ARGUSOV POGLED

NA MARS, NA MARS SIROTINJO

304 pregleda
Pixabay

Paradoksalno je da smo od prakomunizma lišenog vlasništva, do kapitalističke opsednutosti njime, gotovo zatvorili pun krug, stigavši do praga ostvarenja društva bez vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i prirodnih izvora (energije, zemlje, vode, minerala…), a napose ljudskih proizvodnih odnosa u upravljanju i raspodeli stečenih bogatstava, za što već dan-danas postoje svi tehnički, nažalost ne i etički preduslovi.

Ladislav Babić

Želeli biste na Mars?

Svakako, svakako – već sam i ja poslao u NASA i Roskosmos” molbu da me uzmu u obzir za ekspediciju! Hm, možda sam loše postavio pitanje. Biste li ostatak života živeli na pustinjskoj planeti, bez vazduha, vode, zelenila bilja, plavetnila mora i neba, gde peščane oluje zamenjuju one kišne, a temperatura – zavisno od toga gde biste (unutar kondicioniranih i ljudskom životu prilagođenih kupola) i od godišnjeg doba – varira između -143 i 27 Celzijusovih stepeni, sa srednjakom od -55 Celzijusa, i da u tim uslovima pripremati najnoviji „novi svet”za kolonizaciju gomile budućih pridošlica?

Ah, ne razumete? Da postavim pitanje drukčije. Biste li hteli ceo život provesti na Antarkiku, u večnom ledu i snegu, sa ledenim olujama i temperaturama između 20 i -93 Cekzijusa, sa srednjakom kao i na Marsu; ne sezonski boraveći u istraživačkim stanicama u kojima se smenjuju istraživači, ni na par dana turističkih poseta da biste život začinili pustolovnim pričama potomcima i prijateljima. Rekoh, ceo svoj život provesti u opisanim uslovima! Ma, biste vraga – kad već i za pandemije koja nas je zadesila, jaučete zarad epidemioloških mera što ograničavaju vaša druženja i izlaske!

Naša planeta broji otprilike 7,8 milijardi stanovnika, utrostručeni broj onoga iz 1950. godine: nešto više od 2,5 milijardi.

Jeli vam znano da na Zemljino kopno otpada 29% njene ukupne površine, otprilike 48.939.063 kvadratnih kilometara? Tako da je sredinom dvadesetog stoleća prosečni stanovnik planete bio virtuelni vlasnik 0,02 kvadratna kilometra (1 km2=100 ha) tla, dok mu se vlasništvo ove godine smanjilo tri puta, na svega 0,0063 kvadratna kilometra, a prema demografskim projekcijama (o kojima normalno potentni Zemljanin, praveći u ekstazi svoje potomke ne vodi računa) on potaje – kao virtuelni vlasnik zemljišta – sve siromašniji! S možebitnom tugom se prisećajući godine 1500. kada je – sa ukupno oko 585 miliona stanovnika koji su nasljavali kuglu na kojoj bitiše bio veleposednik čak 0,084 kvadratna kilometra zemljišta. Prosečni „virtuelni vlasnik prosečnog kopna (koje se, ne zaboravimo, sastoji od mešavine džungli, pustinja i plodnog tla).

Uzme li s u obzir da je tek deo kopna nastanjiv, kultivisan i prekriven šumama, pa se zasebno sračuna virtuelno vlasništvo prosečnog Zemljanina nad delovima, dobiće se zapanjujući rezultati u poređenju s prohujalim vekovima.

Kako u stvarnosti vlasništvo, svakako, nije virtuelno, već realno, što u državnim (nekad i društvenim!), a što u privatnim rukama, jasno vam je čega je nesrećnik sa slike, stanovnik najbogatije zemlje sveta, vlasnik. Samo dronjaka u koje je obučen i na kojima spava!

„Sada 43 miliona ljudi u Sjedinjenim Državama živi ispod granice siromaštva, dvostruko više nego pre pedeset godina. Milion i poje dece beskućnika, tri puta više nego tekom Velike depresije 1930-ih. Cele porodiceprebacaju se s jednog mesta na drugo da rade nestabilne poslove koji im jedva omogućuju preživljavanje. U povesno siromašnoj Apalačkoj rudarskoj oblasti ljudi se oslanjaju na bonove za hranu. U Los Anđelesu se drastično povećao broj beskućnika. U najsiromašnijim četvrtima udruženja nude male drvene kolibe onima koji više nemaju krov.”

Sad pitate, kakve uzajamne veze imaju naseljavanje Marsa, Antarktik, površina Zemlje, s virtuelnim, a posebno sa realnim vlasništvo nad tlom, i opštije – s ličnim i privatnim vlasništvom? Samo polako, doći ćemo na to. Razmislimo ko je iz Staroga sveta naseljavao onaj Novi, do najezde iz Evrope vlasništvo – ne baš virtuelno, ali neformalizovano prema potom nametnutom zapadnjačkom pravu – američkih starosedilaca? Nakon Kolumbovog „otkrića i tragačima za Eldoradom – obećanom zemljom neviđenog bogatstva – nagrnule su u potpalubljima brodova horde uglavnom deprivilegovane sirotinje, verskih disidenata progonjenih u staroj domaji i kriminalaca, u potragu za srećom. Oni su izgradili Novi svet, vlastitim trudom i na leševima starosedljlaca za čiji genocid niko nije odgovarao, kao što dan danas Amerika izbegava prepustiti međunarodnim sudovima suđenja zločina svoje vojske širom sveta. No, važno je zapaziti ovo: Ameriku (koja jeste kakva jeste) podigla je evropska, socijalno i politički deprivilegovana sirotinja, kojoj je jedini izlaz bio otisnuti se u potragu za novim početkom.

Vratimo se sada Antarktiku, tačnije – Marsu. Kako broj stanovnika Zemlje nezadrživo raste, ali joj površina tvrdoglavo ostaje ista, smanjuje se udeo virtualnog vlasništva nad tlom, što ustvari na drugi način govori o smanjenju realnog vlasništva (ne samo nad tlom!) prosečnog Zemljanina, u prevladavajućem sistemu gde jači tlači, koji se bazira na profitu ostvarenom socijaldarvinističkom konkurencijom na slobodnom lovištu, pardon – tržištu. Dakle, ili će sve bogatiji tajkuni povećati vlasništvo nad obradivim i građevinskim tlom, a novorođeni ostati bez realnih šansi da ga steknu, s obzirom da ga se stari vlasnici i njihovi pravni naslednici neće hteti odreći, ili će opet postati aktuelno okrupnjavanje zemljišta u poljoprivredne kombinate u društvenom, zajedničkom vlasništvu. Lako je uvideti da će niz faktora (porast broja stanovništva, klimatske promene, iscrpljivanje minerala…), uz one nespomenute, određivati dinamiku shvatanja i ponovnog definisanja privatnog vlasništva, što se rijetko kad u istoriji dešavalo na mirni način. Ukoliko ne bude revolucije koja će u potpunosti promeniti okvir izgradnje društvenih odnosa, što danas (ne znači i sutra) izgleda malo verovatno, koji izlaz će nezadovoljnoj sirotinji ponuditi vladajuća elita? Kolonizujjte Mars! Ne, ne da tamo odete da vidite, provedete se, eventualno nešto istražitr što bi čovečanstvu proširilo spoznaje o svemiru i životu, već upravo da kolonizujete, trajno naselite. Okolčite zemljište koja će postati vaše, a potom – sledom pomenutih aksioma kapitalizma – učinite što već budete smatrali potrebnim.

Teraformirajte, ozelenite, natopite vodom taj pustinjski, nepristupačni svet, na koji bi se samo ludak, ili do ruba egzistencije dovedena zemaljska sirotinja, nesposobna da se ovde odupre elitama, prihvatila ponuđeni izlaz, odlučivši se zauvek otisnuti sa zemaljskog Raja, koji je za nju inkarnacija istinskog Pakla! A istina je ta da će generacije i generacije doseljenika raditi upravo za one koji su ih otposlali, snabdevati ih mineralima i inim sirovinama još im više povećavajući bogatstvo, dok će u međuvremenu i kod njih stasati novi gospodari šljakera! Tako će se, „Jovo nanovo, reciklirati kapitalizam u geografski i tehnološki novim uslovima, pa nije besmislena neverica mog znanca u ostvarenje socijalističkog društva, ni ovde, ni tamo – u dubinama svemira.

To je jedan od scenarija, na koji moguće ukazuje socijalna situacija uzrokovana prenaseljenošću Zemlje. Drugi scenario je revolucionarni, a da ga shvatimo treba zaviriti u početke ljudske civilizacije. Postoji mit (Hesiod) o četiri istorijska doba čovečanstva koja se prelivaju jedno u drugo. Zlatno, srebrno, bronzano i gvozdeno, koja alegorijski prikazuju propadanje čovečanstva:

Kamo li sreće da nisam deoničar petoga roda,
Već da sam pre umro ilʼ da sam kasnije rođen.
Ovo je gvozdeno pleme i njega nikada neće
Dnevna minuti muka i tuga, pa ni po noći.
Bozi će ljudima jadnim teške zadavati brige.
Ipak, zlu će se njinom poneko dobro primešat.

I Platon to spominje u svojoj „Državi. Upravo ga tako, alegorijski a ne u praktičnom smislu, i treba shvatiti. Njegov nazadak, od dobrih, ka sve lošijim vremenima. O čemu ustvari govori razvoj shvatanja vlasništva (privatnog i ličnog) pa nećemo o tome, već se samo osvrnuti na gentilno (rodovsko) i plemensko uređenje, prakomunizam besklasnog društva. Vlasništvo – prvenstveno nad zemljom – u ta vremena bilo je zajedničko. Daleko od toga da o tome pišu samo marksisti (Engels, Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države”), ilustrujući nizom primera. Primerice, filozof Asim Mujkić, u tekstu „Uvod u problem političke volje, kaže:

„Način apropriranja – pravična raspodela na opštu korist, ili nasilna, nepravična raspodela – predstavlja odgovor jedne istorijske epohe na pitanje kome šta pripada, kako i gde. Način apropriranja koji se konstituiše u interakciji predstavlja ujedno i impersonalni model dominacije ili moći koji strukturira, odnosno proizvodi neku političku zajednicu prema svom liku. Nasilno posezanje u zajedničko proizvodi nasilničku političku zajednicu čiji je politički poredak obično, manje ili više, obuhvatna procedura legitimacije konstelacije specifičnog modela dominacije ili moći. Dominacija privatnog apropriranja zajedničkog (robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam) u svrhu svoje samolegitimacije razvija ne samo specifične procedure vladanja (despotija, monarhija, parlamentarna demokratija) nego i naracije prirodnosti (ideologije) kojima se nasilno uspostavljeni poredak aproprijacije zajedničkog želi prikazati kao prirodan, jedini mogući, time zamagljujući sećanje na zajedničko i izvorno političko. To sećanje, istina, s vremena na vreme – osobito u vreme prevrata, buna i revolucija – biva revitalizirano i iskorišćeno za podrivanje silom uspostavljenih oblika aproprijacije zajedničkog. Smisao tog sećanja na zajedničko, premaKeane-u (The Life and Death of Democracy), krije se u mikenskoj reči za narod – demos, kao ,grupa ljudi bez moći koji su nekoć zajednički posedovali zemljuʼ. U tom uglavnom revolucionarnom aktu sećanja na zajedničko, koji ima formu egalitarnog zahteva, otkriva se politička volja u svojoj suštini. U kriznoj situaciji prekida starog režima, ona istupa kao aktivna moć koja iznova daje smisla političkom kao zajedničkom.

I Platon u „Državi govori o nastanku nasilne političke zajednice u trenutku nastanka nejednakosti, povezane sa uzurpacijom zajedničkog vlasništva:

„A kad se gvožđe pomeša sa srebrom i bronza sa zlatom, nastaće od ove mešavine nejednakost i neskladna nejednoličnost koja, gde god se pojavi, uvek stvara rat i neprijateljstvo. Treba još reći da je poreklo nesloge uvek takvo, ma gde se ona pojavila… Kad je nastao razdor, rekoh ja, onda oba ova pokolenja, i gvozdeno i bronzano, počeše da vuku duše novcu, sticanju zemlje i kuća, zlata i srebra; a ona druga dva, zlatno i srebrno, budući da nisu bila siromašna nego po prirodi bogata, vodila su duše vrlini i starom poretku. Posle uzajamnog nasilja i suprotstavljanja, najzad nekako popustiše i jedni i drugi, te se sporazumeše da zemlju i kuće podele i učiniše ih vlasništvom pojedinaca, a one čiji su čuvari bili – i koji su do tada bili slobodni ljudi, njihovi prijatelji, hranioci i službenici – učiniše od tada perijecima (bespravnim seljacima), a za sebe ostaviše ratovanje, čuvarske dužnosti i brigu oko onih perijeka.”

Zahteva on od nastale upravljačke elite: Pre svega, da nijedan od njih nema nikakvo imanje, ako to nije preko potrebno. Zatim, da nijedan nema takvu kuću ili ostavu da u nju ne bi mogao ući svako ko to želi. Sve ono što umereni i hrabri borci, čiji je zadatak da se biju u ratu, treba da imaju, odmeriće i primiće od drugih građana kao nagradu što se staraju ο njihovoj bezbednosti, tako da im za narednu godinu ništa neće preostati, ali neće trpeti ni oskudicu. Oni će se hraniti za zajedničkom trpezom i živeće zajedno kao u taborima. Što se zlata i srebra tiče, treba im reći da oni u svojim dušama nose božje i od bogova poklonjeno, da im ljudsko zlato nikako nije potrebno, i da greše ako božje zlato dovedu u vezu sa zlatom smrtnih ljudi i tako ga skrnave, jer se kovanim zlatom desilo već mnogo bezbožnih stvari, dok je njihovo zlato neokaljano. Jedino njima je u državi zabranjeno da imaju veze i dodira sa zlatom i srebrom; oni ne smeju biti s njim pod istim krovom, ne smeju ga nositi ni na svome odelu i ne smeju piti iz njega. Tako će spasti i sebe i državu. A čim budu stekli sopstvenu zemlju, i kuće, i novac, postaće upravnici i zemljoradnici umesto da budu vladaoci, biće neprijateljski vladari, a ne saveznici građana, mrzeće i biće omrznuti, ganjaće i biće ganjani celog veka, bojaće se više neprijatelja u državi, nego onoga spolja i tako će se i oni sami i cela država samo vratiti u propast.”

Razvoj sredstava za proizvodnju menja proizvodne odnose, proizvodni odnosi menjaju strukturu vlasništva, ova pak uzrokuje promenu socijalne situacije. Sve je uzročno-posledično povezano. Ipak, postoji nada, bazirana na realnom – prvenstveno tehnološkom – napretku čovečanstva, i nešto manje na očekivanjima promene koje je socijalna evolucija izazvala u mozgovima njegovih pripadnika. Nada o ostvarenju jednakosti ljudi, a ne „jednakosti šansi, jer apriorna jednakost šansi među jedinkama različitih, biologijom i socijalnim statusom određenih, sposobnosti je puka tlapnja. Potrebna je jednakost (u okviru etički izabranih margina) u ostvarivanju životnih uslova svake osobe, temeljena na nadogradnji biologije – humanističkoj etici. Već danas ništa tome ne stoji nasuprot, sem izrođene psihe većine ropstvom zaraženog čovečanstva. Da, ropstvom, jer ljudi robuju gospodaru nad gospodarima – novcu. Ovaj se od samorazumljive i prihvatljive upotrebe kao ekvivalenta svih roba, pretvorio u gospodara ljudskog roda podjarmivši ga vlastitim, čisto mehaničkim namesto etičkim kriterijumima. Koliko tražiš da spavam sa tvojom ženom? A da ti ubijem brata zarad nasledstva? Ili otmem nekoga, izvadivši mu bubreg kakav ti je potreban za operaciju? Ne shvatate? Žalosno, ako ne!

Čovek se toliko degenerisao da je sam sebe pretvorio u sredstvo razmene kojim gospodari novac. U robu, a ne u ljudsko biće. Shvatate li da se govori o tržištu rada, a ne tržištu radne snage, jer se ne kupuje rad, već čovek koji svojom stručnošću zadovoljava kupca. Kupuje se čovek! Nije Marks prvi raskrinkao tu opasnost. Još je starozavetni Mojsije uočio sklonost ljudi ka robovanju novcu (zlatu), o čemu rečito govori biblijska epizoda sa „zlatnim teletom, a još pre njega i starogrčka bajka o kralju Midi, koji se zarad preterane zlatoljubivosti, videvši kuda ga je odvela, pokajao i zatražio Dionisovu pomoć. Nažalost, kako malo šta uče od istorije, ljudi i starodrevne mitove i bajke svrstavaju u fantazije lišene naravoučenja! Život te mora odgajati. Nedovoljno je roditi se – živeti – umrijeti; smrt miša je biološki sasvim jednaka smrti čoveka. Rodiš se kao tabula rasa, treba da odeš kao čovek! Paradoksalno je da smo od prakomunizma lišenog vlasništva, do kapitalističke opsednutosti njime, gotovo zatvorili pun krug, stigavši do praga ostvarenja društva bez vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i prirodnih izvora (energije, zemlje, vode, minerala…), a napose ljudskih proizvodnih odnosa u upravljanju i raspodeli stečenih bogatstava, za što već dan-danas postoje svi tehnički, nažalost ne i etički preduslovi.

To je taj drugi, revolucionarni scenario koji nam stoji na raspolaganju, s mogućnošću ostvarenja u obliku kakvim ga ljudski rod izabere. U protivnom, mada to ogromnoj većini danas izgleda kao puka fantazija, čekajte naređenje svojih vladalaca: Ruljo, marš na Mars! Zar ne vidite da ovde nema mesta za sve nas? O, ima, ima, itekako ima – i mesta za život i za njegov kvalitet, treba samo želeti to pravedno postići. No, nije isključeno da u sebi nosimo podsvesnu želju za ponovnim izgnanstvom iz Raja? Sad, znam, mnogi će mi prigovoriti suvišak mašte i nedostatak osećaja za realnost. Ali, ko se od vas želi preseliti na Mars (posebno oni potkoženi), slobodne volje i za stalno? Javite mi.

(Pulse)

O autoru

administrator

Ostavite komentar