Veselin Gatalo
Kvart je bio miran. Tako da je Bolder mogao čuti vlastite misli dok je ukucavao priče za svoju novu knjigu, samo je pisaća mašina odzvanjala slova u njegovoj glavi kao da veliki bubanj nezgrapno dodaje svoju buku tihom orkestru.
Ustvari, njegov kvart i nije bio tako miran. U njemu, vjerovatno blizu njegove male kuće, živjela je ona, Ludakinja, uvek pocijepana i nepočešljana. Često se, bez vidnog razloga, svađala s prolaznicima, nekad čak bacala kamenje na nepoznate ljude i žene.
Niko nije znao od čega zapravo živi.
Čak ju je i policija izbjegavala. Često su govorili da u njoj ima nešto demonsko.
Ali, Bolderu se sviđala. Nikom to nije hteo priznati, ali mu se jako dopadala. Zamišljao ju je u lepoj haljini, našminkanu, u cipelama s visokom štiklom, s modernom frizurom. Uvijek lepu i urednu ju je zamišljao.
A ona nikad nije vikala, čak ni nešto ružno rekla Bolderu. Čak mu se činilo da se osmehuje dok on prolazi s rukama punim papira i različitim čarapama obučenim usred razmišljanja o novoj priči.
Ona bi mu padala na pamet kad bi ga lukavi agenti izdavačkih kuća prevarili, kao i obično, za gomilu para – te zaradili malo bogatstvo preko njegovih leđa i pisače mašine; i tada bi mislio na nju. I nikad mu nije bilo jasno zašto ga je pomisao na nju smirivala i činila sretnim. Ali se prepuštao tome, kao nekoj bezopasnoj drogi koja ga uzdiže iznad jala koji mu inače ne bi dao da piše.
Želio joj je prići, ali je već godinama bio van štosa. Skoro deceniju nije bio prišao djevojci, još otkad ga je Helge ostavila s gomilom neplaćenih računa i zbrisala s nekim filmašem.
Pitao se ponekad šta bi drugi rekli kad bi ga vidjeli s njom. A onda bi se setio da zapravo i nema pravih prijatelja i da je već prekinuo i najpovršnije odnose sa svojima.
Jednog dana, dok je izdavaču pod miškom nosio svežanj rukopisa, dok je hodao unaprijed pomiren da će ga opet izraditi za lovu, prišla mu je… i počela govoriti glasom koji se Bolderu činio kao cvrkut ptice koja pjeva u napuklom staklenom zvonu.
– Zdravo Boldere. Ja se zovem Ingrid. Čekala sam da mi priđeš, ali izgleda da ću morati sama…
Upitao se otkud mu zna ime, zaboravivši da se upita zašto mu je prišla.
– Saznaćeš otkud ti znam ime. Sad me slušaj. Voljela bih poći s tobom . Pomoći ću ti da te ne preveslaju za honorar.
Bolder je hteo nešto reći, ali se, kao i obično, postidi i neodlučno zagrize donju usnu.
– Da, naravno. Hoću, pristajem da mi kupiš odjeću. Ne brini, znam ja da budem dobra, neću te sramotiti. Da, sviđaš mi se. Jako mi se sviđaš.
Odgovarala je i na ona pitanja koja joj je hteo postaviti, ali koja joj, usred svima mu poznate stidljivosti, ni u snu ne bi postavio.
– Ti… Ti čitaš misli!?
– Da – reče Ingrid. – Ja čitam misli. Sad ti je jasno zašto sam vikala za ljudima i gađala ih kamenjem. Pojma nemaš kako su užasni. Ali ti si dobar. Ti si skroz dobar. Pojma nemaš koliko si dobar. Ti nikad ne misliš loše, već te dugo posmatram. Idemo li!?
Ne sačekavši odgovor, uze ga pod ruku i povede. Nastavi cvrkutati.
– Tvoj problem je, dakle, što nikad ne znaš koliko je izdavačka kuća spremna ponuditi, a nemaš para za agenta. Zapravo, nije ti baš najjasnije šta je to, agent. Ponude ti neku simboliku, ti je prihvatiš jer se bojiš da ćeš ostati i bez toga. E, odsad ja idem s tobom da ti dam savjet, jer ću uvijek znati šta zaista misle. Bićeš bogat kao što si već odavno i trebao biti. Pročitala sam sve tvoje priče, onako, dok si prolazio i mislio o njima.
Nije prestajala govoriti.
– …A večeras idemo kod tebe, skuvaću ti špagete sa francuskim umakom. Pokupila sam recept od onog poznatog francuskog kuvara, Ležena, jednom je prošao ovuda i ja sam snimila…
Odjednom prekide cvrkutanje, stade, uhvati ga za ruke, na šta ovaj zadrhti kao protresen strujom. A ona usmeri smaragdne zenice ravno u Bolderove oči. Ovaj tek sad primjeti da Ingrid ima jamice na obrazima kad se nasmiješi. Opet se začu glas. I opet njen, glas ptice u napuklom staklenom zvonu.
– Da, udaću se za tebe.
Bolder pocrveni. Kao onda kad su ga kao klinca uhvatili kako krade čokoladu u samoposluzi.
Ona se nasmija, očima zeleno, usnama crveno. Nasmija se sa obje jamice na obrazima i reče:
– Ne… Pa već sam ti rekla da ću se udati za tebe. A to što misliš, ustvari i nije ništa loše.
Uglavnom, Boldera više niko nikad nije prevario za honorar.
