNK (tzv. DNK vakcinacija, pri čemu se cepi plazmidnom DNK umnoženoj u bakterijama), pokazala su da se to u stvarnosti nikada ne događa, iako se u laboratorijskim uslovima redovno može postići ako se radi s velikim količinama ćelija i velikom količinom plazmidne DNK.

Američki organski hemičar Derek Lou za časopis Science je istakao još jednu važnu činjenicu – da mRNK u vakcinama nema odgovarajući 3′-kraj (svaki lanac nukleinskih kiselina ima svoj 3′ i 5′ kraj) virusnog genoma kakav je ključan u sintezi DNK. „Oni imaju potpuno različite UTR-ove (untranslated regions), što znači da se ne prepisuju u protein, a protein Spike se ne nalazi ni blizu 3′-kraja u stvarnom virusnom genomu”, objasnio je on i dodao: „Dakle, vakcinisanje je dovoljno da pokrene imuni sistem, ali nije ni nalik na zarazu virusom, kako po obimu tako i po brojnim uključenim detaljima.”

Ljudski organizam je jako složen i kontrolisan sistem. Sama činjenica da se nešto može postići in vitro u kulturi ćelija ne sme se brkati s tim što je moguće u ljudskom organizmu. No, naučnici se slažu da ovu mogućnost treba istraživati i dalje, i u in vitro tako i u in vivo sistemima, da bi se mehanizmi i njihova kontrola bolje razumeli radi poboljšanja ljudskog zdravlja.

(Izvor Indeks)