ATINSKI TRG

NAUKA NEMOGUĆA MISIJA

Kostur

Unsplash/Mathew Schwartz

Znanje radi znanja, isto kao i umetnost radi umetnosti, znanje zbog radova u časopisima – tek da bi se publikovalo, da bi se zadovoljila forma potpuno lišena sadržaja – sociološki gledano jeste mrtva, nekorisna stvar (osim za same aktere).


Prof. dr Zoran Stokić

Kao što je govorio naš uvaženi prof. Slaviša Prešić (bio je skroman kao vi) – nemojte nam „soliti pamet! Pa ne možemo, kolega, svi da pišemo radove na verandi, u špajzu kao vi.

Ljudi su različiti, neki su zdravi kao dren (genetske predispozicije), a neki bolešljivi, osetljivi… Zamislite, na primer, Hokinga na verandi! Takođe, radovi se ne pišu u vojnim logorima ili na linijama fronta, što je Srbija od 1990(!). Takođe, radovi se ne pišu u „Paviljonu br. 6 (Čehov). (evo, dok ovo pišem, po stoti put buše asfalt trotoara da bi na izraubovanu infrastrukturu povezali novosazidani gangsterski soliter; dok smo „mi pokušavali da spasavamo nauku u Srbiji, mafija belih okovratnika sazida dva miliona bespravnih solitera; a s druge strane dopire mega kafanska muzika – idealno da ogluviš u sopstvenom stanu). Ima, naravno, izuzetaka: Galoa je na primer, svoje dragocene radove brusio u zatvoru…

Hajdemo malo o brojevima:

Vidite, kada ne postoje osnovni sociološki uslovi (preduslov za bavljenje naukom) – uređeno, nehaotično, društvo, stanovanje, prevoz, ishrana, zdravstvo i sl. – onda da bih sa Banovog brda dolazio na taj naš Mašinski fakultet u Beogradu od 1990. do 2020. bez sopstvenog vozila (standard sirotinje raje), u gradu gde je sve te decenije postojala imitacija gradskog prevoza, umesto da mi tur/retur traje jedan sat, meni je trebalo i po pet sati; oduzmi-saberi, svaki dan sam gubio četiri sata, a to je svaki dan ukradena četiri sata za bavljenje naukom.

I svi drugi segmenti u našim životima su bili takvi, i ne samo moji, nego svih nas oko 5.000 koji smo činili Beogradski univerzitet. Nas 5.000 je „vuklo kola, uprkos apsolutno nemogućim uslovima življenja, i to je bilo zbog inercije iz vremena kada je nauka imala kakvo-takvo mesto u društvu jer smo bili entuzijasti. A šta je naš podmladak mogao da vidi u našoj prosvetno-naučnoj praksi od 1990?

Da je jedna trećina zbog nebrige društva pokojna, druga trećina je emigrirala, a preostala trećina je gurnuta na marginu društva, jer za ideologe ove vlasti mi smo „unutrašnji neprijatelj. Videli su da znanje za našu vlast nije sredstvo za preživljavanje države i društva, nije vrlina koju treba negovati, nego je opasnost (za njihov način vladanja) – znači mana. Zato se naš podmladak ponaša u skladu sa maksimom koju je odavno iskazao Aristotel: „Građani se ne bave nemogućim. Nauka je u Srbiji juče/danas/sutra „nemoguća misija.

Inače, čemu služi znanje? Znanje nije sport, a nije ni religija, ni umetnost. Znanje radi znanja, isto kao i umetnost radi umetnosti, znanje zbog radova u časopisima – tek da bi se publikovalo, da bi se zadovoljila forma potpuno lišena sadržaja – sociološki gledano jeste mrtva, nekorisna stvar (osim za same aktere). Znanje je samo ono što se može primeniti, što vodi ka preživljavanju i napretku društva.

Eto, kada bi u Srbiji postojalo znanje, ono bi bilo u stanju da reši, na primer, divlju deponiju u Vinči (1974-2021) ili bi, na primer, ukazalo kako se iskoračuje iz despotskog političko-kulturnog modela zatvorenog društva u građansko otvoreno društvo. Ovako, pošto tog znanja nema, nas je 700-godišnja inercija despotskog autizma (vizantijsko-osmansko-komunistička faza) potpuno „spljoštila.

Umesto Srbije u tri dimenzije, mi smo svedeni na jednodimenzionu zemlju.

(Izvor Danas)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar