УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

KОЛЕKТИВНО (НЕ)СВЕСНО

Илустрација (ФЦС)

Иако ауторка каже да „данас ови споменици стоје као доказ да је истинско уметничко дело непролазне вредности и да као такво живи неовисно од смењивих и пролазних идеологија и политичких система” (ФЦС, 2019), тема њеног филма шира је од самих споменика.

 Дуња Матић

НАСЛОВ ФИЛМА: Уметност сећања

РЕЖИЈА: Јелена Раденовић

ЖАНР: документарни филм

ТРАЈАЊЕ: 61’

ГОДИНА: 2019

На фестивалу „Слободна Зона” премијерно је приказан филм „Уметност сећања”, редитељке Јелене Раденовић. Анализирајући могућност опстанка уметности и њеног значаја у другачијим историјским периодима и друштвено-културним контекстима, а стављајући акценат на уметничка дела из прошлости, овај филм истовремено преиспитује културне и друштвене вредности садашњости. Редитељка филма доводи у питање потребу за споменицима у времену у ком су грађени, уједно истражујући њихову уметничку и друштвену вредност данас, у другачијем контексту, лишеног вредносне структуре која их је створила. Пропраћен громогласним аплаузом, уз додељено посебно признање у регионалној селекцији, о другом филму Јелене Раденовић важно је говорити из више разлога.

Први разлог је значај културног наслеђа. Овај документарни филм говори о југословенској културној заоставштини, са фокусом на споменицима културе, монументалним споменицима грађеним и чуваним у време социјализма, а данас скрајнутим, срушеним и активно заборављеним. Активно – јер није лако заборавити нешто што је одмах ту, пред носом, громогласно у својој тишини, значају, па и самој величини, попут споменика.

„Уметност сећања” без изражавања личног става и без емотивног или тезично-потпомогнутог наратива успева да дочара споменике грађене у комунизму у свом пуном сјају. Посебна пажња је стављена на фотографију филма, која успева да дочара величину, монументалност и лепоту споменика у својој бити намењених реал лифе интеракцији; чак и заиста масивни споменици попут Kадињаче или Сутјеске Миодрага Живковића успевају да „пробију” биоскопско платно и управо својом величином и лепотом оставе утисак на публику у једној сали.

Универзални без обзира на то где се налазе, лишени било каквих симбола (попут српа и чекића или звезде петокраке), о главним актерима филма говоре и они сами, што редитељка вешто дозвољава дужим кадровима који приказују контраст природе и споменика, људи који их (не)обилазе, акцентујући њихову неминовну присутност без обзира да ли су поред њих данас овце или групе страних туриста. У том смислу, ауторка доводи екипу паркур пењача који, премда повремено без фокуса, настоје да дочарају оно што је главна намена споменика – интеракција са публиком, са посматрачима, који би требало да могу да их сагледају, доживе, додирну.

Kроз пажљив избор архивских снимака, којих нема много, редитељка успева да оживи споменике, истовремено осликавајући друштвене и културне разлике приступа према споменицима у периоду од кад су грађени до данас, те и они добијају своју експозицију, своју „личну” историју. Филм ставља фокус на уметничку вредност споменика, не нужно на њихов политички или друштвени значај, те добро распоређеним избором архивских снимака, разговора са саговорницима о њиховој вредности, те самим избором споменика о којима говори (Kадињача, Мославина, Kосмај, Kозара, Сутјеска, Јасеновац…) она потврђује тезу филма – да је културна политика у ком су ови споменици грађени имала за циљ да их учини транс-временским.

Други разлог због чега говоримо о овом филму је сама историја. Упркос томе што сећање може да вара, и често мислимо да оно приказује прошлост у другом, замагљеном или бледом светлу у односу на то што је она заиста била, овај филм, упркос свом називу, заправо ради управо супротно – говори о прошлости у чистом, фактографском и једноставном наративу, стављајући физичке доказе о сећању (споменике) у први план; кроз филмски медиј сећање постаје опипљиво, стварно, оно престаје да буде сећање и постаје историјски догађај.

Иако испрва делује као да филму недостаје контратежа, нешто што би говорило противно идеји која се неминовно намеће у филму – да је културна политика у Југославији била значајно испред свог (и садашњег) времена те да Југославија није, у правом смислу те речи, била тоталитарна држава – оно што након филма постаје јасно јесте да је овај филм сам контрапункт општеприхваћеној идеји да је све што је постојало у Југославији било лоше, наметнуто и обојено идеологијом. То је сажето у једној реченици, коју у филму изговара Ђорђе Kадијевић: југословенска идеја је била велика али ми смо били мали.

„Уметност сећања” ту тезу потврђује једноставно; говорећи о прошлости овај филм акцентује проблеме данашњице – било да је то одсуство било какве нове планске/организоване културне политике, било да је то одсуство критичке свести о оној која је некад постојала. Приказујући споменике данас, оронуле, разнесене динамитом или покрадене, ауторка оставља публици да закључи да ли су вредности по којима су ти споменици грађени – заједништво, борба, јединство, мир и победа над неправдом и злом – оне које сматрамо социјалистичким или људским.

Ауторка разиграва протагонисте свог филма, уводећи саговорнике различитих профила, и оне који су заслужни за стварање тих споменика, (индиректно – попут партизанке Анђелке Раделић Јовановић или директно – попут Миодрага Живковића) као и оне који су заслужни што се о тим споменицима и данас говори (махом странце – Андy Даy, Јан Kемпенаерс) тиме још једном указујући на однос према култури и уметности данас, и подсећајући нас да су трагови историје и даље живи – били то споменици или људи.

То нас доводи до трећег, и најзначајнијег аспекта којим се бави овај филм: широког спектра друштвених активности под окриљем једне идеје – колективног заборава. Иако ауторка каже да „данас ови споменици стоје као доказ да је истинско уметничко дело непролазне вредности и да као такво живи неовисно од смењивих и пролазних идеологија и политичких система” (ФЦС, 2019), тема њеног филма шира је од самих споменика. Она говори о уметности несећања, више него сећања, о колективном несвесном које је свеприсутно у постјугословенским друштвима, о активном настојању да се прошлост заборави, гурне под тепих, да се нови (и крхки) темељи подигну, кад већ не на чистој подлози, а оно на срављеној. Практично, да се вредности једног друштва потпуно анулирају да би се створио простор за нове, без обзира на конкретне вредности које (нова или стара) парадигма поседују.

У том смислу, овај филм служи као споменик споменицима, као подсетник да су се историјски догађаји заиста десили, да је југословенски идентитет грађен на конкретним вредностима у које се веровало, да још има живих који у њих верују; да је време у ком се веровало у образовање, уметност и културу као конститутивне делове једног друштвеног идентитета (заједничког или индивидуалног) заиста постојало, и то не тако давно.

Ово је од изузетног значаја јер, како и један од саговорника, Бранислав Димитријевић, наглашава: говорити о Југославији данас представља политички акт, јер свако подсећање на оно што је Југославија била значи супротстављање једном организованом забораву. Данас идеја о југословенству више није могућа али југословенске идеје можда не морају да остану југословенске, већ човечне: сећати се, поштовати, ценити и учити из историје, те супротставити се свему што је у бити нечовечно, био то фашизам, наметнут и селективан национални идентитет или колектива амнезија.

(Извор ФЦС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар