Da li je mozak više rodno izdiferenciran nego što je to slučaj sa jetrom, bubrezima ili srcem? „Dvadeset prvi vek ne samo da dovodi u pitanje stare odgovore – on problematizuje i samo pitanje”, smatra kognitivni neurolog Đina Ripon.
Činjenicu da se muške i ženske sklonosti i preferencije razlikuju, naučnici su dugo objašnjavali razlikama u njihovim mozgovima. I mada je ova teza ozbiljno napadana i osporavana u drugoj polovini dvadesetog veka u okviru društvenih nauka – naročito pomoću argumenta društvenog uslovljavanja, ona je i dalje opstajala u neuronaukama.
Istraživanja koja su potvrđivala ovaj mit o razlici između muškog i ženskog mozga pojavljivala su se, u doduše nešto izmenjenijim oblicima, i iznova, nakon određenog vremenskog perioda. Upravo ovom „večnom vraćanju istog“ mita, kognitivni neurolog Đina Ripon posvetila je studiju The Gendered Brain: The New Neuroscience That Shatters The Myth Of The Female Brain (2019), sa ciljem da se jednom za svagda obračuna sa svim njegovim inkarnacijama.
Naslovnica knjige (Vikipedija)
Istorija istraživanja polnih razlika ispunjena je pogrešnim interpretacijama, publikacijama koje stvaraju i održavaju predrasude, lošom upotrebom statistike, neodgovarajućom kontrolom uslova eksperimenta i sličnim propustima. Kako je Riponova pokazala, lov na moždane razlike „bio je energično sprovođen vekovima uz pomoć svih tehnika koje je nauka mogla da obezbedi”. A eksplodirao je u poslednje tri decenije, otkad se magnetna rezonantna tomografija (MRT) pridružila ovom lovu.
Veličina mozga povećava se sa veličinom tela, a izvesne odlike – kao što je odnos sive prema beloj moždanoj masi ili poprečni presek nervnog trakta nazvanog corpus callosum – menjaju se neznatno, i ne uvek linearno, sa veličinom mozga
Kako ova studija otkriva, svi ovi pokušaji da se dokaže mit o postojanju pomenute razlike nisu uspeli da pribave ubedljivo svedočanstvo za takvu tezu. Naprotiv, savremeni neuronaučnici nisu uspeli da identifikuju značajniju razliku između mozgova muškaraca i žena. U ženskom mozgu procesuiranje jezika ne obavlja se ništa manje ravnomerno kroz obe hemisfere nego u slučaju mozga kod muškaraca, pokazalo je jedno istraživanje iz 2008. Veličina mozga povećava se sa veličinom tela, a izvesne odlike – kao što je odnos sive prema beloj moždanoj masi ili poprečni presek nervnog trakta nazvanog corpus callosum – menjaju se neznatno, i ne uvek linearno, sa veličinom mozga. Ali ovo su razlike u stepenu, ne u vrsti.
Da bi označila ovaj upliv rodnih stereotipa u istraživanja o mozgu i potrebu pojedinih neuronaučnika da tvrde i dokazuju neurološke razlike između muškog i ženskog mozga, psiholog Kordelija Fajn skovala je termin „neuroseksizam”. Riponova je usvojila ovaj pojam i pokušala da što bolje sagleda uzroke njegovog nastanka i razvoja kroz istoriju.
Ona svoju knjigu započinje jednim citatom francuskog socijalnog psihologa Gistava le Bona iz 1895, koji je koristio svoj prenosivi cefalometar da bi obznanio da žene „predstavljaju najnižije oblike ljudske evolucije”. Međutim, to da neuroseksizam nije samo stvar davne prošlosti, može se videti iz primera koji Riponova navodi: 2017. Guglov inženjer Džejms Damor naveo je svojim saradnicima „biološke razloge“ za manjak žena u tehničkim naukama i na vodećim pozicijama.
Kako Riponova pokazuje, lov na dokaze za žensku inferiornost nedavno je zamenjen potragom za dokazima muško-ženske komplementarnosti. Tako da, prateći ovu liniju, žene nisu zaista manje inteligentne od muškaraca, već su samo „različite” što, kako se ispostavilo, koincidira sa biblijskim učenjima i trenutnim statusom rodnih uloga. Stoga se ženski mozak povezuje sa empatijom i intuicijom, dok se smatra da muški mozak karakterišu razumnost i sklonost prema delanju.
Sledeći upravo ovakav način razmišljanja istraživači sa Univerziteta Pensilvanija u Filadelfiji predstavili su 2014. veoma pompezno MRT studiju koja je u javnu uobrazilju urezala sliku muškog i ženskog mozga kao dijametralno suprostavljenih moždanih mapa: dok veze u ženskom mozgu bolje funkcionišu između hemisfera, veze u muškom bolje funkcionišu unutar njih. Ipak, ova mapa izostavlja činjenicu da postoji ogromna većina moždanih veza koje se nisu razlikovale među mozgovima adolescenata oba pola koji su učestvovali u studiji. Ova studija takođe je zanemarila i druge faktore: poput stepena pubertetske zrelosti ispitanika ili veličinu njihovih mozgova, već je sve svedeno na navodnu muško-žensku razliku.
Svet u kome vladaju rodni stereotipi stvaraće rodno izdiferencirane mozgove. Takav svet, navodi ona, oblikuje sve: od obrazovne politike i društvenih hijerarhija do veza među ljudima, sopstvenog identiteta, blagostanja i mentalnog zdravlja
Međutim, ako nije stvar u rodnoj izdiferenciranosti mozgova, kako onda da objasnimo uglavnom velike razlike u ponašanju i interesovanjima između muškaraca i žena? Odgovor Riponove je da će „orodovljeni svet proizvoditi orodovljeni mozak”. Drugim rečima, svet u kome vladaju rodni stereotipi stvaraće rodno izdiferencirane mozgove. Takav svet, navodi ona, oblikuje sve: od obrazovne politike i društvenih hijerarhija do veza među ljudima, sopstvenog identiteta, blagostanja i mentalnog zdravlja. To znači da, kad pomenuta istraživanja „okrivljuju” mozak za razlike u sklonostima između muškaraca i žena, ona zamenjuju posledicu za uzrok.
Đina Ripon (Nju sajentist)
Druga implikacija ove tvrdnje jeste da je mozak vrlo plastična stvar, sklona stalnom preoblikovanju. Jedan od najvećih prodora u neuronauci poslednjih godina je otkriće da, čak i u odraslom dobu, naši mozgovi nastavljaju da se menjaju, ne samo zahvaljujući obrazovanju koje stičemo, nego i putem poslova koje radimo i hobija koje upražnjavamo. „Mozgovi odražavaju živote koje ljudi žive, ne samo pol njihovih vlasnika”, navodi Riponova.
Ona gradi svoj slučaj na četiri labavo definisana dela, od nečasne istorije istraživanja polnih razlika putem savremenih metoda skeniranja mozga, pojave društvene kognitivne neuronauke i iznenađujuće slabe evidencije za polne razlike u mozgu kod novorođenčadi. Ripon pokazuje kako se dečji „cerebralni sunđeri” verovatno diferenciraju zahvaljujući snažnoj kulturi devojčice-roze i dečaci-plavo, u koju su uronjeni od još momenta prenatalnog otkrića pola deteta.
Četvrti deo usredsređuje se na žene u nauci i tehnologiji, i kako orodovljen svet – uključujući profesionalizaciju nauke i muški stereotip „briljantnosti” – sprečava njihov ulazak, preko unapređenja, u carstvo visokog statusa. Talentovane žene smatraju se „šterberkama” i vrednicama, dok se talentovani muškarci drže za „neobuzdane genije”, što je distinkcija koju deca internalizuju već u šestoj godini života, prema istraživanju Lin Bijan, Sare-Džejn Lesli i Andreja Kimpijana iz 2018. I svi ovi faktori uključeni u proces izgradnje mozga u velikoj meri utiču na različita očekivanja, samopouzdanje i preuzimanje rizika kod dečaka i devojčica, što ih samim tim odvodi na različite putanje karijere i uspeha.
Mozak, dakle, nije više rodno izdiferenciran nego što je to slučaj sa jetrom, bubrezima ili srcem. Pri kraju knjige, Riponova čak flertuje sa implikacijama otkrića sve većeg broja ljudi koji su u prelazu ili se nalaze negde između trenutnih binarnih rodnih kategorija. „Dvadeset prvi vek ne samo da dovodi u pitanje stare odgovore – on problematizuje i samo pitanje”, smatra ona. Međutim, barem zasad – zaključuje Riponova – većina nas ostaje prikopčana za „biosocijalne ludačke košulje” koje usmeravaju naš, u osnovi, uniseks mozak prema jednoj ili drugoj rodno konstruisanoj stazi.
(Đorđe Petrović, CPN)
