„Rodila ga je devica bezgrešnim začećem po Svetom duhu. Bilo je to ispunjenje drevnog proročanstva. Kada je rođen, tiranin na vlasti želeo ga je ubiti. Njegovi su roditelji morali pobeći na sigurno. Svu mušku decu mlađu od dve godine vladar je ubio u nastojanju da ubije to dete. Pri njegovom rođenju okupili su se anđeli i pastiri i bio je darivan zlatom, tamjanom i smirnom. Bio je slavljen kao spasitelj ljudi, vodio je moralan i ponizan život. Izvodio je čuda među kojima je bilo ozdravljenje bolesnih, vraćanje vida slepima, isterivanje đavola i oživljavanje mrtvih. Ubijen je na krstu između dvojice lopova. Spustio se u pakao i ustao iz mrtvih, da bi se uzdigao nazad na nebesa.”
Zvuči baš kao Isus, zar ne? Ipak, ne radi se o Isusu. Tako je opisan spasitelj sa Istoka po imenu Virišna 1.200 godina pre nego što se Isus navodno rodio. Ako tražite boga spasitelja koji je umro da bi nam gresi mogli biti oprošteni, u drevnom svetu možete birati jer ih ima celi niz, a svi potiču od arijevske i reptilsko-arijevske rase koja je potekla sa Bliskog istoka i Kavkaskih planinskih lanaca.
………………
Među drugim „božjim sinovima”bili su i Mitra, prethrišćanski rimsko-persijski Bog, te Dioniz ili Bahus u Grčkoj odnosno Maloj Aziji. To su bili sinovi boga što su umrli da bi iskupili naše grehe, koje je rodila majka devica i čiji rođendani su padali na – 25. decembar! Mitra je bio razapet, no ustao je iz mrtvih 25. marta – na Uskrs! Mitraističke inicijacije obavljale su se u pećinama ukrašenim znakovima Jarca i Raka, simbolima zimskog i letnjeg solsticija, najvišeg i najnižeg položaja sunca.
…………………..
Svi ti obredi stari su hiljadama godina; potiču od Vavilona i priča o Nimrodu, kraljici Semiramidi i Tamuzu, njihovoj verziji Isusa. Za Mitru se govorilo da je bio sin (sunca) boga, koji je umro da bi spasio čovečanstvo i podario mu večni život. Klasičan simbol za Mitru bio je lav koji je oko tela imao obmotanu zmiju i držao ključeve nebesa. Dakle, to je ponovo Nimrodov simbolizam, kao i izvor priče o sv. Petru, jednom od Isusovih dvanaest učenika koji čuva ključeve nebesa. Petar je bilo ime visokog sveštenika u vavilonskoj školi misterija. Nakon što je inicijant u mitrijski kult prošao inicijacijski obred, članovi bi jeli hleb i vino koji su predstavljali Mitrino telo i krv.
………………….
Hrišćanstvo je paganska religija sunca, čije obožavanje je hrišćanstvo osudilo! Osim toga, to je religija astrologije, koju je hrišćanstvo, najviše papa, takođe osudilo kao zlo! Crkvene vlasti itekako znaju za to. Ali ne žele da vi to znate. Mitrin kult misterija iz Persije se proširio na Rimsko carstvo, i u jednom trenutku ta se doktrina našla gotovo u svakom delu Evrope. Sadašnja lokacija Vatikana u Rimu bila je sveto mesto za sledbenike Mitre, a njegova slika i simboli pronađeni su uklesani u stene i kamene ploče širom zapadnih provincija bivšeg Rimskog carstva, uključujući Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju. Hrišćanstvo i Rimska crkva zasnovani su na persijsko-rimskom bogu sunca po imenu Mitra (Nimrod) koji je stariji ekvivalent indijskog boga Mitre. Za Tamuza ili Adonisa (Gospod), koji je bio obožavan u Vavilonu i Siriji, smatra se da se rodio 24. decembra. Oni su, takođe, bili sinovi božji.
Horus je bio „sin božji” u Egiptu. Potekao je od vavilonskog Tamuza, a sam je poslužio kao nacrt za kasnijeg Isusa. Brojne veze imaju razorno delovanje na verodostojnost hrišćanske crkve: Isus je bio Svetlost sveta. Horus je bio Svetlost sveta. Isus je za sebe rekao da je on put, istina i život. Horus je rekao da je on put, istina i život. Isus je rođen u Vitlejemu, „kući hleba”. Horus je rođen u Anuu, „domu hleba”. Isus je bio Bog pastir. Horus je bio Bog pastir. U čamac se sa Isusom ukrcalo sedam ribara. Sedam ljudi ušlo je u čamac s Horusom. Isus je bio jagnje. Horus je bio jagnje. Isusa poistovećuju s krstom. Horus se poistovećuje s krstom. Isus je kršten u tridesetoj godini. Horus je kršten u tridesetoj godini. Isus je bio dete device Marije. Horus je bio dete device Izide. Isusovo rođenje nagovestila je zvezda. Horusovo rođenje nagovestila je zvezda. Isus je kao dete bio učitelj u hramu. Horus je kao dete bio učitelj u hramu. Isus je imao dvanaest učenika, Horus je imao dvanaest sledbenika. Isus je bio Jutarnja zvezda. Horus je bio Jutarnja zvezda. Isus je bio Hrist. Horus je bio Krst. Isusa je na gori iskušavao Sotona. Horusa je na gori na iskušenje stavio Set.
……………….
Izmišljeni lik Isusa bio je bog sunca, simbol za Božje sunce – Svetlost sveta. Upravo taj izraz – Svetlost sveta – koristili su arijevski Feničani kao simbol za „jedinog pravog boga”hiljadama godina pre navodnog rođenja Abrahama, posve pogrešno proglašenog tvorcem koncepcije jednog boga. Pored toga, jedinog pravog boga, sunce, simbolizovali su „jedinim pravim krstom”. Hrišćani Isusa prikazuju sa oreolom oko glave, a Feničani su na potpuno isti način prikazivali sunčeve zrake oko glave njihovog boga sunca Bela odnosno Bila. Vidimo to na feničanskom kamenom spomeniku koji datira iz otprilike četvrtog stoleća pre Hrista. Sunce je bilo u srži egipatske religije, pa su se Egipćani u podne, kad je sunce bilo na vrhuncu svog dnevnog putovanja, molili „Najvišem”. Govorili su da u to vreme sunce ide obaviti očev posao u hramu.
Majke device, povezane sa svim tim bogovima sunca, različita su imena za kraljicu Semiramidu i Ninkarsag, poznatu i kao Izida, egipatski simbol ženske stvaralačke sile bez koje ništa, pa ni sunce, ne bi moglo postojati. Imena koja su nekada simbolizovala vanzemaljske „bogove”tokom vremena počela su se upotrebljavati za opisivanje koncepcija i ezoteričnih načela. Različite ere i kulture dale su tim istim koncepcijama različita imena, pa tako u „Jevanđelju” Horus postaje Isus, a Izida devica Marija, majka Isusa odnosno sunca. Marija na slikama uvek u naručju drži malog Isusa. Međutim, to je samo puko ponavljanje egipatskih prikaza Izide koja drži malog Horusa. Te osobe nisu stvarno postojale, one su simbolične. Izida se povezivala sa astrološkim znakom device, kao i Marija. Naslovi „Zvezda mora” i „Kraljica neba” dodeljeni Izidi pripisuju se i Mariji, a oba vuku korene od kraljice Semiramide, koju su u Vavilonu zvali kraljica nebesa.
Semiramida i Tamuz, Devaki i Krišna, Isi i Isvara, Izida i Horus,Marija i Isus, ko zna koliko puta ponovljena ista priča.
……………….
Isus se navodno rodio 25. decembra, na datum koji su hrišćani iz razloga koje sam opisao preuzeli od religije boga Nepobedivog sunca (Sol Invictus). Takođe, smatra se da je za Uskrs umro na krstu. Ponovno ponavljanje iste priče iz davnina. Egipćani su Ozirisa predstavljali razapetog preko krsta kao astrološki simbolizam. Prema verovanjima drevnih naroda, suncu je trebalo tri dana da se oporavi od „smrti”21/22. decembra. Koliko je dana prošlo u „Jevanđeljima”od Isusove „smrti”do „ustajanja”iz mrtvih? Tri! Jednako toliko je trebalo vavilonskom božjem sinu Tamuzu da ponovo ustane.
……………….
Istu priču o tami i smrti svog božanstva davno pre rođenja Isusa Hindusi su ispričali za Krišnu, budisti za Budu, Grci za Herkula, Meksikanci za Kuetzalkoatla i tako dalje, do u beskraj. Kada je umro, Isus je »sišao u pakao«, baš kao što su to pre njega učinili i Krišna, Zaratustra, Oziris, Horus, Adonis/Tamuz, Bakho, Herkul, Merkur, i tako dalje. Zatim je ustao iz mrtvih baš kao i Krišna, Buda, Zaratustra, Adonis/Tamuz, Oziris, Mitra, Herkul i Baldur pre njega. Isus je simbolički razapet na Uskrs zato što je to proletnja ravnodnevnica kada sunce (Isus) ulazi u astrološki znak ovna, odnosno – jagnjeta. Jagnje u knjizi „Otkrovenja” 
predstavlja isti simbol.Semiramida i Tamuz u poređenju sa Marijom i Isusom. Da li je neodoljiva sličnost slučajna?
……………….
Na Uskrs, na ravnodnevnicu, Isus (sunce) pobeđuje tamu – u to vreme godine svaki naredni dan ima više svetlosti nego tame. Svet se u vreme rođenja obnavlja snagom sunca, tako je prolećna ravnodnevica za Egipćane bila jedan od najsvetijih događaja. Kraljica Izida često je prikazivana s ovnovim glavama, što simbolizuje da je razdoblje ovna, proleća, bilo vreme obilatog stvaranja u prirodi. Praznik Uskrs ranim je hrišćanima bio važan isto kao 25. decembar. Legenda o Mitri navodi je da je on nakon što je razapet uskrsnuo 25. marta. Datum Uskrsa više nije vezan za prvi dan razdoblja ovna, ali simbolizam se zadržao. Hrišćanski verski praznik je – nedelja, sunčev dan (na englskom Sunday= nedelja, Sun = sunce, day = dan). Hrišćanske se crkve grade u smeru istok-zapad sa oltarom na istoku. To znači da su vernici okrenuti prema istoku – u smeru izlazećeg sunca. Čak ni uskršnja jaja, kao ni vrući kolači s grožđicama, nisu hrišćanska tradicija. Obojena jaja bila su sveta uskršnja žrtva u Egiptu, Persiji i drugde. Koje li ironije kada vlasti u Vestminsterskoj opatiji raspravljaju o tome treba li imati božićno drvo, budući je ono paganski simbol.
………………..
Uskrs je originalno slavljen u čast asirske i vavilonske boginje plodnosti Ištar – izgovarano kao Ister (engleski Easter).
Nema ama baš nikakvih verodostojnih podataka o postojanju Isusa. Nema arheoloških dokaza, pisanih dokaza, ničega. Isto vredi za Solomona, Mojsija, Davida, Abrahama, Samsona i brojne druge biblijske ličnosti. Sve što imamo su tekstovi Levita i priče iz „Jevanđelja” u svojim različitim verzijama. Verski manipulanti toliko su očajno želeli za Isusa dobiti unakrsne reference da su u dela „jevrejskog”istoričara Josipa umetnuli patetično očigledan dodatak da bi poduprli neodrživo. Poznato je više od četrdeset pisaca koji su beležili događaje u tim zemljama u vreme u kojem je navodno Isus živeo, međutim oni ga ne pominju. Čovek koji je činio sve te stvari koje je navodno učinio, a niko nije ništa o njemu zapisao? Filo je živeo tokom čitavog navodnog vremena Isusova života i napisao povest Judejaca, koja je pokrila celo to razdoblje. Pored toga, živeo je u Jerusalemu ili u njegovoj blizini u vreme kada je Isus navodno rođen, i kada je Herod navodno ubijao decu, međutim nije zabeležio ništa od toga. Bio je tamo kada se Isus navodno trijumfalno vratio u Jerusalem i kada je razapet i ustao iz mrtvih trećeg dana. I šta Filo kaže o tim fantastičnim događajima? Ništa. Ni reči. Ni slova. Ništa od toga ne spominje se ni u rimskim zapisima ni u savremenim izveštajima koje su pisali grčki i aleksandrijski pisci, upoznati s onime što se tamo događalo.
Zašto? Zato što se nije ni dogodilo. To je bila simbolična, kodirana priča čija je svrha bila preneti različita ezoterična i astrološka znanja i, najvažnije, stvoriti još jednu religiju utamničenja zasnovanu na simbolima Vavilonskog bratstva. Čovečanstvo je nasamareno. Teško nasamareno.
(Tako je govorio Dejvid Ajk u knjizi „Najveća tajna”, poglavlje Sinovi sunca)
Priredio Milovan Šavija
Dejvide, Dejvide… Promašio si univerzum, a kamoli temu… Na svojoj koži i u svojoj duši sam osetio Hristovu moć i preporod, baš kao što nas i vekovima učiše sveti oci Crkve, a onda naletim na gluposti koje pišeš. Milioni i milioni mučenika postradaše za pravoslavnu veru, mi smo osvećeni njihovim molitvama i prolivenom krvlju. Ako hrišćanstvo ne bi bilo u pravu, onda ne bi bilo nesrećnijih ljudi od hrišćana na ovom svetu, jer se mučiše u ovom životu, a ne naslediše ni budući život večni! Sve te priče iz ranog Egipta i drugih civilizacija potiču od prvog roda ljudskog i prenosiše se sa kolena na koleno vekovima, pa tako stigoše u sličnoj formi i do Egipta i drugih zemalja. Jer početna tačka nije Egipat i druge stare civilizacije, već Adam i Eva. U tome je najveća greška modernih „mudraca“. Ponavljam – nije Egipat početak svega i ovakvih priča, već neko mnogo stariji i od Egipta.