АРГУСОВ ПОГЛЕД

КОРОНА, ЛЕКАРИ, ЕСТРАДА

Pixabay

Заблуда је што поједини лекари своје (не)оправдане сумње у ефикасност и безбедност појединих вакцина желе да поделе са лаицима, као да ће им они помоћи у проналажењу истине.


Проф. др Драган Делић

Доласком ефикасних и безбедних вакцина, што је фантастичан, готово нестваран резултат савремене науке, створени су реални предуслови за обуздавање и стављање под пуну контролу текуће ковид-19 пандемије. У Србији је то могуће већ током прве половине 2021. године уколико се достигне колективни имунитет од 80 до 85 одсто заштићених пунолетних особа, што вакцином, што услед прележане инфекције.

Наравно, све зависи од доступности вакцине (сада је ситуација у Србији изузетно добра), као и од одзива становништва на вакцинацију који није, нажалост, задовољавајући. Потврђују се раније претпоставке да је само једна петина грађана, без икакве резерве, спремна да се вакцинише и да је велика већина неодлучна, збуњена различитим (погрешним) информацијама и решена да „сачека”. Најлакше је за то оптужити деловање антиваксера, чији се значај (намерно) прецењује. Међутим, проблеми су у „нашем дворишту”. Стари Римљани су говорили: „Nullus effectus sine causa” (Нема последице без узрока), и ова изрека се јасно потврђује кроз тренутне узроке који генеришу недовољан одзив на вакцинацију.

Прво, тренутна ситуација недовољног одзива на вакцинацију је последица вишегодишњег стручно неубедљивог, дефанзивног и некреативног односа здравственог система и здравствених радника према значају вакцинације. Претрпани текућим бирократским обавезама, са тежиштем рада на дијагностици и лечењу (куративи), лекари су недовољно пажње и времена посвећивали едукацији становништва и оживотворењу превентивних мера у свакодневном животу.

Нису медицина само imаging центри, скупи и ефикасни иновативни лекови или импресивни и вишесатни хируршки захвати који се граниче са чаробњаштвом. Медицина би требало да буде, пре свега, свакодневан, мукотрпан, осмишљен и продуктиван превентивни рад лекара примарне здравствене заштите и лекара из института и завода за јавно здравље.

Битна карика у борби против пандемије је и едуковано становништво, наоружано емпатијом и толеранцијом, које се креће у јасно и добро зацртаном координатном систему противепидемијских мера и које, са покрићем, верује здравственим радницима и систему руковођења током пандемије нпр. Кризном штабу и влади. Последњих недеља изражени су до неверовања егоизам појединаца, самовиђење проблема и неминовна самообмана, као и општеприсутно неповерење, пре свега, у Кризни штаб. И наше искуство из текуће пандемије јасно указује да иза едукације и обавештавања грађана не треба да стоје личности из сфере политике, већ пажљиво одабрани здравствени радници са стручним ауторитетом и квалитетним медијским наступом.

Друго, заблуда је да сви лекари могу компетентно говорити о стручним аспектима вакцинације јер то захтева, као и у другим областима медицине, лично искуство, ужу едукацију и применљиво знање. Такође, заблуда је што поједини лекари своје (не)оправдане сумње у ефикасност и безбедност појединих вакцина желе да поделе са лаицима, као да ће им они помоћи у проналажењу истине. Резултати су збуњеност и неодлучност грађана, на једној страни, и јефтина популарност тих лекара, на другој страни. Подсећам да је међу нама стручњацима све подложно оповргавању, „сумњајући долазимо до истине”, али да постоје места за разјашњење свих могућих стручних и бројних недоумица, нпр. катедре на медицинским факултетима, стручна удружења и секције Српског лекарског друштва.

Посебну забуну, са погрешним информацијама, чинили су поједини медији ангажујући лекаре који нису едуковани, нити имају искуство из области епидемиологије, вирусологије, имунологије или инфектологије, али са јаком жељом за самоиспољавањем и самопромоцијом (свеприсутна естрадизација лекарске професије). Због тога ми још више недостаје очекивана и пожељна активност Лекарске коморе Србије. Неприхватљива је њена „завера ћутања”.

Треће, као утисак, а мање као чињеницу, истичем да ме је протекли период поново уверио да у нашој средини сви о свему причају и сви о свему знају, па и о вакцинама и вакцинацији што је искључиво стручно питање за мериторне особе. Невероватно је колико имамо експерата, захваљујући информатичкој писмености, поводом свих стручних питања из било које области медицине.

Четврто, пренаглашено је, предозирано и контрапродуктивно учешће политичара у дефинисању противепидемијских мера и тумачењу резултата. Екстремни ставови од тријумфализма и нарцисоидности („најбољи на свету”) до довођења у сумњу свих успешних мера (нпр. изградња нових болница, одлична организација вакцинације), уносили су додатне поделе и сумње код грађана са оштро супротстављеним и искључивим политичким опцијама. Нажалост, политика је одавно контаминирала здравствени систем и здравствену политику у нашој земљи.

Пето, заблуда је да иза тзв. антивакциналног лобија или на супротној страни заговорника вакцинације, из чисто економских разлога, стоје поједине фармацеутске куће. Чињеница је да у тим кућама раде наше колеге (лекари, фармацеути, молекуларни биолози, биохемичари итд.) са усвојеним етичким принципима и под строгом интерном и екстерном контролом, да неке фармацеутске куће производе и лекове и вакцине, да су цене вакцина вишеструко ниже него лекова и да све контролишу и проверавају национална стручна регулаторна тела, комисије и фондови.

Шесто, чињеница је да вирус не прашта, нити је болећив према нама, нашим слабостима, незнању и неодлучностима. Међутим, оно што ме ужасава је чињеница да смо се навикли и постали потпуно индиферентни на огроман број (неоправдано) заражених и (неприхватљив) број преминулих који је, по свему судећи, значајно већи. Где смо, и када смо, као друштво изгубили саосећање? Где је емпатија, стварна а не декларативна, према здравственим радницима који месецима сагоревају на послу доводећи свој живот у непосредну опасност? Људима треба објаснити да бринући о свом здрављу прихватајући вакцинацију, брину и о здрављу својих најближих, али зашто не рећи и непознатих суграђана на које могу пренети (смртоносну) инфекцију.

Вакцинација јесте лични акт разума и одговорности за своје здравље, али и акт саосећања и бриге за друге.

(Извор Политика)

О аутору

Stanko

Оставите коментар