MENTALNA LOZINKA

MUNKOV KRIK SA TENERIFA

794 pregleda
1. Puerta (Vikipedija)

Voćkama se preti sa istočne strane, badnjak se seče sa istočne strane, ali zašto su i sve te povrede u Puertu nanesene sa istočne strane! Ko može da mi nađe odgovarajuću vezu između drvoreda na parkingu i šljivika u Šumadiji?

miodrag-ivanisevic
Miodrag Ivanišević

I te smo godine, po već ustaljenom običaju, presekli beogradsku zimu i otišli na zasluženi odmor u toplije krajeve. Još jednom je izbor pao na Kanarska ostrva, i opet smo Novu godinu dočekali na gradskom trgu, u Puertu de la Kruzu, uz ohlađeni šampanjac, živu muziku i veliki tradicionalni vatromet.

Puerto je prelep gradić s brojnim velelepnim hotelima, apartmanskim kompleksima, i čitavim zasebnim kvartovima imućnih holandskih, nemačkih i engleskih državljana, koji tu dolaze već u oktobru, sa svojom bolešljivom decom i onemoćalim roditeljima, i ostaju do aprila ili maja…

Panoramom dominira snegom prekrivena planina Teide, po veličini treći vulkan na svetu, koji je još aktivan. Poslednja erupcija se desila 1909. godine i bilo je mnogo poginulih, a nanesena je ogromna materijalna šteta. Kada španskim tabloidima ponestane dobrih tema, prisete se vulkana i najave erupciju.

Samo za one koji to ne znaju, moram napomenuti da Tenerifi, kao i sva Kanarska ostrva, još pripadaju Španiji, a da se Teide zvanično vodi kao najviši španski vrh. Po brojnim stručnim analizama upravo zahvaljujući tom vulkanu, specifičnoj mikro klimi, i posebnoj mešavini zemlje i narandžastosmeđeg vulkanskog peska, na ostrvu se mogu videti razne endemske biljne vrste, od kojih je najpoznatije zmajevo drvo – drago iliti zmajevac.

Tu rastu sve moguće i nemoguće vrste palmi, kojima ovakva klima izuzetno dobro pogoduje, tako da se brojna stabla banana, raznih sorti, u punom rodu, pored onih na velikim plantažama na periferiji, mogu videti maltene na svakom koraku, pa i u samom centru grada. Za živo čudo, niko ih ne bere, iako su kvaltetnije od onih koje se mogu kupiti u tržnim centrima. To je valjda ta, nekima još uvek nepoznata, kultura življenja u urbanim sredinama.

Video sam fikuse koji sežu do nebeskih visina, filodendrone gigantskih listova, kaktuse koji se penju po zidu… Ma, svega sam se nagledao, i da nisam imao pri ruci kameru malo ko bi poverovao u moje priče o Tenerifima. Kada sam majci, posle povratka s prvog putovanja, pokazivao birane fotografije iz velike botaničke bašte, koju su meštani nazvali, a da kako drugačije nego „El Botaniko”, nije ni pokušavala da ozbiljno shvati šta sam joj u stvari hteo reći.

Naime, ona je celog života gajila fikuse, i ta sobna biljka, velikih tamnozelenih listova, bila joj je posebno draga. Vodila je o njima brigu kao o maloj deci – tačno je znala koliko koji fikus ima listova i kada se koji otvorio. Pekla im je najkvaltetniju zemlju, u starim tepsijama, i mešala s kojekakvim specijalnim dodacima, u samo njoj poznatim omerima, ostavljala vodu da im odstoji na tamnom mestu dva dana i dve noći, pomagala nekim listovima da se otvore, ako to nisu mogli sami, i bajala im kao neka… Volela je ona i afričke ljubičice, filodendrone, palme, ali fikusi su bili njena velika ljubav. „Sve možeš, ali fikuse ne diraj!”

Priča o kaktusima-planinarima je kao
stvorena za rubriku „Verovali ili ne”,
jer da nisam gledao svojim očima niko me
ne bi mogao ubediti da kaktusi mogu da
se penju uz zidove. I to nije sve.

I onda joj jednog dana dođe stariji sin sa slikom nekakvog golemog drveta, i uporno tvrdi da je to fikus – nije majka luda, zna ona dobro da se danas svašta može uslikati pa da to izgleda kao da je pravo. Da, baš tako mi je rekla.

Izuzev na bambuse, „majmunske repove”, džinovske strelicijume, i čudnovate prozirne biljke, koje kao da su pobegle sa snimanja Kameronovog „Avatara”, mnogo vremena sam potrošio na fotografisanje raznolikog vazdušnog korenja, koje me prosto fasciniralo svojom sposobnošću da nakon nekoliko desetina metara ljuljuškanja u „slobodnom prostoru” pronađu prvi, pa i najmanji komad plodnog tla, i za ogromnu biljku obezbede još malo hrane.

Priča o kaktusima-planinarima je kao stvorena za rubriku „Verovali ili ne”, jer da nisam gledao svojim očima niko me ne bi mogao ubediti da kaktusi mogu da se penju uz zidove. I to nije sve, kada se neki izdanci biljke osete dovoljno snažnim, kod njih prevlada želja za samostalnošću, i prekidaju vezu s maticom, pa pomoću korenčića, kao na nekim nogicama, odlaze tamo gde će im biti bolje. Na levoj slici dobro se vidi kako je jedna troglava „stonoga” krenula uvis, penjući se pored uskog oluka. Hraneći se sadržajem fasada i crpeći vlažnost iz vazduha, te jedinke mogu dugo da požive, ali problem nastaje kada se počnu sušiti.

To je loše predskazanje i veruje se da će nas „glava kuće” ili neko od najbližih, uskoro napustiti.

Na nekim kućama mogu se videti sasušeni ostaci malih „begunaca“, ali to niko ne dira – to ne sme da se skida sa zida. Baš kao što se u mom zavičaja nikada ne „tuku” lastavičja gnezda, dok ih zub vremena ne pojede, tako se ovde ne diraju ni tragovi koji pokazuju da su tu nekada živeli „domaći” koji su tragali za nečim novim i boljim. Kada retke kiše konačno sa zidova speru sasušene ostatke kaktusâ, ostaju nam bledi „crteži” u kojima neko vidi travu, klasje, borove ili jele. Ni to ne sme da se dira! Taj zid može pasti, kuća se može srušiti, ali tragovi onih „koji su otišli”, i „kojih više nema”, nikada se svesno ne sklanjaju.

Bio sam ubeđen da više ne možemo videti ništa novo, ali jednog dana smo se, sa kupanja u ledenom Atlantiku, i sunčanja na sitnom crnom vulkanskom pesku, koji nam se zavlačio u sve telesne šupljine, uputili prema hotelu putem kojim dotad nikada nismo prolazili. Tek da malo promenimo standardnu maršrutu…

Na nekih stotinak metara od mora protezala se široka ulica, žila kucavica celoga Puerta, a sa obe njene strane nalazile su se prelepe staze za pešake, koje su nas prosto opile nestvarno lepim okolnim zelenilom i čistoćom. A tada sam na jednom stablu, tu odmah pored trotoara, ugledao povelik „ožiljak”.

Sva su bila udarena sa iste, istočne
strane, i sva oštećenja su se, bez razlike,
uvek nalazila na skoro identičnoj visini,
na nekih četrdesetak centimetara. Ništa
mi nije bilo jasno, tu nisu čista posla!

Pomislio sam da je neki neoprezni vozač, verovatno još u novogodišnjem raspoloženju, prilikom parkiranja udario u to drvo, pa tako „okitio” i njega i svoju limariju. Krenuli smo dalje i posle nekih desetak metara naišli na drugo ogrebano drvo. Zatim smo, redom, naišli na još petnaestak na isti način oštećenih stabala. Sva su bila udarena sa iste, istočne strane, i sva oštećenja su se, bez razlike, uvek nalazila na skoro identičnoj visini, na nekih četrdesetak centimetara. Ništa mi nije bilo jasno, tu nisu čista posla!

„Uvek samo ti vidiš ono što niko normalan ne vidi, i samo tebi to smeta!”, rekla mi je moja bolja polovina iskreno zabrinuta za zdravlje oca njenog jedinog deteta. Premotavao sam po glavi sve ono što sam znao o svesnom i nesvesnom oštećenju stabala i šuma, o starim i novim, dokazanim i nedokazanim „slučajevima”. Setio sam se tako Tunguske misterije iz 1912. godine, kada se bezbrojno drveće radijalno povaljalo usled siline udara nečega što nikada niko nije do kraja razjasnio. Pojave se, s vremena na vreme, neke potpuno nove teorije, i podsete me na naslov onog starog švedskog filma – „Plesala je samo jedno leto”. Neke teorije ne traju ni toliko.

A šta je iskrivilo drveće u misterioznoj
„Krivoj šumi”, pored poljskog grada Nove
Čarnovo, kod Šćećina? Tamo je nekih 400
borova zakrivljeno prema severu, što se može zaključiti po mahovini na stablima, ali se
ti „srpovi” na neobičan način i ispravljaju,
ili bolje reći pokušavaju da se isprave.


Da li je u pitanju bila kometa, meteorit ili antimaterija, ne zna se, ali sada se sve više pominju neki tajni eksperimenti Nikole Tesle i teledirigovano slanje ogromnih količina električne energije bežičnim putem, koji su se oteli kontroli. Čuj, molim te lepo, otela se struja Teslinoj kontroli – ma, sigurno je to bilo u pitanju!?

A šta je iskrivilo drveće u misterioznoj „Krivoj šumi”, pored poljskog grada Nove Čarnovo, kod Šćećina? Tamo je nekih četiristo borova zakrivljeno prema severu, što se može zaključiti po mahovini na stablima, ali se ti „srpovi” na neobičan način i ispravljaju, ili bolje reći pokušavaju da se isprave. Borovi su prelomljeni na približno istoj visini, i ta „kolena” su dokaz da je nešto ta stabla oštetilo u isto vreme, ali se još ne zna ko je za to kriv.

Postoje razna tumačenja, ali „čitanjem” godova došlo se do saznanja da su stabla zasađena oko 1930. godine i da su bila stara između sedam i deset godina kada ih je nešto oštetilo. To „nešto” su verovatno bili nemački tenkovi, koji su protutnjali kroz mladu šumu, ali postoje i mišljenja da su to bili sovjetski tenkovi (!?), sve zavisi od toga s kim pričate. Međutim, ova stabla okružena su još većom šumom u kojoj sve drveće raste bez krivljenja – rastu na uobičajeni način. Kako su se ti tenkovi, čiji god da su bili, stvorili usred šume i kuda su prošli, a da nisu polomili i preostale borove?

Kao mogući krivac za nepravilan rast pominje se i Zemljina gravitacija, pa pomeranje polova, magnetne silnice u zemljištu, najezda gusenica, koje su izgrizle mlado drveće i prouzrokovale savijanje. Jedna od teorija kaže da je veliki sneg povaljao stabla, dok su još bila mlada, i dugo se zadržao na njima. Ali, kako onda sva okolna stabla rastu normalno!? Parcijalna snežna nepogoda?

Uobičajeno je da se uvek, kada ne možemo naći logično objašnjenje, dohvatimo one rezervne teorije – o vanzemaljcima, ali očekujem da se neko dokon doseti te i s tim poveže našeg Nikolu.

Možda je mesni stolar svesno lomio birano drveće, da bi vremenom dobio slične zakrivljene delove odraslih stabala? Mogao bi od toga napraviti letve za veliku burad, lučne delove nameštaja, delove za drvene čamce ili brodove, ali istine se više niko ne seća.

Prevrtao sam se te noći u krevetu, tražeći logičnu vezu između Krive šume i Tenerifa. Oštećenja su nastala na približno istoj visini, a još uvek niko ne zna šta ih je prouzrokovalo! Pokušavao sam da se setim detalja vezanih za drvored pored parkinga, mada ni u šta više nisam bio siguran. Sve to drveće je, bez razlike, bilo udareno sa istočne strane, ali nisam nalazio logičan uzrok ili razlog.

Prisetio sam se našeg starog običaja da se na Stevanjdan, kada „polaze šljive”, prilazi voćkama koje nisu dobro rodile prethodne godine, zapreti im se sekirom i nagovesti da će loše proći ako opet „preskoče”. Tu je obavezno i pratilac, koji u ime „voćke-izdajice” obećava da će biti dobra, i da će ove godine obilno roditi. Slična priča vezuje se i za Badnje veče ili za Božićno jutro – opet se sa sekirom ide do voćaka koje su prošle godine slabo rodile, i opet domaćin sa sobom vodi pomoćnika-glumca. Posle galame i tri zamahivanja sekirom, „isprepadana voćka” plačnim glasom obećava dobar rod, i od domaćina traži milost, koju i dobije. Slični običaji postoje i u Poljskoj, Bugarskoj, Maleziji, Japanu, Indiji – i tamo do voćke idu „dobar” i „loš” i izvode sličnu predstavu.

Postoji i takozvano „drmanje voćke” na Veliki petak, kada se voćka udara tupom stranom sekire da bi se razbudila, ali znam da neki voćari, neposredno pre kretanja vegetacije, udare svoje voćke oštricom, nanoseći im neznatne povrede, terajući ih na taj način da pokrenu sokove u pokušaju da zacele nanesene povrede.

Voćkama se preti sa istočne strane, badnjak se seče sa istočne strane, ali zašto su i sve te povrede u Puertu nanesene sa istočne strane! Ko može da mi nađe odgovarajuću vezu između drvoreda na parkingu i šljivika u Šumadiji? Za vreme ispijanja jutarnje kafe upitao sam Miću, našeg čoveka koji se zasad srećno prizetio, da mi objasni o čemu se radi, zašto je mlado drveće tako iskasapljeno. Pojma nije imao, ali mi je zato doveo starog Hulija, koji kao sve zna. Senjor je saslušao moje pitanje i počeo da odmahuje glavom:

„Niko o tome ništa ne zna! Bili su tu razni doktori, pa i onaj skupi doktor, gore iz ,Botanika’ – tamo te bolesti nema ni na jednom drvetu! Ta pošast se nalazi samo na parkingu, i nigde više. Nekakav parazit, šta li je. Ma, đavo će ga više znati. To je za sve nas prava misterija. I najstariji stanovnici Puerta ne pamte ništa slično. Pojavilo se iz čista mira pre jedno pet-šest godina, samo tu i nigde više na celom ostrvu. To sigurno ima neke veze s onim hemikalijama što ih iz aviona bacaju po našim bananama!”

Pre nekih pet-šest godina. Pojavilo se samo tu i nigde više. Mislio sam ubrzano i u jednom trenu mi je nešto naletelo samo od sebe. Počeo sam u neverici širiti dlanove. Da li je moguće?

„A, kada je napravljen taj parking, gospodine?”, upitao sam.

„Pa tako, pre jedno pet-šest godina. Zašto pitate?”

„Ma, onako. Izvinite, moram da idem.”

„Majke ti, zar nisi juče išao da slikaš to isto drveće?”, upitala je moja Nada ljutito, čitajući me kao staru knjigu.

„Samo par minuta, moram nešto da proverim. Stići ću vas.”

Na ovom parkingu za putnička vozila
standardnih dimenzija, sve drveće je
bilo oštećeno na približno istoj,
prosečnoj visini auspuha, na nekih 35-40 santimetara od tla, ali parkirani
džipovi ili vanovi, prouzrokovali su
razlike u veličini ožiljaka.

Prilazio sam parkingu ubrzanim koracima. Da li je moguće da je rešenje „misterije” tako jednostavno? Prilazio sam stablima sa neoštećene strane i tada ugledao prvi auspuh. Pa drugi…


Na ovom parkingu za putnička vozila standardnih dimenzija, sve drveće je bilo oštećeno na približno istoj, prosečnoj visini auspuha, na nekih 35-40 santimetara od tla, ali parkirani džipovi ili vanovi, prouzrokovali su razlike u veličini ožiljaka. To drveće se svakodnevno iznova povređuje i ožiljci samo naizgled zarastaju, jer svakim novim parkiranjem, i primicanjem auspuhâ, i svakim novim paljenjem i zagrevanjem motora, to jadno drveće biva dodatno pečeno usmerenim vrelim mlazom otrovnih gasova.

Prešao sam na drugu stranu ulice, pa pregledao drveće i na tom parkingu – čisto informativno. Zahvaljujući znatno drugačijem rasporedu posađenih stabala, tu su auspusi svoju otrovnu municiju ispucavali u prazno. Tamo se „pošast” nije primila.

Neki biolozi tvrde, a potkrepljuju to jakim dokazima, odnosno uspešno izvedenim eksperimentima, da i biljke imaju nervni sistem, još nedovoljno istražen, ali da i one mogu da osećaju(!) – koliko god to nama čudno zvučalo. Ako mogu da osećaju, ne može biti daleko od pameti ni teorija da biljke mogu da pamte.


Nisam uspeo da saznam koja je to vrsta drveća zasađena uz mesta za parkiranje u Puertu, ali koja god da je – iskreno se nadam da nije neko veliko zlopamtilo. Ne bi valjalo da nam jednog dana osakaćeno drveće, kojem je dozlogrdilo, počne vraćati ravnom merom. Prisetimo se da su naši stari voćkama samo pretili!

Na ovom tek udarenom „licu” vidi se bolna grimasa, a takve su i na svim ostalim. Šta nam to dovikuje, da li poslednjom snagom od nas traži pomilovanje koje ne dolazi, niti će doći?

Prema njemu Munkov „Krik” izgleda kao loša karikatura!

Knjigu Miodraga Ivaniševića „Rebusi i kako ih se rešiti”, Izdavač Hadar, Beograd, možete naručiti pouzećem

telefon: 063/380 147 ili

e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar