ATINSKI TRG

KOSMOS NESAZNAT(LJIV)

Pixabay

Istraživanje i izučavanje kosmosa je upravo ono što je još Dejvid Hjum rekao za metafiziku: lepa intelektualna zabava. Ne samo da će zauvek ostati nesaznat, već će ostati i nepredvidiv i kao ideja i u praksi.


Nikola Pilipović

Prisećam se revolta genijalnog i originalnog astronoma Freda Hojla povodom slanja sondi na Mesec, umesto da se ta sredstva iskoriste za istraživanje kosmosa. Hojl je, bez sumnje, bio pristrasan inače bi mu bilo jasno da je i istraživanje kosmosa jalov posao koji se graniči, ili se čak i svodi na metafizičke probleme. Jer, ne samo da će zauvek ostati nesaznat, već će ostati i nepredvidiv i kao ideja i u praksi.

Kosmos je nesaznatljiv kao ideja iz tri više nego dovoljna razloga.

Prvi: zato što pod pojmom znanje mislimo i moramo misliti samo na ono što je iskustveno istinito, a kosmos je van našeg iskustva. Zakone prirode, koje saznajemo kroz indukciju, kroz iskustvo, koje dorađujemo i popravljamo sa svakim novim iskustvom i novim saznanjem, ne možemo koristiti van tog iskustva, jer nemamo nikakav kriterijum da procenimo koliko veliku grešku pravimo.

Drugi razlog izražava princip hijerarhije: nijedna celina ne može biti saznata iz same sebe. Ovaj princip je apsolutno istinit jer je samo jedan analitički sud, po definiciji; a priori se zahteva da predikat ne izlazi van subjekta, te samim tim i ne može mu ništa dodati. Znači, kosmos je moguće saznati samo iz nekog spoljašnjeg univerzuma, što ne možemo ni zamisliti.

Treći, takođe dovoljan razlog je što kosmos ne podleže isključivo kauzalitetu, jer neki njegovi objekti su singulariteti – živa bića, koji po definiciji ne podležu kauzalitetu, pa time ni saznanju.

Iako je nesporno da ono što teorijski nije moguće, nije moguće ni u praksi, mi ćemo se, očiglednosti radi, upustiti u dokazivanje da ni u praksi kosmos nije ni saznatljiv ni predvidljiv.

Počnimo od prve tvrdnje: da je kosmos van domena našeg iskustva. Fizika nije došla, niti bi ikada mogla doći, do saznanja predmeta svog izučavanja – do pojma materija, i time ona nije teorijska nauka već je ograničena i svedena na iskustvo. Konkretno, mi o materiji znamo samo ono što nam pokazuje naše iskustvo: da se javlja u dve forme – kao materijalni objekt i kao energetsko polje koje, zahvaljujući genijalnom Albertu Ajnštajnu, znamo da kvantitavno izjednačimo, iako ne shvatamo njihovu suštinu. Nemamo ni najmanju predstavu da li se materija može pojaviti i u nekoj trećoj ili čak četvrtoj, petoj i tako dalje formi.

Prvo i najvažnije pitanje jeste da li je sa velikim praskom došla sva materija današnjeg kosmosa ili je ona i docnije pristizala, ili se možda odlivala? Drugo, ništa manje značajno pitanje je: u kojoj formi je materija pristizala: nekoj od dve nama poznatih ili u nekoj trećoj, na primer u formi subsubatomskih čestica koje su ispod praga osetljivosti našeg materijalnog sveta. Treće pitanje bi bilo: da li se to dešavalo povremeno ili kontinualno i ravnomerno ili neravnomerno? Ako bi, primera radi, materija pristizala u formi subsubatomskih čestica (na bilo koji način), onda bi to objasnilo fenomen gravitacije i fenomen ekvivalentnosti dve forme materije koje znamo i dve forme ponašanja svetlosti. Ali bi naša tumačenja kosmosa dramatično degradiralo.

Ono što je došlo sa velikim praskom (VP), nije donelo nikakvu informaciju sa sobom i tek se sa formiranjem kosmosa i samo formiralo kao materijalni objekti i kao energetska polja. Uzalud razbijamo elementarne čestice, stvarajući neograničen broj virtuelnih čestica, jer više od toga da nam je materija data kroz ove dve forme ne možemo saznati, a time se vrtimo u krugu lažnih saznanja.

Drugi razlog, da se (zatvorena) celina ne može saznati iznutra, iz same sebe, možemo demonstrirati nemogućnošću saznanja samog VP: šta je njegova suština, šta je on još doneo, odakle je došao, šta mu je prethodilo i tako dalje sve ono što ne znamo. Ta pitanja su metafizička samo po nemogućnosti našeg (i bilo čijeg) saznanja i odgovora na njih, ali su ti odgovori veoma značajni ne samo za razumevanje kosmosa, već i našeg iskustva.

