Zabluda je što pojedini lekari svoje (ne)opravdane sumnje u efikasnost i bezbednost pojedinih vakcina žele da podele sa laicima, kao da će im oni pomoći u pronalaženju istine.
Prof. dr Dragan Delić
Dolaskom efikasnih i bezbednih vakcina, što je fantastičan, gotovo nestvaran rezultat savremene nauke, stvoreni su realni preduslovi za obuzdavanje i stavljanje pod punu kontrolu tekuće kovid-19 pandemije. U Srbiji je to moguće već tokom prve polovine 2021. godine ukoliko se dostigne kolektivni imunitet od 80 do 85 odsto zaštićenih punoletnih osoba, što vakcinom, što usled preležane infekcije.
Naravno, sve zavisi od dostupnosti vakcine (sada je situacija u Srbiji izuzetno dobra), kao i od odziva stanovništva na vakcinaciju koji nije, nažalost, zadovoljavajući. Potvrđuju se ranije pretpostavke da je samo jedna petina građana, bez ikakve rezerve, spremna da se vakciniše i da je velika većina neodlučna, zbunjena različitim (pogrešnim) informacijama i rešena da „sačeka”.Najlakše je za to optužiti delovanje antivaksera, čiji se značaj (namerno) precenjuje. Međutim, problemi su u „našem dvorištu”. Stari Rimljani su govorili: „Nullus effectus sine causa” (Nema posledice bez uzroka), i ova izreka se jasno potvrđuje kroz trenutne uzroke koji generišu nedovoljan odziv na vakcinaciju.
Prvo, trenutna situacija nedovoljnog odziva na vakcinaciju je posledica višegodišnjeg stručno neubedljivog, defanzivnog i nekreativnog odnosa zdravstvenog sistema i zdravstvenih radnika prema značaju vakcinacije. Pretrpani tekućim birokratskim obavezama, sa težištem rada na dijagnostici i lečenju (kurativi), lekari su nedovoljno pažnje i vremena posvećivali edukaciji stanovništva i oživotvorenju preventivnih mera u svakodnevnom životu.
Nisu medicina samo imaging centri, skupi i efikasni inovativni lekovi ili impresivni i višesatni hirurški zahvati koji se graniče sa čarobnjaštvom. Medicina bi trebalo da bude, pre svega, svakodnevan, mukotrpan, osmišljen i produktivan preventivni rad lekara primarne zdravstvene zaštite i lekara iz instituta i zavoda za javno zdravlje.
Bitna karika u borbi protiv pandemije je i edukovano stanovništvo, naoružano empatijom i tolerancijom, koje se kreće u jasno i dobro zacrtanom koordinatnom sistemu protivepidemijskih mera i koje, sa pokrićem, veruje zdravstvenim radnicima i sistemu rukovođenja tokom pandemije npr. Kriznom štabu i vladi. Poslednjih nedelja izraženi su do neverovanja egoizam pojedinaca, samoviđenje problema i neminovna samoobmana, kao i opšteprisutno nepoverenje, pre svega, u Krizni štab. I naše iskustvo iz tekuće pandemije jasno ukazuje da iza edukacije i obaveštavanja građana ne treba da stoje ličnosti iz sfere politike, već pažljivo odabrani zdravstveni radnici sa stručnim autoritetom i kvalitetnim medijskim nastupom.
Drugo, zabluda je da svi lekari mogu kompetentno govoriti o stručnim aspektima vakcinacije jer to zahteva, kao i u drugim oblastima medicine, lično iskustvo, užu edukaciju i primenljivo znanje. Takođe, zabluda je što pojedini lekari svoje (ne)opravdane sumnje u efikasnost i bezbednost pojedinih vakcina žele da podele sa laicima, kao da će im oni pomoći u pronalaženju istine. Rezultati su zbunjenost i neodlučnost građana, na jednoj strani, i jeftina popularnost tih lekara, na drugoj strani. Podsećam da je među nama stručnjacima sve podložno opovrgavanju, „sumnjajući dolazimo do istine”, ali da postoje mesta za razjašnjenje svih mogućih stručnih i brojnih nedoumica, npr. katedre na medicinskim fakultetima, stručna udruženja i sekcije Srpskog lekarskog društva.
Posebnu zabunu, sa pogrešnim informacijama, činili su pojedini mediji angažujući lekare koji nisu edukovani, niti imaju iskustvo iz oblasti epidemiologije, virusologije, imunologije ili infektologije, ali sa jakom željom za samoispoljavanjem i samopromocijom (sveprisutna estradizacija lekarske profesije). Zbog toga mi još više nedostaje očekivana i poželjna aktivnost Lekarske komore Srbije. Neprihvatljiva je njena „zavera ćutanja”.
Treće, kao utisak, a manje kao činjenicu, ističem da me je protekli period ponovo uverio da u našoj sredini svi o svemu pričaju i svi o svemu znaju, pa i o vakcinama i vakcinaciji što je isključivo stručno pitanje za meritorne osobe. Neverovatno je koliko imamo eksperata, zahvaljujući informatičkoj pismenosti, povodom svih stručnih pitanja iz bilo koje oblasti medicine.
Četvrto, prenaglašeno je, predozirano i kontraproduktivno učešće političara u definisanju protivepidemijskih mera i tumačenju rezultata. Ekstremni stavovi od trijumfalizma i narcisoidnosti („najbolji na svetu”) do dovođenja u sumnju svih uspešnih mera (npr. izgradnja novih bolnica, odlična organizacija vakcinacije), unosili su dodatne podele i sumnje kod građana sa oštro suprotstavljenim i isključivim političkim opcijama. Nažalost, politika je odavno kontaminirala zdravstveni sistem i zdravstvenu politiku u našoj zemlji.
Peto, zabluda je da iza tzv. antivakcinalnog lobija ili na suprotnoj strani zagovornika vakcinacije, iz čisto ekonomskih razloga, stoje pojedine farmaceutske kuće. Činjenica je da u tim kućama rade naše kolege (lekari, farmaceuti, molekularni biolozi, biohemičari itd.) sa usvojenim etičkim principima i pod strogom internom i eksternom kontrolom, da neke farmaceutske kuće proizvode i lekove i vakcine, da su cene vakcina višestruko niže nego lekova i da sve kontrolišu i proveravaju nacionalna stručna regulatorna tela, komisije i fondovi.
Šesto, činjenica je da virus ne prašta, niti je bolećiv prema nama, našim slabostima, neznanju i neodlučnostima. Međutim, ono što me užasava je činjenica da smo se navikli i postali potpuno indiferentni na ogroman broj (neopravdano) zaraženih i (neprihvatljiv) broj preminulih koji je, po svemu sudeći, značajno veći. Gde smo, i kada smo, kao društvo izgubili saosećanje? Gde je empatija, stvarna a ne deklarativna, prema zdravstvenim radnicima koji mesecima sagorevaju na poslu dovodeći svoj život u neposrednu opasnost? Ljudima treba objasniti da brinući o svom zdravlju prihvatajući vakcinaciju, brinu i o zdravlju svojih najbližih, ali zašto ne reći i nepoznatih sugrađana na koje mogu preneti (smrtonosnu) infekciju.
Vakcinacija jeste lični akt razuma i odgovornosti za svoje zdravlje, ali i akt saosećanja i brige za druge.
(Izvor Politika)
