VRTOVI ARKADIJE

LJUBAV, LEPOTA I TAJNA

413 pregleda
Pixabay

Koliko se lepog, mirisnog i nadahnjujućeg krije u samo jednoj reči: ruža!

Kroz hiljade godina ruže su se iz prirode i vrtova uselile u priče i mitove, postale motiv umetničkih dela, nadahnuće pesnicima, botaničarima, vladarima… Najstariji slikani trag je freska iz 1700. godine pre Hrista u palati kralja Minosa na Kritu, a zanimljiv je i pronalazak engleskog arheologa Vilijama Flendersa Petrija u piramidi u Havari: venac od ruža spleten oko 180. godine, još u odličnom stanju.

U poznatom Ratu ruža (1455-1485), koji se vodio između dve engleske plemenitaške kuće za tron, kuća Lankaster u svojem grbu imala je crvenu ružu (Rosa gallica officinalis), a kuća Jork belu ružu (Rosa alba semi-plena). Nakon okončanog sukoba udružene crvena i bela pronašle su svoje mesto na grbu Ujedinjenog Kraljevstva.Sve ovo jasno govori o značaju ruža. Na Zapadu je ruža cenjena poput lotosa na Istoku i u trajnoj je i snažnoj vezi sa zapadnim čovekom kao možda nijedan drugi cvet.

Ruža pripada rodu Rosa iz porodice Rosaceae u koju spadaju gotove sve voćne vrste umerenog pojasa severne polulopte: jabuka, kruška, šljiva, višnja, trešnja, badem, marelica, malina, kupina i druge. Rod Rosa broji oko 140 različitih vrsta sa oko 13.000 priznatih uzgajanih podvrsta ruža. Najveći broj vrsta potiče iz srednje Azije, a manji iz Evrope, Severne Amerike i severozapadne Afrike.

Pretpostavlja se da su najranije evropske ruže u vrtovima još iz vremena Rimljana, Rosa gallica officinalis, nazvana još apotekarskom ružom zbog upotrebe u apotekarstvu, i Rosa alba. Krstaši su sa svojih pohoda doneli i druge vrste, a najslavnija je damaska ruža, koja je ime dobila po sirijskom gradu Damasku gde je poznata od najstarijih vremena.

Ne zna se od koje je divlje vrste nastala prva ruža, pa tu prazninu ispunjavaju mitovi i legende. Jedna od legendi kaže da je pre nego što je postala zemaljskim cvetom, ruža rasla u rajskim vrtovima bez trnja. Nakon što su prvi ljudi isterani iz raja, ruža je dobila trnje da bi podsetila ljude na njihov greh, dok su njena ljepota i miris ostali kao spomen na izgubljeni raj. Per aspera ad astra (Preko trnja do zvezda) postala je krilatica čovekovog zemaljskog puta.

Grčka mitologija vezuje nastanak ruže uz boginju ljubavi i lepote Afroditu, međutim postoji mitska priča prema kojoj ju je ipak stvorila Kloris, boginja cveća. Kloris (rimska Flora) jednog je dana prolazeći šumom pronašla beživotno telo lepe nimfe. U pomoć je pozvala Afroditu da bi joj ova podarila nov život i lepotu, boga Dioniza da bi joj svojim nektarom podario sladak miris u novom životu, i tri Gracije koje su joj podarile ljupkost, vedrinu i gracioznost. Bog vetra Zefir oduvao je tamne oblake da bi Apolon obasjao nimfu sunčevim zracima i omogućio joj, sada oživljenoj kao cvet, da proceta. I tako se rodila ruža…

Ruže su istovremeno bile posvećene Afroditi i Atini – ljubavi i mudrosti. Mit kaže da je ruža prvotno bila beli cvet, ali kad je Afroditin miljenik Adonis smrtno ranjen, boginja mu je potrčala u pomoć i pritom se ozledila na trn. Njena božanska krv obojila je ruže koje su joj nakon toga posvećene.

Ruža se često pominje u antičkim zapisima. Grčki pesnik Anakreont sastavio je u petom stoleću pre Hrista odu u slavu ruži i njenoj lepoti, čarobnom mirisu, snazi kojom leči i značenju u svetu bogova. Sapfo ju je nazvala kraljicom cveća: Da je Zevs želeo postaviti kraljicu nad cvećem, ta kruna bi pripala ruži…” Herodot piše o vrtovima frigijskog kralja Mide… gde ruže rastu same od sebe, svaka nosi po šezdeset cetova i izvanredno mirišu…” Teofrast je zapisao da su u Adonisovim vrtovima u srebrnim posudama uzgajane posebno lepe ruže – zbog mirisa za koji se verovalo da rastjeruje bolesti, ali i za potrebe izrade cetnih venaca kojima su se uveličavale razne svetkovine. Takođe je dao botanički opis ruža koje su rasle u Egiptu i Grčkoj. Na Istoku Konfucije opisuje lepotu ruže koja se uzgaja u carskim vrtovima.

