ATINSKI TRG

KOSMOS NIJE IZOTROPAN

368 pregleda
Ilustracija

Kako je moguće misliti o nastanku nečega posle nastanka materije (vremena i prostora) što se može zamisliti samo kao način postojanja materije, i obratno kako je moguće misliti o nečemu (materiji) bez njenih načina postojanja?


Nikola Pilipović

Teorija evolucije materije (TEM) je dovršena i rastumačena kao celina koju čini tvrdo jezgro (TJ) i logička dedukcija koja obuhvata sve relevantne pojmove evolucije materije. Međutim, ona je dovršena samo utoliko što je njeno TJ iskustveno apsolutno istinito (istinito za svako moguće iskustvo), jer se zasniva na jedinim mogućim nominalnim definicijama – koje su time i tautologije – pojma slobode-života kao negacije kauzaliteta i pojma živog bića kao singulariteta u svetu kauzaliteta. Veoma je značajno uočiti da to nije saznanje bića o prirodi – kao što to čini biće civilizacije kroz fiziku: kroz zakone koje saznaje, dopunjuje, menja i prevazilazi koji nikada ne mogu biti dovršeni, pa samim tim ni apsolutno istiniti u čemu se i sastoji evolucija bića – jer to saznanje ne zavisi od bića već je istina po sebi, ista za svako biće koje dođe do njega.

Suprotno tome logička dedukcija podleže korekciji već time što nikada ne može biti apsolutno istinita, pa ni dovršena. Štaviše ona je nedovršena i u jednom mnogo dubljem smislu jer je logička dedukcija moguća samo kao konkretna misao bića. A to znači da se ona menja pre svega sa samom evolucijom bića, ali i sa evolucijom saznanja sopstvenog bića.

Teorija evolucije materije je nastala na domenu slobode-života tako što ga je prvo definisala kao pojam, suštinski različit od kauzaliteta, ali takođe i kao njegov deo, nastao evolucijom. To objašnjava zašto ni najveći umovi, od Hjuma i Kanta do Šredingera i Popera nisu mogli prihvatiti da postoji svet života-slobode, iako je svekoliko iskustvo ukazivalo na to: bilo je neophodno da se dokaže njegova mogućnost, a to može samo teorijska nauka, nauka zasnovana na tautologijama. A oni ne samo da su a priori poricali mogućnost slobode, već su a priori isključili i samu ideju da iz analitičkog suda može proizaći bilo kakvo saznanje.

Teorija evolucije materije je veliki prodor u razumevanje materijalnog sveta, kao jedinstva kauzaliteta i slobode-života, kao evolucije imanentne samoj materiji, i kao usložnjavanje materijalnih formi, i kao uvećanje znanja, i kao uvećanje potencijala, i kao uvećanje komunikacije između delova materije. To je saznanje još jednog atributa materije (prvi je gravitacija), a više od atributa ne možemo znati. Štaviše, pokazuje se da evolucija materije nije jednosmerna pojava, već da je ona i kružna bilo da se ostvaruje na nivou potencijala planeta, bilo da biće dostiže potencijal kosmičkih razmera i da njegovim urušavanjem mogu nastati elementarne čestice od kojih počinje evolucija materije.

Još jednom naglašavam da samo TJ neposredno daje saznanja o materijalnom svetu, dok je svaka dedukcija konkretna misao bića i time je tek posredno saznanje i o materijalnom svetu kao okruženju, kao načinu i uslovu mogučnosti sopstvenog postojanja i sopstvenog opstanka. Za samo biće, ma kakvo da je, koje misli samo sebe ta saznanja nisu od posebnog značaja, jer njegovo ponašanje je određeno okruženjem i kompeticijom s drugim bićima i vrhovnim imperativom svakoj materijalnoj formi – da evoluira. Međutim za čoveka kao druge strane te kovanice, strane koja može nestati kada kovanica promeni formu, jeste izuzetno značajno da zna kuda ga nosi evolucija bića civilizacije i da zna kako da opstane uprkos toj evoluciji.

Teorija evolucije materije je zasnovana na tautologijama koje definišu razliku između života-slobode i kauzaliteta, na razlici koja se može uočiti i definisati samo u domenu slobode-života, a ipak važi za sav materijalni svet. To izgleda paradoksalno, čak i nedopustivo, jer izgleda kao zaključivanje o celini na osnovu njenih delova, što ne dopušta princip hijerarhije. Ali nije tako, jer TEM definiše samo jedan atribut te celine, onaj koji proizvodi svet slobode-života, otkriva samo još jedan, prvi je gravitacija, način delovanja, a time i postojanja materije, otkriva nam kako se materija ponaša a ne i šta jeste.

(Wikipedia)

Znači, postoje dva nivoa znanja: ono koje neposredno sledi iz TJ, koje je apsolutno istinito – to je evolucija materije kao ideja i kao stvarnost – i ono do kojeg dolazi misleće biće, koje je njegovo lično, njegov odnos prema okruženju. To znanje koje pripada biću, koje je lično, kao rezultat njegove evolucije, jeste subjektivno i time je i neupotrebljivo van domena iskustva bića.

To je novo saznanje, koje suštinski menja ideju saznanja materijalnog sveta i zahteva jednu još dublju, još fundamentalniju klasifikaciju u okviru koje se nalazi ona što smo je već tumačili, a tek u njenom okviru može se vršiti klasifikacija kao usvojena praksa.Ta osnovna klasifikacija bi trebalo ovako da izgleda:

I Najviši nivo su ona saznanja koja neposredno slede iz TJ, a to su:

postoji i svet slobode-života kao negacija kauzalnih odnosa;

materija evoluira i kao umnožavanje atributa objekta, i kao uvećanje znanja, i kao uvećanje slobode, i kao uvećanje komunikacije;

evolucija materije je istovremeno i progresivna i kružna.

II Drugi nivo je ideja evolucije materije u domenu kauzaliteta.

III Treći nivo je tumačenje saznanja čoveka o evoluciji bića civilizacije.

IV Četvrti nivo su saznanja fizike o svetu kauzaliteta.

Teorija evolucije materije je, u stvari, teorija prirode u najširem mogućem smislu, jer sadrži i ona saznanja koja su apsolutno istinita sama po sebi, to jest za svako biće, ali i ona saznanja koja pripadaju ovom mislećem biću, čoveku te je možemo i tako zvati, ali možemo ostaviti i stari naziv jer suština prirode je u njenoj evoluciji.Iako tek sada saznajemo sveobuhvatnost TEM, ipak su dosadašnja tumačenja ne samo nesporna već su uglavnom i potpuna, naravno uvek samo u napred rečenom smislu. Konkretno:

Prvi nivo je dobro rastumačen, što ne znači da je i konačan.

Drugi nivo je takođe dobro rastumačen i on je osnovni kriterijum za tumačenje fizike, ali zavisi i od njenih novih saznanja.

Treći nivo je isto tako dobro rastumačen, ali tek kao osnova za dalje tumačenje. U njemu je položen kamen temeljac koji definiše:

tvrdo jezgro biologije čime ona postaje naučna teorija i

tvrdo jezgro filozofije čime i ona postaje naučna teorija (ali gubi deo slobode čime se razlikuje od književnosti i religije) kao osnov i korelativ društvenih nauka i vraća u svoj domen pojam slobode, etiku i politiku.

Četvrti nivo nije neposredno tumačen kroz TEM. Iako je kritikovan sa tog aspekta, nije dovoljno decidno potencirano da su ta saznanja, po samoj svojoj ideji, lićna, individualna i time i relativna te da su i u tom smislu dopuštena samo u tumačenju iskustva. Ovaj propust je veoma štetan jer, iako samo prećutno, doprinosi zabludi da je fizika kompetentni, čak i jedini kompetentni tumač kauzalno nastalih fenomena. Taj veoma poguban problem je nastao izdvajanjem fizike iz filozofije, što je izgledalo neminovno, jer fizika se sve više oslanjala na iskustvo i eksperiment, gradeći sve veći i sve impozantniji skup nepovezanih saznanja, dok se filozofija sve više priklanjala (poklanjala i oslanjala) religiji i ponekad i metafizici.

Od fizike se nije ni moglo očekivati ali filozofija je morala shvatiti da fizika, prepuštena sama sebi, to jest bez tumača njenih saznanja i bez kritičara koji bi je sprečavao da luta van svog domena postaje, kroz sve korisnije i sve fascinantnije darove, tvorac ne samo javnog, već i naučnog, čak i filozofskog – ukoliko nije okrenuto religiji – mnenja. Ona je postala svetionik za put u željenu Atlantidu koji je, u stvari, put u apokalipsu. Istini za volju veliki Kant je uočio deo tog problema, nažalost samo onaj deo koji se odnosi na saznanja fizike, ali nije tražio odgovor u prirodi već ga je izveo iz religije kroz ideju saznanja a priori sintetičkih sudova. Problem fizike je u tome što je njen domen fenomen, ne niz fenomena već jedan konkretni koji traje mali trenutak vremena, onoliko koliko traje sam fenomen, između prošlosti i budućnosti, a zovemo ga sadašnjost ili realnost. A pošto je njen domen samo posmatrani fenomen, to se i samo posmatranje može odnositi isključivo na taj period, na vreme trajanja tog fenomena. Ne na prošlost, na ono što mu je prethodilo jer to bi bilo zaključivanje od posledice na uzrok, i ne na ono što sledi, na budućnost jer već sledeći fenomen je splet delovanja okruženja s tumačenim fenomenom koji brzo nestaje usled disipacije energije u okruženje.

Fizika ne može da iziđe iz tog veoma uskog trenutka, koji je praktično jednak nuli, i zato može pokazati samo zakone kojima podleže iskustvo, zakone koji se menjaju, dopunjuju, čak i zamenjuju u celini. Ukratko rečeno, ona pokazuje trenutni odnos bića prema kauzalnom okruženju, ali ne ni njegov uzrok ni njegovu posledicu, ona ne može da tumači prirodu pa, samim tim, ni da je razume. Zaneta korisnošću darova sopstvenog iskustva i nesebično podržavana od bića civilizacije-države, koje u svojoj beskompromisnoj kompeticiji s drugim državama profitira na usputnim saznanjima, fizika se nekritički upustila u avanturu tumačenja kosmosa, njegove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti bez ijednog iskustveno istinitog saznanja (što je još daleko od minimuma za takvu ambiciju), već isključivo na celoj piramidi hipoteza kojih bi se i Hegel stideo, daleko nadmašujući maštu i najinventivnijih pisaca SF romana. Time ona zavodi filozofsko i naučno mnenje na stranputicu u kojoj čovečanstvo gubi poslednje ostatke slobode misli i troši svoje potencijale i svoje poslednje dane.

Lako je pokazati koliko je stupidan taj scenario tumačenja kosmosa i koliko je još stupidniji čovekov san o njegovom osvajanju, čoveka koji nije ni sebe saznao, koji ne zna da opstane ni na ovoj blagorodnoj planeti što ga je iznedrila a želi da naseli negostoljubive planete da bi rešio problem koji ne ume da reši na Zemlji, problem koji nosi u samom svom pojmu, u samoj ideji čoveka, problem o kome on ništa, apsolutno ništa, ne zna, čak ne zna ni da on postoji i da ga sve brži nosi u apokalipsu. Ima li gluplje ideje?

Pre nego što se upustimo u navođenje hipoteza na kojima fizika gradi svoj scenario, nazvan standardni model, moram još jednom da ukažem na tu za nju olakšavajuću okolnost: ona i ne može drugačije. Naime, osuđena na tavorenje na beskrajno tankoj granici između prošlosti i budućnosti, ona ne može da tumači kontinuitet u evoluciji materije, već može da se bavi samo konkretnim fenomenom; ako je on u kosmosu, to jest van sopstvenog iskustva, ona ga može tumačiti samo ad hoc smišljenjim hipotezama. Pri tome, te su hipoteze po pravilu suprotne ne samo iskustvu već i samim zakonima na kojima fizika počiva, jer one su i smišljenene zbog nesaglasnosti sa iskustvom (na šta posebno ukazujem), a na njima se potom dalje grade nove hipoteze radi održanja tog scenarija. Ukratko rečeno, taj scenario počiva na mnogobrojnim kontradikcijama i time ne zaslužuje ni da se razmilja o njemu. Ipak, vernika radi, onih koji su skloni da bez ostatka veruju autoritetima, navešću neke od najglupljih hipoteza jer sve niti znam niti ih iko može znati pošto sa svakim novim fenomenom sledi i jedna (ili više, svejedno) stupidna hipoteza.

Veliki prasak (NASA/SVS)

1. Kosmos je nastao u velikom prasku (VP) iz jedne tačke.

Fizika ne može da definiše šta pod tim pojmom misli, jer matematički pojam tačke isključuje bilo kakav drugi pojam, to jest bilo kakav sadržaj pa ni materiju, a fizička tačka je besmislica koja se može definisati samo nizom stupidnih i kontradiktornih – što znači da se ne može definisati – hipoteza… To je neka infinitezimala čija granična vrednost je tačka, što znači:

Ne postoji prostor;

Ne postoji vreme;

Postoji materija koja nije ni u prostoru ni u vremenu, jedini način njenog postojanja je njena budućnost, to jest ona postoji tek kroz ono što sledi, to je isto kao kada bi vam neko rekao: „Sedite sada na ovu stolicu koju ću sutra napraviti”.

Gustina te materije je veća od svake zamislive gustine, znači to je jedna nezamisliva hipoteza, kako da o njoj mislimo ako je nezamisliva, a moramo da mislimo da bismo razumeli scenario koji bi trebalo da objasni naše iskustvo, to jest na osnovi nečeg nezamislivog tumači se iskustvo (jer materija nesumnjivo postoji).

Tu materiju čini plazma koja se zamišlja kao energija, a onda se u jednom trenutku odnekuda pojavljuje Higsov bozon što prevodi kvante energije u parove elektron-pozitron i time materija stiče masu, znači postoje dva početka: jedan kada nastaje plazma i drugi kada se pojavljuju Higsovi bozoni.

Kako je nastao Higsov bozon?

Te čestice odmah reaguju i vraćaju se u zračenje, ali nastaje malo, vrlo malo više elektrona nego pozitrona (zašto?, pa zato što je kosmos sačinjen od elektrona, te je to još jedna neophodna hipoteza), pa u mnogobrojnim prelazima elektroni, materija preovlađuje nad antimaterijom, kako je nazvan pozitron, što je još jedna potpuna besmislica jer kompromituje samu ideju materije, ideju supstancije, kao nečega esencijalnog od čega nastaje sav materijalni svet, umesto toga nastaje nešto što se ne može zamisliti, nešto što je steklo legalitet da i dalje proizvodi apsurde, onda nestaje Higsov bozon, volšebno kao što je i nastao.

2. Time nastaje prostor, a verovatno i vreme: fizičari se ne izjašnjavju decidno kako to zamišljaju, a niko razuman to i ne pokušava da shvati to da je moguće misliti o materiji pre vremena i pre prostora jer:

Već time se pojavljuje više početaka kosmosa:

jedan kada je nastala plazma,

drugi kada je nastalo vreme,

– treći kada je nastao prostor.

Kako je moguće misliti o nastanku nečega posle nastanka materije (vremena i prostora) što se može zamisliti samo kao način postojanja materije, i obratno kako je moguće misliti o nečemu (materiji) bez njenih načina postojanja?

3. Potom počinje širenje tog prostora koje je toliko suprotno iskustvu da je dobilo posebno ime – inflacija:

– prvo, brzina inflacije je daleko veća od brzine svetlosti,

– drugo, kada je inflacija okončana ili ona još traje,

– treće, šta je to inflacija, jer fizika kaže da to nije uvećanje rastojanja između elektrona, a nije ni uvećanje elektrona, ali ne može da kaže šta ona jeste, znači to je jedna apsurna hipoteza suprotna iskustvu koja se ne može ni definisati pozitivno, već samo negativno onim što nije,

četvrto, pojam širenja tako zamišljenog kosmosa je nemoguć jer:

Iznutra se to ne može opaziti jer se širi i merna skala,

Spolja ne postoji ništa ni kao pojam, ni kao objekt.

peto, ako je to u neposrednoj koliziji sa STR na kojoj počiva i OTR i cela ideja ovog scenarija, onda:

Tada ne važe zakoni koje znamo, to jest objašnjenje počiva na priznanju da se hipoteza ne može objasniti;

Ako prihvatimo objašnjenje da tada ne važe zakoni, onda treba odgovoriti na pitanje:Kada oni počinju da važe i zašto;

Fizika nastavlja svoje spekulacije: pošto je ta brzina mnogo veća od brzine svetlosti, onda je radijus kosmosa mnogo veći od rastojanja do najudaljenijeg vidljivog objekta, to jest ne poklapa se s našim horizontom i zato nam izgleda izotropan – isti u svim pravcima – ali to je nova besmislica, jer se položaj onoga iz čega je nastala naša galaksija nije promenio inflacijom, to jest ne može brzina inflacije da proizvede drugačiju geometriju predmeta inflacije, a tim pre ne može da proizvede geometriju u kojoj su sve tačke u istom međusobnom položaju zato što to zahteva pretpostavku da je prostor te geometrije beskonačno veliki, što ne može nastati iz konačnih dimenzija početnog stanja i u neposrednoj je koliziji s tumačenjem reliktnog zračenja iz kojeg su izračunali da je radijus kosmosa 33,4 milijardi svetlosnih godina. Znači uvedena je jedna apsurdna hipoteza da bi se objasila izotropnost kosmosa, ali ona ga ne može objasniti. Drugačije rečeno, fizika nam nudi prvo jednu besmislicu – svu materiju beskonačno velike gustine sabijenu u tačku, potom drugu – tu materiju rasejava na beskonačno veliki prostor, a potom i treću – kosmos određenog radijusa.

Inflacijom se objašnjava i takozvano reliktno zračenje, pa se te dve hipoteze (o konačno velikom prostoru) uzajamno, to jest kružno dokazuju, pri čemu se ispušta iz vida da gustina materije, ako je reliktno zračenje izotropno mora biti jednaka nuli jer radijus kosmosa mora biti beskonačan; ali ukoliko je jednako nuli, onda ga nema, što znači da se ne dokazuju nego se uzajamno isključuju.

4. Sva materija je nastala u tom VP, ovo je neodrživa hipoteza jer je njena verovatnoća ravna nuli, pošto postoji bezbroj drugih mogućnosti njen pravi smisao jeste: ovaj scenario je neodrživ ako nije sva materija došla u VP, to jest to nije dopunska hipoteza već temeljna. Ako postoji priliv materije i posle VP, onda kosmos ne može biti celina – entitet, već je samo skup delova materije, te se uopšte ne može misliti ni o njegoj veličini, ni o starosti, ni o budućnosti. Ali to nije ni temeljna hipoteza, jer Higsov bozon se pojavljuje posle pojave materije – plazme inače ne bi imao na šta da deluje, znači ta hipoteza je u neposrednoj kontradikciji s hipotezom o Higsovom bozonu i s hipotezom o nastanku mase čestica.

5. Prećutno je uvedena i hipoteza da se materija javlja u samo dve forme: kao čestica s masom i kao energetsko polje, ali takozvane tamna materija i tamna energija pobijaju tu hipotezu.

6. Sva saznanja fizike o kosmosu kao celini nastaloj u VP počivaju na takozvanom crvenom pomaku i na Hablovom zakonu: starost, veličina, širenje, ali crveni pomak nastaje i usled gravitacije i nastaje ako elektroni stare, na šta su ukazali još F. Hojl i H. Arp, ali naš sunčev sistem koji je jedini delimično dostupan iskustvu se ne širi. Apsurdno je zasnivati scenario koji je u koliziji sa iskustvom.

Fizika mora uvesti još mnogo hipoteza da bi objasnila mnoge za nju neobjašnjive fenomene, a kojih će, s napredovanjem tehnologije, biti sve više: šta je sila, kako se prenosi na daljinu, šta je gravitacija, kako se prenosi, kojom brzinom se prostire, zašto je nekompatibilna sa ostalim fundamentalnim silama, šta je svetlost, zašto je dualne prirode, zašto je njena brzina tako strogo ograničena, šta je to magnetizam, šta je to tamna materija, šta je totamna energija, podležu li one zakonima koje poznaje fizika, šta je to reliktno zračenje, zašto su neki kvazari stariji od galaksija kojima pripadaju, zašto svi kosmički objekti rotiraju, zašto se subatomski fenomeni kvantuju i tako dalje.

Ovakav galimatijas besmislenih i nikad dovoljnih hipoteza je neizbežna posledica ograničenosti fizike na tumačenje fenomena, to jest ograničenost na izolovanost njegovog tumačenja što znači da fizika a priori ne može tumačiti nikakav kontinuitet, pa ni evoluciju, s jedne strane, i na zabludu da je kosmos celina – što je uneto kao temeljna iako prikrivena hipoteza – te da je moguće tumačiti njegovu evoluciju, s druge strane, to jest fizika je u dvostrukoj nemogućnosti da tumači evoluciju kosmosa.

Ako se složimo sa K. Poperom da je od dve ponuđene teorije bolja ona koja uz manje hipoteza objašnjava isto što i druga, ili da uz isti broj hipoteza objašnjava više nego druga, a svakako je bolja i ona koja uz manje hipoteza objašnjava više, i ako se složimo da hipoteze u principu mogu biti bilo kakve pa i apsurdne ali je tada i teorija takva, onda je lako ponuditi teoriju koja je bolja. Mislim da je moguće zasnovati takvu teoriju na samo dve hipoteze:

INaš kosmos je deo nekog većeg i drugačijeg kosmosa (razlike radi zovimo ga univerzum). Pokažimo šta iz toga sledi. Prvo: univerzum nije istog sadržaja što i kosmos inače ih ne bismo mogli razlikovati – pošto volumen ostaje van našeg saznanja – jer bi to bilo suprotno hipotezi. Drugo, ako je različit, a karakteristika kosmosa jeste da se materija javlja u dva stanja: kao materijalni objekt i kao energetsko polje, onda on mora da sadrži i neke treće ili, čak, četvrte i tako dalje forme materije. Ako je kosmos utopljen u univerzum, onda su te forme prisutne i u njemu iako ih mi ne možemo detektovati jer su ili toliko velike da se ceo naš kosmos nalazi u jednoj takvoj i u tom slučaju ne možemo ništa saznati iz naše hipoteze, ili su za ceo red veličine manje od najmanjih čestica koje opažamo, u tom slučaju hipoteza daje osnov za teoriju.

Te subsub atomske forme (SSF) možemo zamišljati kao čestice ili kao talase, analogno tumačenju svetlosti, svejedno, i ne moramo im pripisivati nikakve konkretne atribute osim da postoje, da deluju, bitno je da iz njih proizlaze nama dostupne čestice jer to nalaže drugi princip hijerarhije: složeno se sastoji iz prostog, a to je samo jedna tautologija i time je nesporna istina, iako je paradoksalno, jer naše saznanje nije iskustveno ali je ipak iskustveno apsolutno istinito zato što se zasniva na tautologiji koja definiše mogućnost mišljenja pojma složeno i naravno i na samoj hipotezi. To znači da je hipoteza potrebna i dovoljna da bi se objasnila evolucija materije, to jest da poseduje veliki heuristički potencijal.Potrebna je još jedna, logična ali ipak hipoteza:

II Te forme poseduju kinetičku energiju.

Iz ovih hipoteza neposredno sledi:

1. Evolucija materije onako kako je prikazana u teoriji evolucije materije.

2. Objašnjenje gravitacije, jer makolika da je prodorna moć tih formi, ipak materija prima impuls koji je asimetričan ako je u blizini druga masa.

3. Prelaz masene forme u energetsku i obratno, i održanje mase – enargije postaje jasan.

4. Tamnu materiju čine i te SSF.

5. Tamna energija potiče od kinetičke energije SSF, to je antigravitacija: na velikim rastojanjima između galaksija efekat ekranizacije se gubi, ali pošto ostaje pritisak spolja to on deluje na galaksiju kao na jedan objekat, to jest uvećava njenu gravitaciju i održava zvezde na okupu; međutim ako postoji priliv SSF iz univerzuma, one deluju odbojno na galaksije koje se zato udaljuju.

6. Time je objašnjen i paradoks: galaksije se udaljavaju, ali planete u našem Sunčevom sistemu se ne udaljavaju.

7. Reliktno zračenje je razlika kinetičkih energija onih SSF koje ulaze u Zemlju i onih koje su suprotnog smera, a prošle su kroz nju.

8. Nije kosmos izotropan, već je izotropno to zračenje zato što je Zemlja okrugla.

9. Elektroni stare, te oni koji su nastali pre imaju manju masu, to jest imaju crveni pomak u odnosu na naš spektar, on se ne može razlučiti od kinetičkog i od gravitacionog pomaka, otuda je sve što počiva na Hablovom zakonu pogrešno.

Zemlja (Wikipedia)

10. Masa Zemlje je veća nego pre 200 miliona godina a time i njena gravitacija, i to objašnjava mogućnost gigantizma u doba Jure.

11. Kosmos nije celina i ne može se misliti o njegovoj evoluciji, već samo o evoluciji materije u kosmosu.

12. Fizika nikad ne može postati teorijska nauka, ali je sa samo dve hipoteze koje objašnjavaju mnogo više korak bliže da postane naučna teorija.

13. Tumačenje strukture materijalnih objekata je beskorisno za napredak fizike, a eksperimenti su veoma opasni jer zahtevaju sve više energetske potencijale koji već daleko prevazilaze potencijal veze organskih materija.

Ova ideja, izneta i tumačena ad hoc, daleko je od toga da pretenduje da potisne postojeću paradigmu (skup nepovezanih hipoteza je daleko od pojma teorije), ali zaslužuje da se kritički promisli i kao takva i kao slobodniji odnos prema metafizičkim spekulacijama, koje ne mogu biti ni lepe ni podsticajne ako su toliko stupidne kao što je to vladajuća paradigma.

(Ilustracija ESO/S. Brunier/CMB: NASA/WMAP)

O autoru

administrator

Ostavite komentar