MEĐU IZMEĐU

NASMEJ ME NASNIMLJENO

Ilustracija (Piksabej)

Novo istraživanje sa londonskog univerziteta pokazuje da je tzv. canned laughter – nasnimljeni spontani smeh koji čujemo u pozadini sitkoma – efektniji od kontrolisanog.

 Tim istraživača sa Univerzitetskog koledža u Londonu (UCL) nedavno je u žurnalu Current Bilology objavio rezultate istraživanja o uticaju nasnimljenog ljudskog smeha kao reakciji na vic ili šalu. Naime, 72 volontera je slušalo ukupno 40 viceva sa nasnimljenim smehom na kraju, nakon poente. Glavni zaključak je jednostavan – svi učesnici u studiji usaglasili su se da su vicevi smešniji kada se na kraju čuje nasnimljen smeh publike, pogotovo onaj koji je spontan.

„Smeh utiče na to koliko nam je neki vic smešan i mislim da je to zato što smeh predstavlja veoma važan signal za ljude. (Pomoću smeha) dobijate informaciju ne samo da je nešto smešno već i da je OK da se smejete”, kaže Sofi Skot, profesorka kognitivne neuronauke i vođa tima sa UCL-a.

Profesorka Sofi Skot i njene kolege kažu da je nasnimljeni smeh – bilo spontani, bilo lažirani – doprineo povećanju prosečnih ocena koje su dobili vicevi

Tim profesorke Skot je, pretražujući internet, napravio listu od 40 loših viceva i zamolio poznatog stendap komičara Bena fan der Veldea da ih pročita volonterima. Namerno su izabrali loše fore – uz nasnimljen smeh na kraju, bilo je šansi da bi se bar neko iz publike nasmejao. Potom su vicevi – ali bez smeha na kraju – ispričani grupi od 20 studenata, koji su ih onda ocenili na skali od 1 (nije smešno) do 7 (presmešno). Njihove ocene kretale su se od 1,5 do 3,75.

Nakon studenata, na red je došla i eksperimentalna grupa od ukupno 72 odraslih (24 sa autizmom), kojima su pušteni vicevi ali sa obaveznim nasnimljenim smehom na kraju. U nekim slučajevima smeh je bio potpuno spontan, a u nekim lažiran ili kontrolisan. Eksperimentalna grupa je takođe morala da ocenjuje viceve ocenama od 1 do 7. Profesorka Skot i njene kolege kažu da je nasnimljeni smeh – bilo spontani, bilo lažirani – doprineo povećanju prosečnih ocena koje su dobili vicevi. I zdrave i osobe sa autizmom bolje su reagovale na spontani nego na kontrolisani smeh: spontani smeh je „podizao” svaku ocenu za 15 do 20 odsto, a kontrolisani za oko 10 posto, stoji u studiji.

Dok su prethodne studije pokazivale da se smeh često drugačije procesuira kod osoba sa autizmom, u studiji profesorke Skot jedina razlika među zdravim i učesnicima sa autizmom je u tome što su ovi drugi svih 40 viceva ocenili kao smešnije kada im se nakon poente doda nasnimljeni smeh. Jedno od objašnjenja može da bude i to što su tzv. neurotipični odrasli smatrali šale previše detinjastim i nezanimljivim da bi ih toliko visoko vrednovali, tvrdi tim sa UCL-a.

(Izvor CPN)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar