Jedini način na koji je mogla to da postigne jeste da ima više magnetnih polova. Toliki sjaj se do sada pripisivao samo diskovima nagomilavanja materije (akrecioni disk) koji okružuju „crnu rupu”.
Da li je neverovatno sjajna kosmička kresnica u maglini Rak narušila sva pravila? Astrofizičari su pronašli neutronsku zvezdu (NGC 5907 ULX) koja obara ne jednu, već tri važeće pretpostavke. Povrh svega, ona isijava veće količine iks-zraka no ijedna druga ikada primećena! Zato je razvrstana u ultrasjajne izvore iks-zraka (ULX)!
Nije veća od Menhetna u Njujorku,
a oko sebe same se okreće
neverovatnom brzinom koja je
približna brzini svetlosti.
Nalazi se u srcu pulsara u Rakovoj maglini (vidi na slici koju je snimio svemirski teleskop Čandra beli kružić u samom središtu). Nije veća od Menhetna u Njujorku, a oko sebe same se okreće neverovatnom brzinom koja je približna brzini svetlosti.
To nikako nije prvi takav zabeležen slučaj odašiljanja zračenja u okolnim galaksijama. Ali svi ostali su pouzdano nastali delovanjem „crnih rupa”, ovo je prvi u kojem jedna zvezda koristi svoju snagu. No, i dalje nije sve sasvim jasno u vezi sa otkrićem koje je predvodio Đanluka Izrael iz Nacionalnog instituta za astrofiziku u Rimu (Italija), objavljenom u časopisu „Sajens”.
Maglina raka (Nasa)
Pomenuta neutronska zvezda, inače, nadmašuje hiljadu puta Edingtonovu granicu, što ne bi trebalo da bude moguće, ali očigledno jeste. Rečeno ograničenje opisuje teoretski maksimum uspostavljen ravnotežom dveju sila: zračenja koje je usmereno ka spoljašnosti i gravitacije koja deluje ka unutrašnjosti zvezde.
Jedini način na koji je mogla to da postigne jeste da ima više magnetnih polova. Toliki sjaj je do sada pripisivan samo diskovima nagomilavanja materije (akrecioni disk) koji okružuju „crnu rupu”.
Astronomi su izračunali da je
omotač (kora) neutronske zvezde,
najmanje, deset miliona puta
čvršća od najtvrđeg čelika.
Odranije je znano da se neutronske zvezde odlikuju izuzetno velikom gustinom. Kako se, u stvari, obična kosmička kresnica preobrati u toliko gusto i čvrsto nebesko telo?
Kada divovska zvezda (maltene jedan i po puta veće mase od Sunca) sagori (istroši) vlastite zalihe nuklearnog goriva, ne može više da se odupre snažnim gravitacionim silama koje je sabiju na veličinu asteroida (dvadesetak kilometara u prečniku). Kašičica tog materijala na našoj planeti težila bi sto miliona tona! U Mlečnom putu ih ima na milione.
Glavnina mase se prethodno rasprši na sve strane u orijaškom rasprsnuću (eksplozija) koje se naziva – supernova. Preostali sastojci koji predstavljaju ogromne količine materije zbiju se u razmere malenog tela (u poređenju s pređašnjim) koje nastavlja ubrzano da se okreće samo oko sebe – gotovo 700 puta u sekundi!
Američki astronomi su svojevremeno izračunali da je omotač (kora) neutronske zvezde, najmanje, deset miliona puta čvršća od najtvrđeg čelika za koji znamo. Očigledno je da u neobičnoj „kosmičkoj čigri” (rekli smo da se vrti ukrug veoma brzo) caruju strahovito jake elektromagnetske sile.
Slična pojava u većim razmerama i surovijim uslovima uočena je, ako se sećate, u „crnim rupama” iz kojih ni svetlost ne može da umakne, zbog čega su takvo ime dobile.
