СКЛАПАЊЕ ПАМЋЕЊА

НАЈТУЖНИЈА КРАЉИЦА

Наталија Обреновић (Wikipedia)

Живот Наталије Обреновић био је далеко од бајке. Од тренутка кад се удала за Милана Обреновића постао јој је немирно море, а проблеми у виду губитка оба сина, мужевљеве афере и само политичко стање државе ређали су трагедију за трагедијом у очима ове племкиње.

Наталија Kешко, како је било њено девојачко презиме, рођена је у Фиренци, главном граду Тоскане, 1859. године. Њен отац Петар Kешко је био руски пуковник, а његова породица је припадала побочној линији фамилије грофова. Мајка јој је била принцеза Пулхерија Стурдза, унука владајућег кнеза Молдавије (од 1822. до 1828. године) Јоана Стурдзе. Рано је остала без оца, са само шест година, а у 15. години је остала и без мајке.

Након губитка родитеља, мајора Kешко и кнегиње Стурдзе, будућа српска краљица је са братом и две сестре одрасла код тетке кнегиње Муруси у Одеси. Наталијин круг обухватао је образоване и угледне људе Одесе. Одрастала је и школовала се у Молдавији, Румунији и Русији.

За краља Милана Обреновића се удала 1875. године и то врло млада (16 година). Наредне године на свет је донела принца Александра, новог наследника династије Обреновића.

Имали су још једног сина Сергеја, који је умро пет година након рођења.

По доласку у Србију, а посебно од када је Србија постала краљевина, краљица Наталија Обреновић је настојала да унесе дух модернизације у српско друштво. Остало је забележено да је Србију прихватила као своју нову домовину и словенску земљу. Себе је видела као српску краљицу – „прва после Kосова и „српску мајку.

Такође, сачувана документа говоре и о њеном мешању у политички живот земље, при чему се одлучно супротстављала аустријским утицајима. Аустроугарски посланик је за њу говорио да мисли као великосрпкиња. Слободан Јовановић је посебно истицао њену храброст и присебност током Српско-бугарског рата, објашњава др Александра Kолаковић. Постала је врло позната због своје бриге и несебичног труда око рањеника за време рата са Бугарском 1885. године.

После добијања међународног признања на Берлинском конгресу, Србија је 1882. године, први пут после Kосовске битке, постала краљевина. Међутим, нова краљевска породица била је далеко од срећне. Сукоби између супружника били су изазвани људским и политичким неслагањима. Док је Милан тражио ослонац у Аустроугарској, дотле је Наталија била русофил.

Наталијина хладноћа и Миланов темперамент одвели су га у бројне љубавне авантуре, које су Наталију изузетно вређале. Сукоб са Миланом настао је 1886. године, поводом његове везе са госпођом Насос, кад је неслога у овом браку постала јавна.

Разлаз Наталије и Милана трајао је неколико година, а скандалозне хронике биле су испуњене причама о овом пару. Брак је завршен 1888. године, али је развод био нерегуларан и касније поништен, а ни Наталија га никада није признала. Милан је абдицирао 1889. године, а да би дошло до поравнања с владајућим радикалима и намесништвом, краљица Наталија била је протерана из Србије 1. јуна 1891. године.

Историчари бележе да је због њеног одбијања да напусти двор морала да буде позвана полиција, а њен плач и позиви у помоћ су одзвањали градом. Несрећној краљици у помоћ су притекли грађани, али победа је била краткотрајна. Да би били сигурни да ће напустити Србију, министри су позвали у помоћ читав београдски гарнизон војске који ју је испратио до границе. До формалног, али не и суштинског помирења ,дошло је 1893. године када јој се Милан обратио за новац, па су 1894. године поново прихваћени у краљевском дому.

Наталија је, као и свака мајка, за време владавине сина Александра покушала да му буде главни саветник. Њено залагање за оријентацију ка Русији и радикалима није се променило, јер је веровала да без њих неће бити политичке стабилности у Србији. Углавном је живела у Бијарицу у Француској, у вили званој Сашино. У Београд је дошла на дуже 1895. године, па 1897. године, када се опет сукобила са краљем Миланом. У њеном друштву се као дворска дама налазила Драга Машин, у коју се Александар дефинитивно заљубио.

Тешко разочарење Наталији је донело венчање сина Александра са дванаест година старијом женом, Драгом Машин 1900. године. Наталија се кроз писмо јавно одрекла свог сина. Највећи ударац доживела је 29. маја 1903. године, када је група официра убила Александра у догађају у историји забележеног као „Мајски преврат. Наталија Обреновић је носила црнину до краја живота и повукла се од очију јавности. После убиства сина, наслеђује целокупну имовину Обреновића и постаје велика добротворка која помаже како појединце, тако и установе.

Једна је од највећих донатора Београдског универзитета. Повод поклону је знак захвалности београдским студентима и професорима, који су једном приликом спречили краља Милана да је протера из земље. Наиме, студенти су, када је кочија кренула путем земунског пристаништа, спречили краљицу да напусти Београд. Kао законски наследник свог сина, постала је власник имања које је 1923. године поклонила Универзитету. Више од 9.000 хектара шуме у Мајданпеку и Kучеву и два рудника злата. Мањи део овог имања данас користи Шумарски факултет, док је остатак под управом „Србијашума.

После немилог догађаја у којем је поново морала да преживљава губитак детета, извесну утеху нашла је у друштву једне шпанске католичке породице, па је прешла у католичку веру и замонашила се. Преминула је 5. маја 1941. године у Паризу. Сахрањена је у присуству најближе родбине, часних сестара и неколико пријатеља на старом гробљу Ларди код Париза.

(Извор Данас)

О аутору

Stanko

Оставите коментар