(Od simbola isceliteljstva do otrovnice)
Nakon što je pokazano i dokazano da su otrovi mnogih vrsta životinja, na čelu sa zmijama, već odavno našli veoma korisnu i profitabilnu primenu u farmaceutskoj industriji, ostaje da se rasvetli njihova moguća primena kao biološkog oružja u realizaciji zacrtanih ciljeva onog famoznog velikog „reseta”.
Milovan Šavija
Da bi se pokušali dokučiti razlozi i poreklo tog, moglo bi se reći, tajanstvenog afiniteta između čoveka i zmije, onda istraživanje treba svakako početi od antičke Grčke i Asklepija, oko čijeg štapa se, prema predanju, spiralno uvila ona zmija koja se smatra simbolom medicine i lečenja bolesti. Asklepije je bio sin Apolona, koji je ostao upamćen kao veoma svestran bog, jer je bio odgovoran za svetlost, muziku, proricanje, a pored toga bio je iskusni lekar i začetnik medicine, pa mu je kasnije dodeljena i titula boga medicine i svete zmije, simbola njegove kćerke Higije, boginje zdravlja.
A na kraju čitave priče nekako se sama od sebe nameće potreba da se još jednom pomene nauka. Jer je neosporno da ona stoji iza svih onih aktivnosti kojima se bavi WEF, zajedno sa ostalim organizacijama u udruženom zločinačkom poduhvatu, kako bi rekli oni koji u tim aktivnostima ne vide ništa dobro za čovečanstvo. Zahvaljujući isključivo nauci sprovodi se ona „agenda” transhumanizma o pretvaranju čoveka u biorobota i mutanta, zatim ona druga o apsolutnoj kontroli i porobljavanju čovečanstva, pa i ona treća o veštačkoj inteligenciji u kojoj uopšte nema mesta za čoveka, o kojima se WEF-ovci javno hvale. A bez nauke nisu takođe mogući oni poduhvati kojima se preko takozvanih vakcina u ljudske organizme ubacuju grafen-oksid, „spajk proteini”, nanotehnologije i ko zna kakve još supstance pomoću kojih bi trebalo da se ostvare te pomenute „agende” i naravno depopulacija. O tome WEF-ovci ne govore javno, već na okupljanjima iza zatvorenih vrata.
Kada se svemu tome dodaju najnovija saznanja o opsednutosti zmijskim otrovima, te korišćenje naučničkih autoriteta u političkoj propagandi i promociji najobičnijih besmislica koje nemaju nikakve veze s naukom, kao što su izmišljotine o klimatskim promenama, onda je sasvim jasno da postoji dovoljno argumenata za prilično onespokojavajući zaključak da se jedan deo naučničkog establišmenta našao na stranputici, preteći da u ponor povuče za sobom ne samo celu nauku, nego i čovečanstvo. Zbog toga se čini da je krajnje vreme da se nešto učini, dok nije kasno.
(OPŠIRNIJE u novom štampanom broju GALAKSIJE: kliknite iznad naziva časopisa na ikonicu PRETPLATA).
