MENTALNA LOZINKA

MRTVI TELEFONI

Ilustracija (ReviseSociology)

„To ništa ne valja. Opasan je to čovek, opasan. Mislim da bi ga pod hitno trebalo ,ugasiti’! Što pre to bolje…”

„Stani malo, šta pričaš? Ne razumem te, radi se o čoveku iz našeg tima, o našem igraču! Zašto bismo ga gasili? ” Džo je imao taj običaj da me s vremena na vreme podobro iznervira nekim svojim dubokoumnim razmišljanjima. Kao misli, misli, pa odluta negde daleko, i kad se vrati lupi nešto krajnje „konstruktivno”…

 Miodrag Ivanišević

 Sedeli smo u zagušljivom i malo je reći prljavom automobilu japanske proizvodnje, starom hibridu kojeg smo još tu i tamo koristili za obavljanje nekih specijalnih zadataka – poput ovog današnjeg. Hm, „specijalni zadatak”, kako neprimereno ime za klasičnu prismotru, kontrolisano nadgledanje, bolje reći za praćenje ili špijuniranje bezbednosno interesantnih lica. Danas smo na parkingu u bazi zatekli samo tu crnu izlupanu kantu, jer su novopridošli klinci pokupili sve novije i bolje mašine, a nama dvojici, po svoj prilici, biće dobra i ova. Pod stare dane postali smo „beta” tim – podrška tek izleglim pilićima. Strašno! Kuda ide ova služba? Ne može ovo nikako izaći na dobro…

Krntiju smo jedva nekako upalili na guranje, a Džou, i pored najboljih namera, nije uspevalo da do kraja ovlada tvrdoglavim menjačem. Teškom mukom smo se dokotrljali do pozicije MM3 i tu primirili. Delimično zaklonjeni krošnjom stare raščupane lipe imali smo odličan pregled situacije – niko nije mogao prići restoranu „Mišja rupa”, automobilom ili pešice, a da ga mi ne primetimo na vreme. Spušteni niz prednja sedišta virili smo kroz umazane, skoro pa zatamnjene prozore, do kraja podignute, jer i nakon brojnih pokušaja nismo uspeli da ih spustimo ni za jedan jedini milimetar. Topli, a vlagom prezasićeni vazduh u kabini, postajao je nepodnošljiv. Siroti Džo je opet pokvario stomak nekim jeftinim kineskim specijalitetima.

Već su nam se počele kočiti noge i leđa od predugog sedenja u krajnje neprirodnom položaju. Došli smo pre više od pet sati na ovu lokaciju i naš automobil se uspešno stopio sa uličnim parkingom, kao što je to i bilo planirano. Kratka kiša dodatno ga je uprljala, a vetar je po njemu naneo i neko mokro, opalo lišće. Dosadne crne ptice su se neumorno praznile po ogromnom prednjem staklu, ali nismo smeli da uključimo brisače jer mi nismo ni bili tu – naš automobil je sve vreme bio prazan. Bar je to tako trebalo da izgleda slučajnim prolaznicima, kao i svima ostalim. Svašta! Dobijali smo i pre kojekakve glupe zadatke, ali ovaj je na listi najglupljih naglo izbio na sam vrh.

Sedeli smo i čekali… Nije nam bilo jasno zašto Gazda nije poslao nas dvojicu da prisustvujemo dogovorenom susretu Sove i Malog Miša, već je u mušku igru ubacio neiskusne poletarce. Ovo glupo osmatranje bilo je kao stvoreno za njih, da se malo uvedu u posao, a ne za nas matorce. Kada smo jutros na tabli pročitali raspored timova prosto nismo mogli da verujemo svojim očima – u trenu smo pomislili da je u pitanju ona ofucana televizijska stupidarija i da će pred nas odnekud iskočiti prsataplavuša s uzvikom: „Draga gospodo, vi ste u Skrivenoj kameri!”

Pošto smo bili najstariji operativci u sektoru, obojica odavno pred penzijom, koja nam je svaki put izmicala zbog nečijih viših interesa, smatrali smo da zaslužujemo da nam se da bar nekakvo razumno objašnjenje. Najavili smo se, ali šef je bio prezauzet i nije nas mogao primiti na razgovor iz objektivnih razloga. Uputio nas je na svog prvog zamenika, postavljenog po partijskoj liniji. Ušli smo u ogromnu kancelariju sa samo jednim velikim prozorom, preko kojeg su bile navučene teške zavese sa meni nejasnom šarom. Za par sekundi rutinski smo „skenirali” prostor, s kraja na kraj, i zaključili da se sve minijaturne kamere i mikrofoni nalaze na njihovim starim, nama dobro poznatim mestima. Ali, primetili smo i da je umesto stare pastorale, nepoznatog autora, na bočni zid postavljeno novo „preparirano” ogledalo. Radi se, radi se…

Od mlađanog fakultetlije, koji se koliko juče počeo brijati, dobili smo kratak, neskriveno uvredljiv odgovor, neprimeren u ophođenju sa starijim kolegama koje su ceo život provele s metkom u cevi. Ni veliki Gazda nikad nije s nama razgovarao na takav način – on je uvek imao pravu meru. Samo smo se zgledali, klimnuli glavama i izašli bez ikakvog komentara, ostavljajući dečaka u njegovom carstvu. Posle toliko godina koje smo proveli zajedno na opasnom terenu znali smo šta onaj drugi misli – „Nije diploma sve u životu ako te majka nije lepo vaspitala”. Da, baš tako, kao i ona stara „Svaka je zlatna koja ostane!”

Vreme je sporo prolazilo… Iz kasete ispred mojih nogu, koja je ko zna kad ostala bez bravice, izvukao sam izgužvanu papirnu kesu s nečijim odavno zaboravljenim krofnama. Pogledao sam upitno Džoa pružajući mu je i on izvuče najveću krofnu, uz skoro mangupski osmeh. Uzeo sam i ja jednu pa počeo žvakati na silu, mehanički. Bile su odvratne – odnekud su povukle miris nafte, ali ni takve nam nisu dugo potrajale. Pale su prve kapljice i ponadali smo se da će nova kiša oprati prozore i malo nam poboljšati vidljivost. Posle samo desetak minuta nebo se otvorilo i preglednost je postajala sve slabija. Bio je to prolom oblaka za priču. Nismo više mogli da vidimo ni ulaz u „Mišju rupu”, ni taksi stajalište, ni autobusku stanicu… Smračilo se toliko da ništa više nismo mogli da vidimo. Kakva sova, kakav miš? Pored nas je slobodno mogao da prođe ogroman ružičasti slon – ne bismo ni njega primetili.

U tom trenutku skoro apsolutnu tišinu u automobilu prekinuo je jedva čujan zvuk vibracija specijalno dorađenog mobilnog telefona. Pa još jedan i ubrzo još jedan.

„Ušli su”, zaključio je Džo otpuhnuvši glasno. Signal nas je obavestio da je upravo aktiviran relej koji je kasno sinoć, bolje rečeno jutros rano, postavljen u „Rupu” po Gazdinom usmenom naređenju. Neke stvari se nikad ne zapisuju.

„Čuo sam, izgleda da je tako… Znači, došli su tačno na vreme, i to po ovakvom nevremenu. Svaka im čast!”

„Čestitam kolega, najzad potpun uspeh. Kontakt je konačno ostvaren. Priznajem, bio sam malo sumnjičav, ali ovaj naš izvor je, po meni, najbolji od svih dosadašnjih. Prosto nisam verovao…”

„Polako, ne trči pred rudu, mister!”, pokušavao sam da ga spustim na zemlju.

„Pusti me da malo uživam u trenutku slave – ovo se ne dešava svaki dan. Informacija koju smo mi pribavili opet se pokazala kao potpuno tačna, a ono što je najvažnije, naš izvor nas je obavestio na vreme i mogli smo da se dobro pripremimo. Da se svi dobro pripremimo.”

„Ne preteruj sa samohvalospevima i smanji malo doživljaj. Nemoj zaboraviti da su prošli pored nas, a da ih ni ti ni ja nismo videli! Nismo obavestili onu decu unutra da im dolaze gosti. To se Gazdi neće ni malo dopasti kad pročita njihov izveštaj!”

„Ih, vrlo važno… Sav se tresem.”

„Važno je, sve je važno. Ne sme biti više grešaka, ko zna kako će se stvari dalje odvijati.”

„Ma nema greške, Sova nam je upravo isporučio čoveka od kojeg, na ovaj ili onaj način, možemo svašta izvući, i koji je na najavljeno mesto susreta došao tačno u minut. Hej, u minut! Brate, što ja volim tačne ljude. Mislim da imamo posla s teškim profesionalcem. Ne znam koja je njegova poslednja cena, ali i to ćemo srediti. Stara škola je uvek bila skupa, zar ne?”

„Da”, procedio sam.

„Nisam te dobro čuo.”

„Da, da…”

„Šta da, da? Postao sam ti malo dosadan pa me skidaš?”

„Ne, ne i još stoput ne. Je li sad bolje, mister? Zadovoljni?”

„Hm, vidim da si danas u formi. Nema problema, a šta misliš, da ih sad malo oslušnemo? Da čujemo šta će mu Sova ponuditi?”

„Ma nema potrebe, znamo scenario. Gazda mu je jutros pred nama dao detaljna uputstva – za svaku moguću situaciju koja bi mu pala na pamet u trenu je smišljao bar po tri rešenja, sve bolje od boljeg”, odgovorio sam pokušavajući da se prisetim svih važnih detalja. Gazda je zakon, još uvek. Kakav je to mozak… Odmahnuo sam rukom odbijajući da uzmem ponuđene minijaturne slušalice.

„Bez mene, sklanjaj to!”

Džo je uvukao svoj par u uši i zatvorenih očiju počeo drmati glavom kao da sluša neku dobru staru stvar iz moje i njegove mladosti. Mumlao je nešto nalik „Dimu na vodi” ili, možda, na Bolanovu „Decu revolucije”, ali nisam reagovao. Pokušavao je da me malo oraspoloži tom lošom imitacijom, ali ubrzo je odustao i posvetio se direktnom prenosu razgovora iz restorana. Shvativši da se tamo ne dešava bog zna šta odložio je slušalice.

„Sve neka šuplja priča – o ružnom vremenu i lepim ribama.”

„Bolje nego obrnuto, zar ne?”

„Ma, neka dečaci i dalje mlate praznu slamu, samo kad je Mali Miš konačno izašao iz njegove sigurne rupe i ušao u ovu našu.”

„Svaka sova na kraju pronađe svog miša pa ga je tako našla i ova naša.”

„Ili je miš pronašao sovu? Ko će ga sad znati…”

Zamislio sam se. Nije to ni toliko blesavo razmišljanje, ko zna kakva je igra u pitanju. U partiji šaha pobeđuje onaj koji predzadnji pogreši, a u ovoj igri to se nikad ne zna. Ne postoje pravila, odnosno, pravila su uvek podložna promenama.

„Možda je Mali Miš pronašao Sovu? Dobro razmišljanje, i to je moguće. Sve je moguće.”

„Ono tamo se sve uredno snima? I u našoj Centrali?”

„Da, da…”

„Stenli, slušaj, nešto mislim – malopre smo čuli signal, ali šta ako to nisu bili naši momci? Ko zna šta se unutra dešava…”

Spremao sam se da mu kažem nešto umirujuće, ili da mu zabranim da priča gluposti, a onda sam shvatio da je prostodušni Džo samo izgovorio ono čega sam se i sâm plašio i što mi je već pokretalo jezu niz kičmu. Ćuti Džo, samo ćuti. Molim te ćuti…

„A zašto se sad odjednom upalila ta crvena lampica?”, ponovo se oglasio neumorni Džo, pokazujući kažiprstom na mobilni, iskreno iznenađen. On i tehnika nikada nisu postali prisni prijatelji, mada je pokušavao tu i tamo da se upozna sa dotičnom.

„Sova je upravo izvadio bateriju iz svog mobilnog da bi nam onemogućio prisluškivanje njihovog razgovora.”

„Aha. I to nam pokazuje ta lampica? Siguran si u to?”

„Da.”

„Ali, mi ga i dalje čujemo, zar ne?”

„Hm, da…”, odgovorio sam kratko, svestan da me tek sad očekuje čitava bujica novih pitanja.

„Čekaj malo! Kako je to uopšte moguće? Praćenje razgovora pomoću mobilnog telefona nakon vađenja baterije? Prvi put čujem za to – nisam znao da se to može izvesti.”

„Nije znao ni Sova. Verovatno je naterao Malog Miša da i on odmah izvadi bateriju iz svog mobilnog – da ga ne čujemo kada pokuša da se dodatno ugradi u cenu koju smo mu odobrili. Uvek je bio grebator.”

„I mi ih sada slušamo preko mrtvih telefona?”

„Baš tako. Dobro si ih nazvao – ,mrtvi telefoni’. Bravo, care!”

Džo se nasmejao krajevima usana – uvek mu je godila moja pohvala. Izraz „mrtvi telefoni” mu je slučajno pao na pamet, a eto, starom Stenliju se dopao. Mogao bi i to da zapiše u onu njegovu sveščicu u koju zapisuje mudre misli. Možda bi se moglo reći i „privremeno mrtvi telefoni”? Da ne bude malo previše?

„A zna li se koji je to genije smislio?”

„Ne znam šta da ti kažem, čuo sam baš blesavu priču… Onaj novi, što je primljen preko Stare, kaže da se neki naš penzioner iz čista mira aktivirao i sad nam tu kao rešava probleme na vezama. Momci iz tehnike samo ga gledaju i čude se – ne mogu mu pratititi tempo. Čovek po ceo dan samo ćuti i radi… Ma lud čovek, živi sam u kući sa deset smrdljivih mačaka pa je od dosade počeo da smišlja kojekakve sprave i spravice, a kada se jednog dana nakupilo dosta toga spakovao je sve u povelik kofer i zapucao pravo do stare firme. Gazdi se baš dopala inovacija s ,mrtvim telefonima’.”

„To ništa ne valja. Opasan je to čovek, opasan. Mislim da bi ga pod hitno trebalo ,ugasiti’! Što pre to bolje…”

„Stani malo, šta pričaš? Ne razumem te, radi se o čoveku iz našeg tima, o našem igraču! Zašto bismo ga gasili? ” Džo je imao taj običaj da me s vremena na vreme podobro iznervira nekim svojim dubokoumnim razmišljanjima. Kao misli, misli, pa odluta negde daleko, i kad se vrati lupi nešto krajnje „konstruktivno”…

„I Sova je nekad bio naš igrač, a vidi ga sad! U ovom trenutku ni on sam ne zna čiji je. Ja ti kažem da je čovek koji je pronašao praćenje razgovora preko ,mrtvog’ telefona previše opasan za nas.”

„Ali, kako? Razmisli još malo, kako može naš čovek da nam predstavlja opasnost?”

„Ma, to ti je pitanje od milion dolara. Da li je on naš ili nas, iz nekog razloga, samo dobro folira? Ovo je neka teška igranka!”

„Ne znam, možda si ti u pravu.”

„Hej, Stenli, vidi! Sada gori zelena lampica – imamo ,alfa’ tim na vezi. Da se ja javim? Halo…”

„Ola, ja sam…”

„O, hvalim te Gospode! Živi ste! Šta se dešava?”

„Sâm sam… Ljudi, ostao sam sâm. Došli smo zajedno u ,Mišju rupu’ i dok sam se okrenuo Barni je nestao…”, mladićev glas je osetno podrhtavao.

„I?”

„I ništa.”

„Kako ništa, majmune”, dreknuo sam i iščupao mobilni iz Džoove ruke. „Barni je verovatno otišao da šora, to može i bez tebe. Govori šta vidiš? Opiši nam tog Malog Miša – visok, nizak, mršav, debeo, crnac, belac, star, mlad…”

„Ali…”

„Da li je sed, ćelav, dugokos, ima li ožiljke, kakve ožiljke, nosi li naočare ili ih ne nosi, vuče li nogu, koju nogu…”

„Ne.”

„Šta ne, idiote?”

„Mislim, nema ga.”

„Ne mogu da verujem… Hoćeš reći da ne vidiš tog Malog Miša? Da još nije došao ”, upitao sam ga tišim glasom, dok su mi kroz glavu prolazile brojne kombinacije – sve sa lošim ishodom po malog Barnija. Zatvorio sam oči i u trenu pred sobom imao kompletan enterijer „Mišje rupe”. U mislima sam pokušavao da lociram zbunjenog mladića s kojim smo razgovarali. Verovatno čuči iza one velike žardinjere sa sasušenim bambusom, odmah tu pored garderobe, a pre skretanja prema toaletima. Bar bih se ja tu sakrio, i ćutao. O, majko, da li da odmah šaljem Džoa unutra ili da još malo pričekamo? Ako ne uđemo bojim se da ćemo izgubiti i drugog klinca. Stisnuo sam pesnice.

„Dete, još si tu?”, prošaputao sam u mobilni.

„Kažem da ne vidim nikoga – restoran je prazan.”

„Nemoguće, pa valjda vidiš Sovu? Čuli smo ga kada je ulazio… Sovu vidiš, zar ne?”

„Ne.”

„Vidiš li bar onu plavu kelnericu, ili barmena?”, ubacio se nenadano moj partner u razgovor. Tačno sam znao da je imao neku šemu s debelom Meri, i sad se zabrinuo za njeno zdravlje. Barmen moj, malo sutra…

„Ljudi, sve vreme vam govorim da nikoga nema. Nikoga ne vidim. Kao da je neko temeljito počistio ovo mesto pre našeg dolaska. Restoran je potpuno prazan.”

„Nemoguće, mi još čujemo i Sovu i Miša”, pogledao sam prema zbunjenom Džou, uzaludno očekujući od njega da potvrdi moje reči. „Reci je li tako? Jesam li u pravu? Sad si ih slušao? Pre dva minuta, ma nema ni minut…”

„Ama, slušam ih i ja, ali ih ne vidim. Još uvek ih odlično čujem! Kao da su tu negde…”

„Neverovatno, pa šta je sad ovo?”

„Misterija”, procedio je kroz zube mladi operativac.

„Šta si rekao? Ponovi!”

„Mi-ste-ri-ja… Misterija!”

Tekst je preuzet iz knjige „Misterije i kako ih se rešiti”, koja je u završnoj pripremi. 

Knjigu Miodraga Ivaniševića „Rebusi i kako ih se rešiti” možete naručiti pouzećem telefon: 066/240 499 ili e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar