RAZGOVORNIK

NEČUJNI PLES SVEMIRA

Ilustracija (Nikola Korać)

„Ako ste teoretičar i postavite neke smele prognoze, i ako se prva prognoza ispostavi kao tačna, onda nauka želi da proveri i ostale. I tako su raznim eksperimentima počeli da testiraju Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti. Ona je prošla sve testove na koje je bila stavljena, sem jednog. Taj neispunjeni test bili su gravitacioni talasi, kaže proslavljeni fizičar i nobelovac u ekskluzivnom intervju za najnoviji broj Elemenata.


Dr Darko Donevski

Sedimo u prostoriji koja je prepuna starih naučnih knjiga i instrumenata, uredno poslaganih u elegantne drvene vitrine sa staklenom zaštitom. Profesor Beri Beriš, američki fizičar, dobitnik Nobelove nagrade, doputovao je iz Los Anđelesa u Italiju gde će održati nekoliko naučnih predavanja. Dok čekamo fotografa, profesor Beriš napominje kako u poslednje vreme ima malu tremu od intervjua („Sad me više slikaju nego ranije, a ja na fotografijama uvek imam ovaj oštar pogled). Pažljivo ispituje antikvarni radio-uređaj koji se nalazi na jednoj od polica. Dečačkom radoznalošću zagleda „Soneberg, koji na sebi ima časovnik. Osluškuje, kao da očekuje zvuk. „Prirodu treba uvek pažljivo osluškivati, kaže. „Ponekad, čini se da je zvuk koji bismo želeli da čujemo neuhvatljiv za naše želje i mogućnosti.

Dugo vremena gravitacioni talasi su predstavljali takav neuhvatljiv signal. Profesor Beri Beriš dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 2017. godine kao jedan od trojice ljudi najzaslužnijih što je nauka dobila potvrdu o postojanju gravitacionih talasa. Nobelov komitet je prepoznao njegov doprinos u pionirskom poduhvatu izgradnje detektora kojim je prvi signal zabeležen. Vredno priznanje podelio je sa svojim kolegama, Kipom Tornom i Rajnerom Vajsom. „Iz ove perspektive, imam osećaj kao da smo izgradili veliki muzički uređaj koji ne emituje muziku. Ali, taj uređaj nas je naučio kako da čujemo tihe stvari. Ako smem da budem poetičan – naučio nas je kako da čujemo gotovo nečujni ples svemira. Detektovali smo neuhvatljivo!, rekao je Beriš.


Nobelovac Beri Beriš i Darko Donevski (Davide Poletti)

Profesor Beri Beriš dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 2017. godine kao jedan od trojice ljudi najzaslužnijih što je nauka dobila potvrdu o postojanju gravitacionih talasa. Nobelov komitet je prepoznao njegov doprinos u pionirskom poduhvatu izgradnje detektora kojim je prvi signal zabeležen. Vredno priznanje podelio je sa svojim kolegama, Kipom Tornom i Rajnerom Vajsom.

Priča o gravitacionim talasima započela je pre nešto više od 100 godina. Albert Ajnštajn je uzdrmao naučni svet novom teorijom koju je nazvao Opšta teorija gravitacije, u kojoj je gravitacija opisana kao sprezanje prostora i vremena. Iza komplikovanih matematičkih jednačina ova ideja davala je opis realnosti koji je izlazio van okvira ograničene percepcije sveta kakav poznajemo na Zemlji. Po Ajnštajnovoj teoriji, bilo šta što ima masu, nevažno da li je reč o majušnom elektronu ili supermasivnoj crnoj rupi, može da utiče na prostor-vremenski kontinuum i uslovi svemir da na takvo kretanje odgovori slanjem gravitacionog talasa. Za one koji više vole romantičarske od matematičkih opisa, moglo bi se reći da se u svemiru neprekidno pleše tango. Svaki put kada dva masivna objekta zaplešu, oni brzo prerastu u sistem koji kao trag svoje trenutne ushićenosti emituje talas gravitacije. Ipak, svemir je nepregledno velik, a dobre plesače u njemu nije lako naći. Jedan od načina da se do njih ipak dođe jeste kroz potragu za tim slabašnim signalom koji je nekada davno emitovan u trenutku kada su se dva objekta približavala jedan drugom. Naučnici su shvatili koliko kompleksan zadatak imaju pred sobom, i pedesetih godina 20. veka započela je potraga za gravitacionim talasima. Trebalo je, najpre, napraviti instrument koji bi signal niskog intenziteta mogao da detektuje, a onda njim učiniti ono što se čak i Ajnštajnu činilo nedostižnim: neposredno oslušnuti kako svemir pleše.

Prva indirektna potvrda postojanja gravitacionih talasa došla je sedamdesetih godina kada su astronomi Hals i Tejlor otkrili upravo takav jedan ples nazvavši ga binarni pulsar – dve neutronske zvezde orbitirale su oko zajedničkog centra vremenom se približavajući i emitujući zračenje jednako onom za koje je Ajnštajn pretpostavio da pripada gravitacionim talasima. Novi prozor u svemir činio se izvesnim, ostala je još samo jedna „sitnica gravitacione talase je trebalo i direktno detektovati. Tada na scenu stupa jedna od najvažnijih naučnih kolaboracija u istoriji moderne nauke. Sa ciljem da snime signal gravitacionih talasa, preko hiljadu naučnika udružilo se u projekat izgradnje specijalnog sistema laserskih detektora nazvanog LIGO (Laser Interferometry Gravitational Wave Observatory). Profesor Beriš je na čelo LIGO tima došao 1994. Diplomac Univerziteta Berkli u Kaliforniji, specijalizovan za fiziku visokoenergetskih čestica, bio je svestan da ambiciozno zamišljen plan ne može biti sproveden bez problema. Tokom godina koje su sledile, Beriš je radio sve da sačuva na okupu tako veliki i heterogeni tim koji je prolazio kroz tešku fazu nakon početnih neuspeha. Tog 14. septembra 2015. godine, više od dve decenije nakon što je LIGO započeo svoju misiju „osluškivanja svemira, prvi put je detektovan signal gravitacionih talasa. Pažljivom analizom ustanovljeno je da su ga emitovale dve masivne crne rupe koje su „zaplesale svemirom. Kako je detekcija bila samo prva u nizu od nekoliko, naučnicima nije bilo teško da shvate kako pred sobom imaju realan signal, a ne „artefakt. Nedugo nakon detekcije tog prvog signala, svetska javnost je obaveštena o ogromnom otkriću. Danas, svega četiri godine nakon objavljivanja velikog rezultata, gravitaciona astronomija je postala mejnstrim u svetskim okvirima. Naučni instituti se utrkuju u projektovanju još modernijih detektora koji će moći da snime i slabije signale od onih koje je uhvatio LIGO.

Darko Donevski: Završili ste doktorat iz fizike čestica i veliki deo karijere posvetili ste eksperimentima sa česticama, poput neutrina, koji su, baš kao i gravitacioni talasi, dugo smatrani neuhvatljivim. Šta vas je privuklo nauci o gravitacionim talasima?

Beri Beriš: Uvek sam voleo nešto da radim rukama. Valjda sam zbog toga i otišao u eksperimentalne, a ne u teoretske fizičare. Priroda je čoveku dostupna na razne načine, ali čovek je taj koji tu dostupnost mora nekako da definiše, da je prenese drugima. Tako su nastale dve velike i prelepe teorije kojima fizika opisuje prirodu. Jedna teorija je u vezi sa tim kako se čestice ponašaju, i ona se zove fizika čestica. Druga teorija je ona koja govori o tome kako se kosmos ponaša kao celina, i ona se zove Opšta teorija gravitacije. Ova druga je poznata i kao Ajnštajnova opšta teorija relativnosti. Te dve teorije su zaista prelepe i komplementarne, ali to su dve teorije, a čovek je takvo biće da želi sve da ujedini u jednu sliku. Čak je i Ajnštajn stremio ka tome, ali bez uspeha. Pomislio sam, a mislim da sam tad već bio na osnovnim studijama na Berkliju, zašto ne bismo nešto uradili da približimo te dve stvari teoretičarima. Ušao sam u svet eksperimenata, i čitavog života moj naučni zadatak je bio da detektujem signale.

Znate, teorijska nauka je često imala taj snishodljiv i pomalo elitistički stav prema eksperimentatorima da su oni tu samo da budu produžena ruka teoretičarima. Ono što bi vaši mlađi čitaoci uvek mogli da imaju na umu jeste da ne postoji genijalna ideja koja je neproveriva. Zato je divno videti da su svi uvideli koliko nauka mora da se zasniva na interakciji teorije i eksperimenata. Jedan od najlepših primera takve filozofije je CERN, naučna laboratorija gde se svet sićušnih čestica ispituje do neviđenih detalja, gde na hiljade ljudi radi sa istim entuzijazmom kao na početku te cele priče stare 60 godina. Ja sam počeo da izučavam čestice visokih energija tokom i nakon svog doktorata, i to me je zaista mnogo zanimalo, kao što me i danas zanima.

Razmišljajući o tome kako bi Ajnštajnova teorija i njegovo predviđanje gravitacionih talasa moglo eksperimentalno da se proveri, shvatio sam da bi do izražaja mogli da dođu moje znanje i iskustvo iz izučavanja neutrina, kosmičkog zračenja i drugih čestičnih fenomena. