РАЗГОВОРНИК

МАШИНЕ НЕЋЕ МИСЛИТИ

Илустрација (CC0 Pixabay)

Зашто би људи правили нешто што већ постоји? А боље од мозга не могу, уколико иду машинским путем! Можда ће боље умети и моћи биолози (генетичко инжењерство)?

Станко Стојиљковић

Од давнина појединци покуашавају да створе нешто што ће увелико подсећати на људе. С појавом робота и рачунара овакве наде су окрилатиле, па су извесни истраживачи изјављивали да су на помолу паметне машине за којима ће, у незадрживом походу, наићи мислеће.

Робот „Хал” из филма „2001: Одисеја у свемиру”, којиа размишља, разговара и одлучује, охрабрио је разне наговештаје. Но, чини се да су то биле пусте жеље писаца научне фантастике. Наш саговорник акдемик Рајко Томовић, који годинама проучава преношење људских покрета и рефлекса на машине и усавршава препознавање писма и говора, одрично одговара. У најкраћем, машине неће мислити јер су утемељене на друкчијим поставкама од биолошких створова.

Професоре Томовићу, имајући на уму досадашње искуство, може ли се предвидети да ће машине икада мислити? Хјуберт Драјфус је књизи „Шта рачунари не могу” још 1971. изрекао одричан одговор?

Хјуберт Драјфус је био један од ретких који је опоменуо да се то питање не може решавати одговорима „да” или „не”. Исто то и ја мислим. Наиме, једно је шта човек, на темељу властитог знања, процењује, а друго је да се то питање размотри с научног гледишта.

Најпре, које су то машине? Имамо две врсте (класе) машина које би могле да се надмећу с човеком: роботи и рачунари. Оно што се заборавља јесте да иза обе стоји промишљена и дубока теорија.

Рајко Томовић (Википедија)

Теоријски принципи, наиме, одређују домете ових машина.

Према ономе што сада знамо (теорија робота и рачунара), њихови принципи су ограничавајући, ако се узме у обзир опонашање биолошких система: како у опетовању покрета, тако и у понављању обраде података. Једну од најпродубљенијих научних студија у односу човека и машине објавио је бриљантни физичар и математичар Роџер Пенроуз у књизи „Царев нови ум”, претрасавши принципе математике, физике, хемије, рачунарства итд. И његов одговор на питање да ли машине могу да опонашају људску интелигенцију јесте одричан. У исти мах, он је критиковао олако изједначавање рачунара и мислиећих машина. Очигледно је да је самим насловом алудирао на Андерсенову бајку „Царево ново рухо”.

Шта би мислеће машине раздвајало? Када се м оже казати да су оне, заиста, то постале?

Овакав разговор, који би требало да буде утемељен на научним спознајама, морао би да почне питањем: шта је то мислећи створи шта је то мислећа машина? Да бисте могли, уопште, да одговорите шта они раде. У том погледу једино је у стању да одговори неуробиологија, боље рећи њена област везана за памћење, јер су мишљење, учење и памћење повезани.

Пре него што одговоримо шта је то мишљење,, морали бисмо да објаснимо шта је то учење. Долазимо до сазнања да су то најосновније функције нервних ћелија. И већ ту искрсава неслагање у вези с тим шта је то учење. Навешћу каако то ненеуролози , а наравно то је само једно виђење.Дакле, у самој основи учење је развој одзива на ограничене могућности утицаја околине. Нагласак је на томе да би машина морала да се одазове на било које деловање околине, а не сам о када је реч о обрађивању података. Ако прихватимо ово научно тумачење, не видим икакву могућност да то пренесемо на рачунаре.

У биолошком значењу учење се заснива на појединачном одговору на промене и на прилагођавању на њих.

Слажете ли се с чувеном тврдњом Алана Тјуринга да машине праг интелигенције прелазе када не будемо разликовали њихове и људске одговоре на исто питање?

Тјурингова тврдња је сама по себи опит, зато се не могу ни слагати, ни не слагати. Не може се опис једног огледа којим се проверавају машине пренети на биолошке склопове ког којих се тумачење учења заснива на ономе што се догађа у нервној ћелији иа на њиховим везама (синапсе). При сваком трајном учењу и у ћелијама и на везама дешавају се промене. Дакле, тврдња Алана Тјуринга и неуролошко тумачење битно се разликују.

Опишите највеће заблуде поборника машинске интелигенције? У чему то и зашто они греше?

Појам машинске интелигенције треба да се растумачи. То је област, стргоо омеђена, у саставу рачунарских наука која има своја правила и програме, покушавајући да нека људска сазнања пренесе на машине да би оне самостално могле да закључују. Међутим, ако човек који се бави овим проучавањем жели да говори о учењу и интелигенцији као о биолошким створовима, онда то није научно виђење.

Али годинама се сматрало да је то један од праваца који може да доведе до интелигентних машина?

Појединци сматрају да ће моћи да опонашају природно учење, али то никад није прихваћено као општи научни став.

Завршило се, дакле, у ћорсокаку?

Тако ме морало да буде. Али озбиљни научници никад нису прихватили да машинска може да се пореди с људском интелигенцијом. Заговорници су, наиме, погрешно очекивали да ће се, ако мело науче машине, оне касније саме еволутивно усавршавати и достићи човека. А тиме су задрли у ауштинско научно питање: самоорганизације материје.

До сада још ниједна машина није успела то да понови. Покушаји сежу до генијалног Џона фон Нојмана. Ми данас знамо да се самоорганизација развија преко генетског кôда, а не посредством рачунарских програма.

Да ли је, уопште, неопходно трудити се да машине досегну природну интелигенцију?

Ако полазите од мојег става да оне то не могу. Не видим, уопште, зашто бисмо покушавали? И шта ће то кад псотоји природна интелигенција? Питање би могло да гласи: да ли је могуће постићи нешто боље од оног у природи? Машинским путем се, сигурно, не може доћи до тог циља. Еволуцијом самоорганизоване материје настала је природна интелигенција у дугом раздобљу, и ја не видим шта би то значило да направимо нешто што би могло исто као човек.

Како бисте објаснили природну интелигенцију коју ваља вештачки опонашати? Какве замке искрсавају на том истраживачком путу?

Морам рећи просто и јасно да нисам кадар да објасним природну интелигенцију, јер у тој области нисам стручан. А природну интелигенцију данас проучавају – од молекула до свести засебне научне дисциплине које у томе имају успеха.

Шта је с машинама од природне, биолошке твари? Може ли човек да начини нешто толико сићушно, а тако моћно да се не разликује од природног?

Што се тиче сићушног, нема никаквих тешкоћа, осим технолошких. Видите како се смањује величина чипова. Није суштина у сићушности, него у овоме од чега је нешто начињено (супстрат). Рачунари су осмишљени на физици полупроводника. Биолошки спојеви су засновани на биохемији. И то су потпуно две различите материје. Рачунарима и роботима управљамо преко електричних сигнала, а биолошки склопови то чине посредством макромолекула, хормона, протеина. Питање је да ли на два различита суптрата можете добити исту појаву.

А њихово спајање, као што неки замишљају?

Веома су различити. Да ли се може спојити физика полупроводника с хемијом угљеника? У машинама се поруке преносе електричним, а у живим бићима електрохемијским путем.

Да ли ће човек правити биолошке спојеве?

Људи их већ праве користећи генетичко инжењерство. Али то не раде они који се баве машинама.

Крајњи циљ свих твораца јесте да направе машину мозгу сличну. Да ли је то остварљиво?

Уопште се не слажем са овим питањем, јер не видим због чега би крајњи циљ био да се направи машина мозгу слична. Увек је био циљ да машина одмени човека у напорним и понављајућим пословима. Рачунари га одмењују у овим другим. А све да би остало времена за „људску употребу људских бића”, како је говорио Норберт Винер. Према томе, не знам да ли је то општи научни циљ, иако је било истраживача и сањара који су мислили да треба начинити машине мозгу сличне.

Зашто би људи правили нешто што већ постоји? А боље од мозга не могу, уколико иду машинским оутем. Можда ће боље умети и моћи биолози (генетичко инжењерство)?

Прибојавате ли се да ћемо једног дана, можда, живети у свету безосећајних машина-господара и осећајних људи-робова?

Овакав закључак не може да се изведе из нашег разговора. Еволуција машина је ограничена њиховим теоријским поставкама, а биолошког света није ничим јер он сам себе организује. Машине, пак, организује човек. Било је неколико таласа преувеличавања улоге и могућности машина. Рачунари су, најпре, називану електронским мозговима. После тога су многи били опчињени вештачком интелигенцијом – могућношћу преношења људског знања на машине које се, потом, саме усавршавају учећи. Затим  су наишле вештачке неуронске мреже.

Суштински одговор једино се може наћи у достигнућима основних наука – биологије, физике и хемије.

(ПОЛИТИКА, 13. март 1995)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар