Nedavno je glavni urednik „Galaksije nove”, Stanko Stojiljković, pisao o padu rejtinga Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi sa 284. (2017) na 302. (2018) poziciju (http://galaksijanova.rs/uspon-i-pad-beograda/?script=lat). Ako se uzmu u obzir kriterijumi koji se koristi u formiranju Šangajske liste i prilično konfuzna metodologija primenjena pri rangiranju, objektivno nema mesta pesimizmu, osim ukoliko ne dođe do drugih problema koji će biti analizirani kasnije u ovom prilogu.
Prof dr Miodrag Petković
Da bi neke stvari bile jasnije, najpre evo liste kriterijuma koje uzima u obzir radna grupa iz Instituta za visoko obrazovanje Univerziteta Jioa Tong u Šangaju pri formiranju tzv. Šangajske liste, i njihovom udelu (izraženom u procentima) u odnosu na totalni zbir od 100%:
1) Dobitnici Nobelove nagrade ili Fildsove medalje, zaposleni na univerzitetu (20%);
2) Dobitnici Nobelove nagrade ili Fildsove medalje koji su na tom univerzitetu završili osnovne, master ili doktorske studije (ali rade u nekoj drugoj instituciji, tzv. alumni) (10%);
3) Broj radova publikovanih u vrhunskim časopisima Science i Nature u poslednjih pet godina (20%);
4) Broj istraživača s visokim citatnim indeksom – 250 istraživača s najvećim brojem citata po svakoj od 54 naučno-istraživačkih oblasti koje je definisala privatna kompanija Thomson Reuters (TR) (od 2016. Clarivate Analytics koji je kupio TR) (20%);
5) Broj radova objavljenih u časopisima sa lista Science Citation Index-Expanded i Social Science Citation Index (20%);
6) Ocena akademskih karakteristika univerziteta svedena „po glavi stalno zaposlenih” (per capita) (10%).
Kriterijume od 1do 4 objektivno mogu da ispune jedino najprestižniji svetski univerziteti, kao što su Harvard (SAD), Stenford (SAD), Kembridž (VB), MIT (SAD), Berkli, Prinston, Oksford (VB), Kolumbija , Kaltek, Čikago – svi SAD (prvih deset za 2018.) i još nekoliko desetina drugih, ali ne više od 100. Poeni koje donosi kriterijum 6 dobijaju uzimajući u obzir prethodnih 5 kategorija sa odgovarajućim težinama. Dakle, i poeni dobijeni preko kriterijuma 6 odlaze najrenomiranijim univerzitetima. Na to ukazuje i činjenica da se godinama jedni te isti univerziteti nalaze među prvih 15, s malim varijacijama pozicija.
Ogroman broj univerziteta, među koje spada i Beogradski univerzitet, mogu da računaju da poene osvoje na osnovu kriterijuma 5, eventualno i preko kriterijuma 4. To znači da je plasman Beogradskog univerziteta oko 300. mesta blizu sopstvenog maksimalnog pozicioniranja. Svaki bolji plasman iznad 300. mesta može se smatrati uspehom.
Država je nauku potpuno zanemarila,
jedan od dokaza je i katastrofalan potez
spajanja Ministarstva za prosvetu i
Ministarstva za nauku (današnje MPNTR).
Nastavio se odlazak mladih i to najboljih,
mladi istraživači nisu mogli da postanu
članovi projekta (veoma loša odluka).
Međutim, da bi se očuvala ova pozicija, potrebno je držati korak sa svetskim trendovima i stalno uporno raditi, razvijati nove ideje i tehnologije. Ne treba zaboraviti da i drugi univerziteti u svetu imaju isti cilj, a pritom se stalno javljaju nove sile u nauci. Rečenicom Luisa Kerola (inače matematičara po profesiji) „Sad, ovde, kako vidiš, moraš da trčiš brzo koliko god možeš da bi ostala tu gde jesi” iz „Alise u zemlji čuda”, autor pomenutog priloga S. Stojiljković je na vrlo suptilan način ukazao kako održati korak sa svetskom naukom.
Koja vrsta problema, pomenutih u uvodnom delu, može da dovede do pada (ili propadanja) na Šangajskoj rejting listi? I da li je plasman na Šangajskoj listi uopšte bitan? Veliki broj nedostataka Šangajske liste (o čemu će biti reči u jednom od narednih priloga), na koje su u preko 200 radova ukazali renomirani autori koji se bave vrednovanjem naučnog rada, pokazuje da je ova lista samo jedna ne mnogo značajna referenca. Umesto trke za što boljim plasmanom na ovoj listi, univerziteti u Srbiji u znatnoj meri moraju se mnogo više okrenuti:
1) Rešavanju lošeg tretmana nauke u Srbiji, što je direktno povezano s poboljšanjem uslova za naučnoistraživački rad;
2) Raditi na daljem podizanju kvaliteta naučnih radova;
3) Otklanjati nedostatke koji su najviše izraženi u besomučnoj trci za SCI poenima objavljivanjem prosečnih radova (možda je bolji izraz „reciklirani radovi”);
4) Ukinuti dopisivanje koautora radi sticanja akademskog zvanja ili neke druge koristi/pozicije i
5) Potpuno eliminisanje plagijatorstva. Ovim problemom se resorno ministarstvo uopšte ne bavi, a neki univerziteti, čak, prikrivaju ovakve pojave umesto da ih sankcionišu.
U budućnosti (a to se uveliko već godinama radi u inostranstvu) finansiraće se međunarodni projekti koji zaista vrede i niko neće pitati za mesto na Šangajskoj listi (zaista, takav kriterijum se nigde ne pojavljuje).
Kao član Matičnog odbora (1990-2010.) i član Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj (2010-2015.) (http://miodragpetkovic.com/) bio sam u prilici da direktno pratim do detalja naučna zbivanja u Srbiji i sarađujem s većim brojem funkcionera u Ministarstvu za nauku. Jedan sam od mnogih koji misle da nauka i naučnici moraju imati mnogo bolji tretman u društvu. Vrhunska naučna dostignuća se moraju uvažavati i nagrađivati na adekvatan način, ne obavezno novcem, već poštovanjem najuspešnijih i znatnim poboljšanjem uslova za rad.
A vrhunskih naučnih dostignuća zaista ima: naučnici koji žive u Srbiji postižu vrlo zavidne rezultate s obzirom na veoma malu sumu novca koji Republika Srbija ulaže u nauku. Često se pominje kako smo u rangu bogatih država u pogledu naučnih doprinosa, a zaboravlja da naši naučnici to ostvaraju samopregornim radom, ne tako retko u prilično nepovoljnim uslovima i u nedovoljno opremljenim laboratorijama bez materijala za rad i eksperimente. Retko se pominje (najmanje od strane političara) da je procenat izdvajanja za nauku iz državnog budžeta među najmanjim u Evropi.
Posle teških devedesetih buđenje srpske nauke započelo je otprilike 2002. definisanjem naučnih projekata, kategorizacijom istraživača, nabavkom opreme, besplatnim uvidom u veliki broj naučnih časopisa zahvaljujući KOBSON-u (finansiranim od strane države – jedan od izvanrednih poteza), a i postavljenjem profesora Dragana Domazeta i Aleksandra Popovića za ministre, koji su sa svojim saradnicima postavili temelje za intenzivan rast kvaliteta naše nauke.
Ilustracija (Vikipedija)
Stagnacija a ponegde i pad u većini naučnih disciplina počeli su da se javljaju oko 2014. ili 2015, broj publikovanih naučnih radova SCI kategorije je počeo da stagnira ili da opada, broj radova (prosečnih istraživača) u predatorskim časopisima da raste (uzgred, povećao se broj plagijata, kako doktorata tako i „naučnih radova”). Država je nauku potpuno zanemarila, jedan od dokaza je katastrofalan potez spajanja Ministarstva za prosvetu i Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj (današnje MPNTR).
Nastavio se odlazak mladih u inostranstvo, i to najboljih; mladi istraživači godinama nisu mogli da postanu članovi projekta. Tehnički ovo je bilo lako izvodljivo kada su 2013. ocenjivani projekti. Na jednom sastanku Nacionalnog saveta za nauku predložio sam da se neaktivni istraživači zamene mladim. Tadašnji ministar i njegovi pomoćnici su odbili predlog, smatrajući da je to veoma komplikovano u administrativnom smislu.
Mladi istraživači su, upravo, ti koji treba da zamene odlazeće generacije i postanu pokretačka snaga u nauci. Ako se neko pita šta rade ovi mladi u inostranstvu, neka prati sajtove i blogove prestižnih univerziteta u svetu, ali i čuvenih kompanija Apple, Google, Facebook, Microsoft, Adobe i drugih vrhunskih u SAD, i one reprezentativne u drugim zemljama – puni su napisa o dostignućima naših ljudi, o njihovim nagrađenim radovima, patentima, projektima itd.
Još nije rešen status naučnih instituta
na zadovoljavajući način, već četiri godine
se ne raspisuje konkurs za nove projekte,
iako je projektni ciklus istekao krajem
2014, što direktno pogađa eksperimentalne
nauke (fizika, hemija, biologija i tako dalje).
Sa mesta državnih sekretara smenjeni su (takođe bez objašnjenja) vrlo sposobni i veoma iskusni istraživači, profesori Aleksandar Belić i Vera Dondur, mesta ministra za prosvetu i nauku zauzeli su ljudi bez iskustva u oblasti nauke (a i visokog obrazovanja). Rezultat toga je da još nije rešen status naučnih instituta na zadovoljavajući način, već četiri godine se ne raspisuje konkurs za nove projekte, iako je projektni ciklus istekao krajem 2014, što direktno pogađa eksperimentalne nauke (fizika, hemija, biologija, medicina i tako dalje).
Ovakvo odlaganje nema nikakvo opravdanje. „Ako ne možeš da stigneš na vreme, kreni ranije”. Za to vreme bar trećina istraživača ne radi baš ništa (ili skoro ništa), ali redovno dobija novac svakog meseca, što je uzaludno rasipanje novca iz budžeta. Takav luksuz ne dozvoljavaju sebi ni veoma bogate države. Autor ovog komentara bio je svedok da je celokupnu pripremu i raspisivanje konkursa za projektni ciklus 2011-2014 uradio o jedan čovek, tadašnji pomoćnik ministra za nauku profesor Tibor Sabo, zajedno sa matičnim odborima i saradnicima Ministarstva za nauku! Konkurs je raspisan maja 2010, dakle sedam meseci pre početka projektnog ciklusa. Prema tome, može se ako se hoće i ako se zna.
I konačno, najava MPNTR da će priznati oko 1.000 doktorata stečenih na fakultetima bez akreditacije za doktorske studije („doktorandi nisu znali da fakultet nije akreditovan za ovaj posao”) jeste potcenjivanje ljudske inteligencije, naročito onih koji su više godina mukotrpno radili na svojim doktoratima zasnovanim na većem broju radova visokog kvaliteta. Kome se ovde čini usluga i zašto?
Nisam siguran da li bi ovi naivni doktorandi i njihovi mentori (da li i oni nisu znali za pomenutu činjenicu?) tražili pilotsku dozvolu u auto-moto društvu? Veoma sumnjam da će doktorandi isfabrikovani na ovaj način (čast izuzecima) doprineti unapređenju nauke. Ovakvi i slični potezi samo će obeshrabriti mlade talente i ubrzati njihov odlazak iz Srbije.
S druge strane, fakulteti i univerziteti olako i bez objašnjenja (ignorišući propisane kriterijume prostim preglasavanjem) šalju u penziju svetski priznate profesore koji i dalje produkuju vrhunske naučne radove. Da li to znači i da je 80% (koji procenat manje ili više) akademika starijih od 65 godina „izgubljeno za nauku”? Pri svemu tome nije jasno zašto SANU, kao ustanova od najvećeg autoriteta u nauci, ne reaguje na opisane pojave.
Za nastalo stanje u izvesnoj meri krivicu snose i sami profesori sa univerziteta van Beograda koji zbog nesloge, sujete, surevnjivosti, ignorisanja propisanih kriterijuma, etičkog kodeksa ili drugih neakademskih razloga svojim profesorima (uključujući i akademike) sa vrhunskim naučnim doprinosom uskraćuju produženje radnog odnosa ili izbor u status profesora emeritusa (na Niškom univerzitu ovaj status imaju samo trojica profesora, iako po trenutno važećem zakonu ima mesta za još 11 do 13). Ovakvim pristupom članovi senata i naučno-nastavnih veća direktno utiču na smanjenje rejtinga sopstvenog univerziteta ili fakulteta.
Autor zaslužuje pohvalu već za duhovit naslov koji pogađa u samo srce pojavem, a tek njegova objašnjenja. Sve čestitke poštovani profesore Petkoviću!
Izvrstan i vrlo analitičan prikaz stanja nauke u Srbiji. Istraživači i profesori koji su ostali u Srbiji ostvaruju svetski vredne rezultate iako rade u vrlo nepovoljnim uslovima jer je državu nauku gurnula na krajnje margine. Nigde u naprednim državama fakulteti i univerziteti se ne odriču svojih vrhunskih profesora. I nigde u naprednom svetu ne postoji „resetovanje“ funkcija dekana i rektora. Postoji mnogo razloga protiv, a nijedan za pomenutu novinu u Zakonu koja je blago rečeno bez ikakve (pozitivne) svrhe i veoma štetna (kome i čemu služi?).
Pitanje treba uputiti onima koji su doneli Zakon. Mogućnost za produženje mandata je u suprotnosti sa samim Zakonom po kome su fakulteti naučno-nastavne ustanove čime je dekanima i drugim rukovodiocima onemogućeno da se bave naukom zbog zauzetosti funkcijama. (Komentar autora priloga)