Pre 50 godina Markos je objavio kako je u filipinskim tropskim šumama otkriveno pleme koje živi kao u kamenom dobu. To je bila laž.
U leto 1971. godine filipinski predsednik i kasniji diktator Ferdinand Markos objavio je da je u tropskoj šumi na ostrvu Mindanao otkriveno pleme Tasadaj koje živi kao u kameno doba, jer hiljadama godina nije imalo nikakav kontakt s civilizacijom.Džon Nans, šef dopisništva Asošiejted presa iz Manile, tu vest poslao je u svet, a ona se pretvorila u senzaciju.
O plemenu Tasadaj pisali su vodeći svetski magazini, snimljeni su dokumentarci i napisane knjige. Iako su neki antropolozi izrazili sumnju u autentičnost otkrića, prava istina je otkrivena tek posle pada Markosovog režima 1986. godine, kad su dva novinara saznala da je pomenuto pleme veličanstvena naučna prevara.Glavni junak priče je Manuel Elizalde (1936-1997), naslednik jedne od najbogatijih filipinskih porodica, koja je posedovala brojne nekretnine, rudnike, fabriku metala i alkohola.
Naravno, tajanstveno pleme je zainteresovalo i naučnike. Uprkos medijskoj i naučnoj euforiji, neki antropolozi su od samog početka sumnjali u njegovu autentičnost.Skeptici su tako uočili da nigde u džungli nema kostiju preminulih Tasadajaca, iako nakon smrti nisu pokopavani nego su ostavljani pokriveni lišćem. Jedan od lingvista je saznao da Tasadajci u svom jeziku imaju reč krov, što je bilo neobično za ljude koji žive u vreme kamenog doba.
Antropolozi Daglas Jen i Karol Maloni 1972. godine otkrili su anomalije u ishrani i jeziku plemena, što je dovelo u pitanje tvrdnju filipinske vlade da je pleme bilo izolovano hiljadama godina.Iako Jen i Maloni nikada nisu osporili autentičnost plemena, njihov rad uznemirio je Elizaldea. Na njegovu sugestiju, Markos je 1972. godine deo džungle u kome je živelo pleme proglasio zaštićenim područjem koje su mogli da posete samo odabrani.Ubrzo je Markos uveo i vanredno stanje, što je naučnicima otežavalo da se udube u istraživanje plemena Tasadaj. Nekoliko godina kasnije pristup plemenu sasvim je zabranjen.
Dok je prostor bio otvoren za posetioce, pleme je posetilo 11 antropologa, ali nijedan od njih s Tasadajcima nije proveo mnogo vremena.U međuvremenu, izabrani novinari, fotografi i televizijske ekipe dočekivani su raširenih ruku. Kada bi pojedini naučnici izrazili želju da bolje upoznaju Tasadajce, Manuel Elizalde bi ih odlučno odbio, pravdajući to time što postoji štetan uticaj civilizacije po stanovništvo.Čak je na ulazu u njihov rezervat površine 200 kvadratnih kilometara postavio vojnu stražu. Istovremeno, od filantropa je prikupljao novac da bi pomogao Tasadajcima, ali i ostalim manjinama.Elizalde je priču o plemenu Tasadaj godinama uspešno kontrolisao. Ali, kada je avgusta 1983. godine, na povratku iz egzila, na aerodromu u Manili ubijen opozicioni lider Beninjo Akuino, političke okolnosti su se promenile na Elizaldeovu štetu.
Zbog sukoba sa suprugom diktatora Imeldom Markos, Elizalde je bio prisiljen da napusti Filipine. Sa 35 miliona dolara prikupljenih za zaštitu manjina i haremom filipinskih devojaka pobegao je u Kostariku.Diktator Markos je smenjen 1986. godine, ponovo je uspostavljena demokratija, a dopušten je i pristup plemenu Tasadaj. U posetu su prvi stigli švajcarski novinar i antropolog Osvald Iten i njegov filipinski kolega Džoj Lozano da bi napravili reportažu o intrigantnom plemenu o kojem se već duže vreme nije pisalo.
Ali nisu bili nimalo iznenađeni kada su saznali da su pećine u kojima su živeli Tasadejci prazne. Nakon obilaska okoline, naišli su na članove plemena koji su živeli u kolibama i bili obučeni u farmerke i majice.Četiri meseca kasnije ABC je prikazao dokumentarni film „Pleme koje nikada nije bilo” u kojem su upoređene fotografije Tasadajaca u farmerkama sa naslovnicom „Nacionalne geografije” sa plemenom iz kamenog doba.
Dva Tasadajca, Lobo i Adug, priznali su u filmu da je priča o plemenu velika prevara. „Nismo živeli u pećinama sve dok nismo upoznali Manuela Elizalda.Živeli smo u kolibama na drugoj strani planine i bavili se poljoprivredom. Ali Elizalde nas je naterao da se preselimo u pećine i skinemo odeću. Dao nam je novac da se predstavimo kao Tasadajci”, priznali su Lobo i Adug, koji nisu mnogo profitirali od prevare.
U međuvremenu je Elizalde, zavisan od alkohola i droge, razbacao sav novac namenjen zaštiti filipinskih manjina i došao u sukob s kostarikanskom vladom, koja ga je proterala, pa se 1988. vratio na Filipine. „Sve ove optužbe su neosnovane. Zasnivaju se na glasinama i namernim lažima. Zašto su to učinili prilično je komplikovana priča i spreman sam da se suočim s bilo kim od njih. Drvoseče, interesno orijentisane grupe koje možda imaju političku motivaciju, naučnici koji su se možda plašili odlaska u planine gde sam živeo s plemenom”, rekao je Elizalde po povratku u Manilu.
Potom je pomogao nekim Tasadajcima da podnesu tužbu protiv filipinskih profesora koji su ih nazvali prevarantima. Dobili su parnicu, a filipinska predsednica Korason Akino 1988. godine proglasila je pleme Tasadaj „legitimnim plemenom kamenog doba”.Manuel Elizalde je neko vreme na Filipinima vodio razgranate poslove svoje porodice, a zatim je obnovio političku karijeru pa je 1993. godine imenovan za filipinskog ambasadora u Meksiku.Ali povučen je kad je otkrivena njegova povezanost sa ozloglašenim Markosovim režimom i uloga u prevari u vezi s plemenom Tasadaj.
Kasnije studije temeljene na lingvističkoj analizi otkrile su da Tasadajci nisu iz kamenog doba, nego su nastali iz obližnje plemenske grupe Manobo, od koje su se odvojili oko 150 godina pre nego što je stigao Elizalde.Stručnjaci su, takođe, posumnjali da Tasadajci nisu imali znanje o poljoprivredi jer su bili udaljeni tri sata hoda od susednih zajednica koje su se bavile poljoprivredom.
„Tačno znamo da su izvorno bili deo poljoprivredne zajednice Manobo, ali su se iz nekog razloga odvojili od veće zajednice. Znamo da su se odvojili u 19. veku na temelju jezičkih podataka”, utvrdio je antropolog Tomas Hedland, koji je 20 godina boravio na Filipinima.
(Izvor B92)
