АРГУСОВ ПОГЛЕД

КРАЈ СПАЈКМАНОВОГ СВЕТА

Илустрација

Савезници САД у Азији неће имати избора него да постепено улазе у кинеску орбиту, приклањајући се њеном економском и политичком поретку. 

 Роберт Каплан

Када су амерички маринци 1942. године водили бруталну острвску борбу са Јапанцима, без назнака о завршетку, Николас Џ. Спајкман, амерички стратег холандског порекла који је предавао на Универзитету Јејл, предвидео је послератни савез између Сједињених Држава и Јапана против Кине, тада критичног америчког ратног савезника. Јапан би, тврдио је он, био и лојалан и користан: требаће Сједињеним Државама да заштити морске коридоре како би могле да увозе храну и нафту, док ће његова велика популација потрошача чинити основу снажног трговинског односа. С друге стране, Кина ће, рекао је он, на крају изаћи из рата као снажна и опасна континентална сила, са којом ће Сједињене Државе морати да одржавају равнотежу. Спајкман је такође наговестио да ће Јапан бити еквивалент Великој Британији у погледу копнене Азије: велики, обалски савезник Сједињеним Државама.

Спајкман, који је умро од рака наредне године, није доживео да види како су се његова предвиђања обистинила. Заправо, била је то визија која ће и дефинисати и стабилизовати Азију, доносећи јој мир и економски просперитет скоро три четвртине века. Отварање америчког председника Ричарда Никсона према Кини 1972. године унело је проблем у ту визију померајући Сједињене Државе ближе Кини како би одржавале равнотежу са Совјетским Савезом. Али савез између Сједињених Држава и Јапана је и поред тога остао темељ азијске стабилности. Без америчког партнерства са Јапаном, дипломатски пуч Никсонове администрације у Пекингу није могао ни да се замисли.

Увод у промене
Иако се релативно мало људи данас сећа његовог имена, Спајкманова визија – тако проницљива у времену када ју је изнео – се усред актуелног трговинског сукоба између Вашингтона и Пекинга чини релевантнијом него икада. Ипак, азијски поредак који је он замислио заправо почиње да се распада, из разлога што је Азија у протеклој деценији доживела изузетну трансформацију.

Промене су биле постепене и прошириле су се на неколико земаља, тако да мали број њих схвата да улазимо у нову еру – ону у којој ћемо видети асертивнију, али и интерно турбулентнију Кину, заједно са крхким системом америчких савезништава и америчком морнарицом која је мање доминантна него што је била последњих деценија. Криза у Хонгконгу и погоршање односа између Јужне Кореје и Јапана представљају само увод у године које долазе. Азијска безбедност се више не може узимати здраво за готово.

Пре свега, Кина више није Кина, бар не онаква какву смо познавали. Земљу чија је економија на годишњем нивоу расла двоцифреном стопом и којом је управљала група безличних и колегијалних технократа несклоних ризику (уз чврсто ограничење њихове власти на два мандата), заменила је држава којом влада појединац, чврсти аутократа који надгледа како економија расте темпом од само шест процената. Док успорава, кинеска економија се претвара у зрелији систем који садржи високо квалификовану радну снагу. Нова средња класа је националистичка и тешко ју је задовољити, јер од владе очекује виши стандард управљања земљом. А кинески председник Си Ђинпинг припрема ову средњу класу за статус светске силе, коју карактерише контрола лука и трговинских путева дуж Евроазије, растући национализам и спровођење економских реформи.

Он се, такође, ослања на незабележену палету технологија – укључујући скенирање лица – како би надгледао понашање свог народа. Си зна да мора деловати као сушта супротност совјетском генералном секретару Михаилу Горбачову – залаже се за пооштравање, а не слабњење политичке контроле – како би реформисао своју прекомерено регулисану, извозно оријентисану економију, истовремено чувајући своју државу политички нетакнутом.

Поморска мултиполарност
Сијева нова Кина размешта своју брзо растућу морнарицу широм азијских морских коридора, што ће трансформисати једнополарни поморски безбедносни поредак који САД одржавају у Азији већ 75 година, у мултиполарни, и самим тим мање стабилни поредак. Униполарни поморски поредак био је кључни имплицитни елемент Спајкманове визије америчко-јапанског савезништва. Али промена ка мултиполарности је већ добро одмакла.

Заправо, многи посматрачи су имали тенденцију да на кинеску поморску агресију у Јужном и Источном кинеском мору гледају као на засебне процесе, о којима треба извештавати одвојено, а заправо се ради о јединственом тренду тренду који директно доводи у питање америчку поморску контролу широм Западног Пацифика. Најновији кинески пројекти за развој лука у Дарвину, у северној Аустралији и близу Сиануквила у Камбоџи демонстрирају да Кина попуњава поморски простор на чворишту Јужног кинеског мора и Индијског океана, где већ има мрежу лука које датирају из претходне деценије. Али тек у последњих неколико година ново кинеско поморско царство почиње да изазиву пажњу. Индо-Пацифик више није америчко морнаричко језеро.

Кинеске подморнице у Јужном кинеском мору

Све кинеске поморске активности и у Јужном и у Источном кинеском мору имају за циљ и да омогуће Кини да додатно запрети Тајвану, који представља тачку раздвајања два мора. Пре Никсоновог пута у Кину, Тајван је био тачка усијања. Да Кина није ушла у рат на Корејском полуострву 1950. године, кинески лидер Мао Цедунг би уместо тога можда окупирао Тајван. Али након што су Никсон и амерички државни секретар Хенри Кисинџер постигли споразум са Маоом и кинеским премијером Џоуом Енлајем да суштински делегитимишу независни статус Тајвана без да учине било шта што би га отворено довело у питање, Тајван је постао тек једно од спорних питања.

Сада поново постаје тачка усијања, са Кином која одржава војне вежбе у близини своје обале, постепено усавршава способност за лансирање ракета и ангажује се у сајбер рату против острва, истовремено захтевајући да Трампова администрација откаже своју продају оружја Тајпеју вредну 2,2 милијарде долара. Све ово, наравно, природно произилази из – и бива погоршано због – запаљиве мешавине националистичких политика кинеског председника Сија и америчког председника Доналда Трампа.

Наравно, ниједан део Азије није важан колико Корејско полуострво. Ненамерна последица Трамповог помало збуњеног почетка разговора са лидером Северне Кореје Ким Џонг Уном је та да су потоња земља и Јужна Кореја покренуле дијалог. Тај дијалог ће временом добити своју логику и путању, а кретаће се у правцу постизања мировног споразума између Пјонгајнга и Сеула, и евентуалног уклањања више од 23.000 америчких војника из Јужне Кореје. Немојте мислити да се то не може догодити. Сценарији подељених земаља у 20. веку имали су тенденцију да се окончају уједињењем, Северног и Јужног Вијетнама, Западне и Источне Немачке, Северног и Јужног Јемена. Ако се то икада догоди на Корејском полуострву, као што сам већ писао, главни губитник биће Јапан.

Јапану је неопходно подељено Корејско полуострво због сопствене безбедности, зато што би уједињена Велика Кореја –због бруталне колонизације коју је спроводио Токио од 1910. до 1945. године, да и не говоримо о самом наслеђу Другог светског рата – инстинктивно била антијапански настројена. Недавна драматична ескалација трговинских тензија између Јужне Кореје и Јапана, којој је допринела јапанска политика принудног рада и сексуалног ропства током ратних времена, само је наговештај какве би политичке тензије могле избити једног дана између Јапана и новостворене уједињене Кореје. Опредељујући се за билатерални приступ по принципу „све или ништа” са азијским земљама, уместо артикулисања регионалне визије, Трамп је отворио Пандорину кутију проблема који би америчке савезнике могли окренути једне против других – из чега би као победник изашла Кина.

„Финландизација Азије
Јапан се сада мора припремити за будућност у којој ће кинеске поморске и ваздушне снаге бити све јаче, уз могућност мањег броја америчких војника у североисточној Азији. Такође, постоји могућност да ће Кина стећи способност да током наредне деценије порази Јапан у рату у Источном кинеском мору. Пекинг тамо у овом тренутку чека својих „пет минута”, не желећи до тада да ризикује и да се упусти у сукоб са изузетно способном јапанском морнарицом. Све ово се одиграва у времену када америчка спољна и безбедносна политика делују мање поуздано него у било ком тренутку од Другог светског рата. Управо је све мања константност у процесу доношења одлука оно што највише угрожава репутацију америчке моћи у Азији и остатку света.

Окретањем леђа изградњи савезништава – што је славодобитно наговестио на самом почетку свог мандата укидајући Транс-пацифичко партнерство – Трамп је ослабио управљачки оквир неопходан за спречавање војних ескалација у времену сложених интеракција између система врхунског наоружања широм Азије. Узајамно поверење и прећутна разумевања која су спојила Сједињене Државе са савезницима у Азији озбиљно су ослабљени. Кредибилитет је највреднија ствар коју велика сила или велика личност могу имати.

У том погледу би нови савез Вашингтона са Њу Делхијем и азијском мрежом моћи у настајању – коју чине Индија, Аустралија, Јапан и Вијетнам – могао бити од мање помоћи него што многи очекују. Америчко-индијски односи су се драматично побољшали током последњих 15 година у специфичном контексту: однос Сједињених Држава са Кином, иако ривалски, био је предвидљив и управљив. Али новонастали немири због царина су учинили америчко-кинеске односе много мање предвидљивим или управљивим. У том случају, Индија, која је превише географски близу Кини да би се осећала комфорно, можда ће бити приморана да се опет приклони стратегији  несврстаности и балансирања између две велике силе. То не би требало да представљо велики напор за Њу Делхи, и заправо не би морало чак ни формално да се објави. Што се тиче азијске мреже моћи у настајању, то је нешто што боље звучи него што изгледа, будући да без чврстог и предвидљивог америчког вођства вероватно неће имати велики домет.

Премијер Индије Нарендра Монди и председник Кине Си Ђинпинг

Културне и економске промене које су се дуго кувале у америчком друштву произвеле су Трампово председниковање. А унутрашња ситуација у Сједињеним Државама, као великој сили, напослетку утиче на читав свет, баш као што је то случај са унутрашњом ситуацијом у Кини. То значи да само Кина може поразити Кину. Ако Сијева репресивна унутрашња политика, потпомогнута технологијом, не успе да спречи побуну средње класе негде у наредној деценији или неком другом тренутку, онда би много тога што је Кина иницирала у свету могло бити доведено у питање.

Али то је и даље мало вероватан сценарио. Вероватније је да ће Кина наставити да шири и свој војни домет и домаће тржиште широм Индо-Пацифика и Евроазије, док ће емоционална посвећеност америчког народа њиховим савезништвима после Другог светског рата наставити да опада. У Азији, то подразумева „финландизацију” – необјављено кретање у правцу интереса оближње велике силе. Од Јапана до Аустралије, амерички савезници у Азији могу постепено улазити у кинеску орбиту на начин на који се Финска приближавала Совјетском Савезу током Хладног рата. Амерички савезници немају избора него да склопе свој мир са Кином, која отеловљује географски, демографски и економски принцип организовања Западног Пацифика.

У том случају, видећемо крај Спајкмановог света.

(Извор Нови Стандард)

Илустрације (Форин полиси)

О аутору

Stanko Stojanovic

Оставите коментар