Ako je VP posledica oscilacije kosmosa, manje ili više, u skladu sa opštom teorijom relativnosti, onda je realno pretpostaviti da je kosmos sa VP i definisan, što ne znači i dostupan saznanju jer je saznato samo ono što je i iskušeno, već samo to da se naše iskustvo, sve više približava istini, naravno, nikad je ne dostižući i da naša nagađanja o kosmosu sadrže delić istine. Ali ako je VP stigao iz nekog drugog univerzuma – treća mogućnost bi bila nekakava Božija kreacija, što a priori odbacujem – jer bi on, verovatno, i danas bio spoljašnji i u nekom smislu granični, onda se otvaraju mnoga pitanja – na koja ne možemo imati odgovore – a ona značajno utiču i na naše iskustvo, a naše tumačenje kosmosa degradiraju na naivno nagađanje.

Prvo i najvažnije pitanje jeste da li je sa VP došla sva materija današnjeg kosmosa ili je ona i docnije pristizala, ili se možda odlivala? Drugo, ništa manje značajno pitanje je: u kojoj formi je materija pristizala: nekoj od dve nama poznatih ili u nekoj trećoj, na primer u formi subsubatomskih čestica koje su ispod praga osetljivosti našeg materijalnog sveta. Treće pitanje bi bilo: da li se to dešavalo povremeno ili kontinualno i ravnomerno ili neravnomerno? Ako bi, primera radi, materija pristizala u formi subsubatomskih čestica (na bilo koji način), onda bi to objasnilo fenomen gravitacije i fenomen ekvivalentnosti dve forme materije koje znamo i dve forme ponašanja svetlosti. Ali bi naša tumačenja kosmosa dramatično degradiralo.

Onda bi današnje mase elementarnih, a time i svih drugih, čestica bile veće nego u prošlosti, što znači da bi i današnji spektar zračenja bio pomeren u plavo i time se superponirao s crvenim pomakom (usled Doplerovog efekta ili gravitacije, svejedno). A sva naša nagađanja o kosmosu počivaju na crvenom pomaku, te bi naše zablude o njegovoj veličini, starosti, masi, brzinama objekata, bile za još jedan stepen veće. Ne sugerišem da je to moguć scenario, već samo da ukažem na potrebu da budemo otvorenog uma, da bez predrasuda pristupamo tumačenju fenomena, da konsenzus proizvodi samo dogme i da je dopušten samo sporazumevanja radi.

U prilog tome ukazujem na jedan fenomen koji prkosi fizičkim zakonima i zakonima logike, te ga niko nije rastumačio. To je gigantizam flore i faune u doba Jure, koji je u današnjoj gravitaciji nemoguć. Zadržimo se na primerima iz faune, na paleontološkim nalazima o tim neverovatno velikim bićima i na kopnu i u vazduhu, ali ne i u moru gde se gravitacija anulira potiskom vode. Argentinosaurus je imao masu od 80-100 tona, danas on ne bi mogao ni stajati. Njegov vrat od 10 i više metara zahtevao bi posebnu koštanu konstrukciju koju ima i žirafa s vratom kraćim od 4 metra, a toga nema. Njegovo srce bi moralo da ima masu veću od 5 tona.

Letači su još izrazitiji primer. Mora se objasniti kako je kecalkoatl sa rasponom krila od 10m metara i masom od 200 kilogarma mogao da uzleti, a danas letači ne prelaze masu od 15 kilograma. Lucidni eksperimentatori uz sve tehnološke pogodnosti (koje živo biće ne može imati), ne uspevaju da podignu u vazduh više od 30-40 kilograma mase svojih sprava. Najzad, bića u okeanima direktno ukazuju na gravitaciju, jer je plavi kit najveća životinja svih vremena, pokazuju da velika katastrofa koja je uništila dinosuruse nije bila prekretnica i u ideji da je veličina prednost, to jest prirodna selekcija bi opet iznedrila gigante da je to dozvolila gravitacija.

Treći razlog leži u evoluciji. Evoluciji materije, evoluciji znanja kroz koju nastaju forme sve većeg potencijala i u znanju i u energiji. Forme koje dostižu potencijal sopstvene materijalne strukture i evoluirajući, što znači i vršeći agresiju na okruženje, moraju na kraju da same sebe unište u kolapsu koji može biti kosmičkih razmera. A tih bića, tih singulariteta koji ne podležu kauzalitetu ima milijarde milijardi i njihov kolaps nije moguće razlučiti od kauzalno nastalih fenomena, te kosmos ostaje ne samo nesaznat već i nepredvidiv.

Da zaključim. Istraživanje i izučavanje kosmosa je upravo ono što je još Dejvid Hjum rekao za metafiziku: lepa intelektualna zabava.

O autoru

Stanko

Ostavite komentar