U Rimu je ruža bila omiljeni cvet kako ljudi, tako i bogova. Ružama su se kitili vojskovođe, a njene latice su ulepšavale brojne svetkovine i gozbe. Cvet ruže bio je posvećen boginji Veneri kao simbol lepote, Kupidonu kao zalog ljubavi, boginji zore Aurori zbog svoje lepote u ranojutarnje sate i te bogu tišine Harpokratu čime postaje simbolom čuvanja tajni. Ruža položena na sto ili venac od ruža obešen na ulazu u prostoriju upozoravali su prisutne da se za sve što je izgovoreno za tim stolom ili u toj prostoriji tražila zakletva na ćutanje, za što se koristio izraz sub rosa (pod ružom).

Posle pada Rimskog carstva čuvari antičkih znanja postali su hrišćanski redovnici. Novi svetonazor nije odobravao gajenje ruža za svetovne potrebe, uzgajali su ih u samostanskim vrtovima uz lekovito bilje, u posebno ograđenim gredicama tzv. ružarijima. Ruža je u samostanskim vrtovima uživala posebno mesto jer je bila posvećena Devici Mariji koju su nazivali La Rosa Mystica ili Mistična ruža otkupljenja, a simbolizuje sam život – ljubav i mudrost, lepotu i čistoću, bol i smrt. U hrišćanstvu se simbolizam ruže izednačuje sa simbolizmom srca i ona predstavlja posudu koja sadrži krv – nositeljku života (sveti gral). Marijine svetkovine slave se u maju, mesecu ruža, a postojao je stari običaj da se u grobove redovnica stavlja kruna od trnovitih grana bele ruže što označava nevinost i čistoću koju su redovnice sačuvale kroz različita iskušenja.

Ruža je nezaobilazan motiv i u sufizmu. Priča iz te tradicije kaže da je crvena ruža nastala kao plod ljubavi slavuja i bele ruže. Ova je ptičica u žaru ljubavi zagrlila ružu i ozledila se na njen oštar trn. Svojom krvlju ranjeni je slavuj natopio bele latice ruže i dao joj boju svog srca. Ružičnjak u sufizmu simbolizuje vrt kontemplacije, a ruža ima duboko mistično značenje. Persijski pesnik-mistik Sadi Širazi u svom delu Ružičnjak” piše: Pošao sam u vrt brati ruže, ali me miris ružina grma opio…” Put praktičnog misticizma koji je u 12. veku utemeljio Abdelkadir Gilani nazvan je Sebil-el-Ward (Put ruže), a samog Gilanija su nazivali Ružinim svetlom. Sufijski pesnici su koristili simbol ruže za izražavanje mistične čežnje za Bogom; njima je ruža bila simbol skrivenih znanja i mudrosti i postignuća savršenog jedinstva s Bogom.

Alhemičari su ružu nazivali flos sapientiae flos, cvet mudrosti, a svoje rasprave ružama mudraca”. Većina tih ruža ima sedam latica, a svaka je evocirala jedan metal ili jednu radnju alhemičarskog dela. U alhemijskom tajnom jeziku često su prisutni Crveni kralj i Bila kraljica. Njihovo sjedinjenje izražava se simbolom ruže. Ružu, takođe, nalazimo i u tarot karti koja prikazuje smrt, gde je ruža simbol večne obnove pojavnog sveta.

Kao simbol tajne, ruža je uz krst glavni simbol tajnih društava, posebno Reda ruže i krsta, Rozenkrojcera, kojima krst simbolizuje ljudsko telo, a ruža individualno razvijanje svesti. Za Angelusa Silesiusa, nemačkog mistika i pesnika iz 17. stoleća, ruža je slika duše.

Širenje uzgajanja ruža u Francuskoj početkom 19. veka, a zatim i po celoj Evropi, može se zahvaliti carici Jozefini, Napoleonovoj supruzi, koja je pokraj dvorca Malmezon dala da se zasade sve tada poznate vrste ruža. Godine 1805. francuskom umetniku Pjeru Žozefu Reduteu carica je naložila da naslika svaku ružu koja tu raste. Od sto sedamdeset portreta ruža nastala su tri sveske Les Roses, a reprodukcije tih slika još su vrlo omiljene.

Ruža je naša lepa pratilja kroz stoleća povesti. Padom Rimskog varstva raskošne i mirisne ruže su se povukle iz svetovnog života u zatvorene samostanske vrtove u kojima su njegovane zbog simboličke veze s Devicom Marijom. S vremenom je ruža pronašla svoje mesto i u dvorskim vrtovima, mestima susreta vitezova i dama; tada je utkana u trubadursku poeziju i postala je pojmom uzvišenih osećaja.

Približavanjem modernog doba, ruža sve više postaje simbolom zemaljske ljubavi i lepote, ali ostaje najpoznatiji i najenjeniji cvet koji uvek iznova oduševljava.

(Nova akropola)

O autoru

administrator

Ostavite komentar