ATINSKI TRG

LAKTACIJA EVOLUCIJE

Pexels

Razmnožavanje se ostvaruje filogenezom, a reprodukcija obuhvata i ontogenezu. A ontogeneza je rezultat komunikacije sa okruženjem i time je srazmerna dostignutom nivou evolucije, što znači da na nižim nivoima evolucije možemo pojmove razmnožavanje i reprodukcija smatrati sinonimima, ali na višim nivoima to nije dopušteno.


Nikola Pilipović

Laktacija je paradoksalan fenomen, koji se ne može objasniti prirodnom selekcijom već isključivo evolucijom. To nikako ne znači bilo kakvo poništenje prirodne selekcije – jer kao drugi zakon termodinamike, ona je jedna tautologija i time apsolutno istinita – već samo to da ona nije uzrok, iako je uvek neizbežna pratilja svakog fenomena. Za ovu temu treba razlikovati pojam razmnožavanja od pojma reprodukcije, za koji u našem jeziku ne postoji odgovarajući izraz. Jer pod pojmom razmnožavanje podrazumevamo nastanak novih jedinki od genetskog materijala roditelja, dok pojam reprodukcije zahteva više, zahteva nasleđe ne samo genetskog materijala, već i svih drugih osobina roditelja.

Jasno je da je sama ideja nasleđa u polnoj reprodukciji u koliziji sa idejom da novonastala jedinka bude u bilo kom smislu istovetna s bilo kojim od roditelja, kao što i slučajne greške u procesu njenog formiranja – na čemu se kao na filogenezi, zasnivaju i evolucija i prirodna selekcija, a i uticaj okruženja, koje nije samo kauzalno, a na tome se kao na ontogenezi takođe zasnivaju i evolucija i prirodna selekcija – čine razliku između ovih pojmova u okviru ovih neizbežnih varijacija.

Drugačije rečeno, razmnožavanje se ostvaruje filogenezom, a reprodukcija obuhvata i ontogenezu. A ontogeneza je rezultat komunikacije sa okruženjem i time je srazmerna dostignutom nivou evolucije, što znači da na nižim nivoima evolucije možemo pojmove razmnožavanje i reprodukcija smatrati sinonimima, ali na višim nivoima to nije dopušteno. Svakako je najbolji primer vrh evolucije organizama, čovek, koji se rađa kao Homo sapiens, a ontogenezom – tako što preuzima znanja civilizacije – postaje potpuno drugo biće, čovek.

Laktacija je poslednji fenomen u evoluciji organizama, kao izraz polnog dimorfizma koji je i kao ideja i kao ostvarenje imanentan samom pojmu polne reprodukcije organizama. Polna reprodukcija je kod jednoćelijskih bića slabo zastupljena, jer dobitak u znanju gotovo istovetnih bića je manji od gubitka usled zahteva da se sretnu dva različitopolna bića iste vrste. Ali je značajna kao karika u glavnom nizu evolucije, jer je kod organizama pokazala svoj veliki evolucioni potencijal.

Najprostija forma polne reprodukcije kod organizama je sa spoljašnjim oplođenjem. Ona je analogna reprodikciji kariogamijom jednoćelijskih bića, ali sa bitnom razlikom što u kopulaciji učestvuju samo polne ćelije, gameti, koje su različite jer to nalaže problematika njihovog susreta. Naime, za formiranje organizma potrebna je znatna količina materije i to obezbeđuje jedan gamet – jajašce, ali time je njihov broj ograničen, a drugi gamet – spermatozoid prenosi samo genetski materijal (čak i ne ceo) i zato je veoma mali i mnogobrojan. Time su razdvojeni i polovi i time je već počeo polni dimorfizam koji sa evolucijom znanja dobija sve značajniju ulogu.

Uprkos stavu biologa i filozofa da je čovek najsavršenija forma, istina je suprotna: on je najproblematičnija forma koja opstaje samo kroz najveće znanje. Taj problem prevazilazi tek biće civilizacije tako što samo gradi svoju materijalnu strukturu – to su hijerarhijski uređeni nizovi podele poslova, podele dobiti i podele vlasti – prema svojoj evoluciji, to su zakoni koje, u svom neznanju, čovek pripisuje svojoj inteligenciji.

Za razliku od prirodne selekcije, nijedan od fenomena kroz koji evolucija napreduje na nivou organizama ne daje prednost u opstajanju, što je jasno već iz nesporne činjenice da na istom arealu opstaju konkurentne vrste različitih nivoa evolucije. Taj paradoks smo već objasnili: evolucija napreduje samo onoliko koliko joj to dozvoljava materijalna struktura bića, jer sa evolucijom i promenom ponašanja menja se i materijalna struktura čime se narušava harmonija, usklađenost svih delova organizma i sa evolucijom ona postaje sve krhkija, jer se harmonizacija koja je neophodna veoma sporo ostvaruje. Rezultat jeste da je materijalna struktura Homo sapiens najnestabilnija.

Uprkos stavu biologa i filozofa da je čovek najsavršenija forma, istina je suprotna: on je najproblematičnija forma koja opstaje samo kroz najveće znanje. Taj problem prevazilazi tek biće civilizacije tako što samo gradi svoju materijalnu strukturu – to su hijerarhijski uređeni nizovi podele poslova, podele dobiti i podele vlasti – prema svojoj evoluciji, to su zakoni koje, u svom neznanju, čovek pripisuje svojoj inteligenciji. Polna reprodukcija sa unutrašnjom oplodnjom je veoma značajan napredak u ubrzanju evolucije, jer se ona kroz polni dimorfizam nezavisno ali istovremeno i superponirajući se, ostvaruje kroz dve forme: kroz ženski i kroz muški pol.

Naime, osiguranje potomstva unutrašnjom kopulacijom zahteva žrtve, pre svega ženskog pola. Sada ženka mora da brine o uzgoju jaja i njihovom očuvanju do izleganja mladih, a sa napredovanjem evolucije sve više i o njihovoj zaštiti i potom o ishrani i najzad o prenošenju znanja neophodnih za opstanak. To je značajno uvećanje poslova, koje zahteva sve veće znanje ženke, te kroz prirodnu selekciju ontogenezom napreduje evolucija vrste po ženskoj liniji, ali prenošenjem znanja na potomstvo ostvaruje se evolucija i filogenezom. Mužjak učestvuje u evoluciji time što se pojavio višak spermatozoida, te je jedan mužjak sposoban da oplodi više, čak i više desetina ženki. Iz toga proizlazi beskompromisna kompeticija kroz koju svoje gene prenosi samo najsposobniji mužjak, koji je to ostvario nasleđem, filogenezom, ali i osvajanjem novih znanja, ontogenezom.

Ali sa napredovanjem evolucije, a ona to čini eksponencijalno, to jest sve brže, sve je veći fond znanja koje treba preneti potomstvu, a koje ne može biti upisano u genom i zbog brzine evolucije, ali i zato što se ono menja sa evolucijom. Zbog toga je odgoj mladunaca sve duži, te je neophodno da oni sve duže budu zajedno; međutim, samo su oni zahtevi koji su dovoljno dugo trajali, što znači u početku evolucije kada je ona bila spora, ušli u genom, u instinkte. Novonastali zahtevi – potreba sve dužeg zajedništva majke i poroda nije upisana u osnovni majčinski instinkt. Zato su efikasnije u evoluciji bile one vrste kod kojih su se pojavile, naravno kroz kontinualne deformacije slučajnih greški, mlečne žlezde i time je nastala zavisnost poroda od njih.

Eklantantan dokaz evolucije znanja jeste što mlečne nisu evoluirale, nisu se umnožavale već se njihov broj sve više smanjivao sa evolucijom. Jer evolucijom se uvećavalo i potrebno vreme za prenos znanja sa majke – pošto je to bilo moguće samo primerom, ugledom, ostenzijom – te se morao smanjivati i broj novorođenih a time i broj mlečnih žlezda, zato ih žena ima samo dve a svinja čak dvanaest. Samo dve mlečne žlezde imaju i kopitari, ali iz drugog razloga, zato što tele mora biti dovoljno veliko, te u matericu mogu stati najviše dva teleta, pošto ono mora već posle nekoliko sati zajedno s krdom bežati od grabljivaca.

Laktacija nije nikakav napredak u ishrani, naprotiv ona je degeneracija, jer sisari se rađaju na zemlji, te mladi mogu odmah učestvovati u traženju hrane i biti potpuno nezavisni, kao što je to i kod drugih rodova. Štaviše, s produžavanjem perioda laktacije produžava se i period potpune bespomoćnosti mladunca. Zato je ženka u sve dužem period opterećena ne samo obezbeđenjem ishrane već i zaštitom i za sebe i za potomka, što je nesporno veliki hendikep, ali je dobit u znanju dovoljna naknada da sisari budu najuspešniji rod. Zato je laktacija sjajan primer za razlikovanje evolucije od prirodne selekcije.

O autoru

Stanko

Ostavite komentar