Kada se patnja potpuno i do kraja spozna ona na neki način prestaje to da bude. Vasiona je ravnodušna prema našim nedaćama.
Jakov Daković
Svi znamo priču o Volteru Vajtu. Dobrica koga su celog života iskorišćavali, srednjoškolski profesor hemije kome je najbolji drug ukrao ideju i obogatio se saznaje da mu je preostalo godinu dana života. Prvobitni šok i očaj preobražava se u osećanje enormne slobode. Volter shvata da je ceo život živeo onako kako drugi žele. Sa tim je gotovo. No more Mr. Nice Guy.
A šta radi jedan psihijatar kada se suoči sa sopstvenom smrtnošću? O tome pripoveda američki psihoterapeut, bivši predavač na Stenfordu Irving Jalom. Dakle, dr Džulijus Hercfeld, alterego autora saznaje da je neizlečivo bolestan i odlučuje da se pozabavi jedinim promašenim slučajem svoje karijete, „anksioznim narcisom” i kompulzivnim zavisnikom od seksa Filipom Slejtom.Na svoje čuđenje otkriva da je Filip postao drugačija ličnost pod uticajem Šopenhauerove filozofije i to ga zaintrigira.
Živimo dakle modernu verziju Platonovog mita o pećini. Paskalov čovek se plašio samoće, čovek današnjice se plaši tišine. Zaglušeni smo bukom raznovrsnih gadžeta, opsednuti efikasnošću. Pred tom tiranijom uspešnosti manje se pitamo „zašto”, kao daje pitanje o smislu života izašlo iz mode.
Uopšteno govoreći, većina zapadnih psihoterapeutskih sistema ima za cilj stvaranje prilagođenog pojedinca koji uspešno funkcioniše unutar zadanih mehanizama društvene igre. Ronald Lejng tvrdi: „Mi smo toliko utonuli u društvene fantazam-sisteme da ih smatramo za stvarnost. Vidimo senke, a držimo ih za suštine.”
Živimo dakle modernu verziju Platonovog mita o pećini. Paskalov čovek se plašio samoće, čovek današnjice se plaši tišine. Zaglušeni smo bukom raznovrsnih gadžeta, opsednuti efikasnošću („kako biti uspješan”, „kako se zaljubiti”, „kako preboleti raskid”, „kako živeti u sadašnjosti”…). Pred tom tiranijom uspešnosti manje se pitamo „zašto”, kao da je pitanje o smislu života izašlo iz mode.
Po Raselu, Šopenhauer je neka vrsta disidenta u istoriji filozofije. Ne mogavši da podnese slavu svog arhineprijatelja Hegela održao je samo jedno javno predavanje i nakon toga se povukao u neveseli samački život u Frankfurtu.
Kao ličnost Artur je bio spektakularno neurotičan. Njegov otac je izvršio samoubistvom, a dva brata pokazivala znake ozbiljnih duševnih poremećaja. Samo ga je golemi misaoni rad sprečavao da psihički potpuno ne potone. U svom radu je anticipirao egzistencijalne teme dosade, teskobe i besmisla koje će dominirati filozofijom i književnošću 20. veka. „Bez njega bismo imali drugačijeg i slabijeg Frojda, Ničea, Vitgenštajna”. Mnogi misle da je njegova filozofija beznadežna. To je pogrešno shvatanje. Za one sasvim površne koji nisu svesni svojeg očajanja, ona to možda i jeste. Za nas koji smo iskusili teške egzistencijalne krize ona je potencijalno lekovita.
Za većinu neurotičara, bez obzira kojem varijetetu pripadali karakteristično je ekstremno osećanje ugroženosti sopstvenog „ja”. Ono što psihoterapija čini jeste svojevrsna promena optike, dolazak do novog vidnog ugla poput brušenja stakla (ne slučajno Jalom je napisao i roman o Spinozi). Patnja time, naravno, ne iščezava potpuno ali dobija kontekst, prestaje da bude besmislena. Kada se patnja potpuno i do kraja spozna ona na neki način prestaje to da bude. Vasiona je ravnodušna prema našim nedaćama. Nije to naročito prijatno saznanje.
Šopenhauer je bespoštedan mislilac: „Život je mizerija. Rešio sam da ga provedem razmišljajući o tome.”Njegova filozofija često je pogrešno interpretirana, čak i od onih koji bi se mogli nazvati njegovim učenicima. Uzmite ovaj pasus iz Ničeovog „Zaratustre”: „Odista, pogrešili su oni koji su govorili o volji za život. Jer ono što ne postoji ne može želeti,a ako postoji, kako bi moglo tek hteti da postoji?”
Ono što Niče previđa jeste da je ovde volja za život tek približan izraz za nešto što se jedva može i misliti.
Ne zamišlja se tu na prapočetku nekakvo „ništa” koje bi htelo da bude, već je u pitanju aproksimacija život=volja=patnja. Stara tema koju je budizam elaborirao. No pošto smo mi zapadnjaci i meditacija baš i ne odgovara našem stilu života, Šopenhauer nalazi rešenje u estetskoj kontemplaciji. Po njemu, patnja iščezava onda kad intelekt prestane da služi individualnoj volji. Tada se volja povlači i preostaje ono što Šopenhauer naziva „čistim subjektom saznanja”.
Teško je objasniti kako se to dešava. Postoji izvesna sličnost sa ulaskom u prvu jhanu (misaono udubljivanje) klasičnog budizma čime se u svojim radovima bavio prof. Veljačić. O Šopenhauerovim neurozama napisano je bezmalo koliko i o njegovoj filozofiji. Lombrozo je, čak, govorio da sam naslov njegovog kapitalnog dela „Svet kao volja i predstava” odražava izvesnu „šizoafektivnu podvojenost”. Posle radova Vilhelma Rajha, Junga, Fukoa i Lejnga taj tvrdi pristup u psihijatriji je napušten.
Poznati crnogorski psihijatar Mirko Peković u jednom tekstu se pita da li je melanholija uistinu bolest ili povlastica nadarenih. Njegov je zaključak da mizantropija i melankolija nisu nužno abnormalnost, već prirodno stanje otmenog duha probuđenog da živi među mediokritetima. Sve se na ovom svetu plaća, pa i superiornost duha.
(Pulse)
