ARGUSOV POGLED

KRAJ NEOLIBERALIZMA

Ilustracija (Jutjub)

Novo rađanje istorije je jedini put napred, jedini način da spasemo našu planetu. Neoliberalizam nas bukvalno vodi ka kraju civilizacije.

Nobelovac Džozef Stiglic

 Krajem Hladnog rata politikolog Fransis Fukujama napisao je proslavljeni esej pod nazivom „Kraj istorije”. Tvrdio je da bi propast komunizma raščistila i poslednju prepreku na putu sudbine čitavog sveta da postane mesto liberalne demokratije i tržišne ekonomije. I mnogi su se složili s tom tvrdnjom. Danas, dok se suočavamo sa povlačenjem uređenog liberalnog svetskog poretka, sa autokratskim vladarima i demagozima koji vode države u kojima je nastanjeno više od polovine svetske populacije, Fukujamina ideja deluje zastarelo i naivno. Ali ona je ojačala neoliberalnu ekonomsku doktrinu koja dominira u proteklih 40 godina.

Kredibilitet neoliberalne dogme da je apsolutna neograničenost tržišta najsigurniji put ka ravnomernom prosperitetu u poslednje vreme funkcioniše na režimu veštačkog disanja. Baš kao što bi i trebalo da bude. Istovremeni pad poverenja u neoliberalizam i u demokratiju nije puka slučajnost. Neoliberalizam već 40 godina radi na podrivanju demokratije.

 U nebranom grožđu
Oblik globalizacije koji je propisao neoliberalizam ostavio je pojedince i čitava društva bez mogućnosti da upravljaju značajnim delom sopstvenih sudbina, kao što je Deni Rodrik sa Univerziteta Harvard sasvim precizno objasnio i kao što sam i sâm istakao u svojim nedavno objavljenim knjigama „Prispitivanje globalizacije i nezadovoljstva koje proizvodi” i „Ljudi, moć i profit”.

Efekti liberalizacije tržišta kapitala naročito su se pokazali gadnima u slučaju kada bi vodeći kandidat na predsedničkim izborima u tranzicionim zemljama izgubio naklonost Volstrita, nakon čega bi banke povukle svoj novac iz te države. Glasači bi se tada našli pred nezahvalnim izborom: prepustiti se Volstritu ili se suočiti sa ozbiljnom finansijskom krizom. Stekao se utisak da Volstrit ima veću političku moć od samih građana jedne države.

Čak i u bogatim zemljama, običnim građanima je rečeno: „Ne možete glasati za politiku koju želite (bilo da se radi o adekvatnoj socijalnoj zaštiti, pristojnim platama, naprednom sistemu oporezivanja ili kvalitetno regulisanom finansijskom sistemu) jer će država izgubiti konkurentnost, radna mesta će nestati i vi ćete patiti”.

Kako u bogatim, tako i u siromašnim zemljama, elite su obećale da će neoliberalna politika dovesti do bržeg ekonomskog rasta i da će korist od nje osetiti svi slojevi društva, uključujući i najsiromašnije. Međutim, da bi se stiglo do toga, radnici će morati da pristanu na manje plate, a svi građani će morati da se pomire sa kresanjem važnih socijalnih programa.

Elite su tvrdile da su njihova obećanja zasnovana na naučnim modelima ekonomije i „istraživanjima zasnovanim na dokazima”. E pa, 40 godina kasnije, brojke su sledeće: rast je usporio, a njegovi plodovi su otišli manjini na vrhu. Kako su plate stagnirale a berza rasla, prihod i bogatstvo su tekli nagore, umesto da se slivaju nadole.

Opravdani bes
Na koji način obaranje nadnica – da bi se postigla ili održala konkurentnost – i smanjenje izdvajanja za vladine programe mogu dovesti do većeg životnog standarda? Obični građani se osećaju kao da im je prodata prazna priča. S pravom su se osetili prevarenima. Sada proživljavamo političke posledice ove velike prevare: nepoverenje u elite, u ekonomsku „nauku” na kojoj se zasnivao neoliberalizam i u korumpirani politički sistem koji je sve to omogućio.

U stvarnosti, doba neoliberalizma bilo je daleko od liberalnog, bez obzira na ime. Ono je nametnulo intelektualnu dogmu čiji su čuvari bili krajnje netolerantni prema pluralizmu. Ekonomisti sa nekonvencionalnim stavovima prokazani su kao jeretici koje treba izbegavati, ili su u najboljem slučaju skrajnuti u neke izolovane institucije. Neoliberalni sistem je po malo čemu podsećao na „otvoreno društvo” za koje se zalagao Karl Poper. Kako ističe Džordž Soroš, Poper je prepoznao da je naše društvo složen i neprekidno razvijajući sistem u kojem što više učimo, to više naše znanje menja ponašanje sistema.

Nigde ova netolerancija nije bila tako izražena kao u makroekonomiji, gde su preovlađujući modeli isključili mogućnost ekonomske krize poput one koja nas je snašla 2008. A kada se nemoguće ipak dogodilo, prema tome smo se postavili kao prema poplavama koje se dešavaju jednom u 500 godina – kao da se radilo o krajnje neverovatnom spletu okolnosti koji se nije mogao predvideti.

Čak i danas zagovornici ovih teorija odbijaju da prihvate da su njihova ubeđenost u samoregulaciju tržišta i odbacivanje spoljnih okolnosti kao nepostojećih ili nevažnih doveli do deregulacije koja je imala presudni uticaj na širenje krize. Teorija nastavlja da opstaje kroz ptolomejske pokušaje da se činjenice podrede njoj, što samo potvrđuje tezu da jednom ukorenjene loše ideje teško nestaju.

Banka Leman braders pokrenula je svetsku finansijsku krizu 2008.

Ako finansijska kriza iz 2008. godine nije uspela da nas uveri kako nekontrolisana tržišta ne funkcionišu, klimatska kriza bi morala: neoliberalizam će bukvalno dovesti do kraja naše civilizacije. Ali takođe je jasno i da bi demagozi, koji žele da nas navedu da okrenemo leđa nauci i toleranciji, samo pogoršali stvari.

Novo rađanje istorije je jedini put napred, jedini način da spasemo našu planetu i civilizaciju. Moramo oživeti period prosvetiteljstva i obnoviti poštovanje za njegove vrednosti poput slobode, znanja i demokratije.

(Izvor Novi Standard)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar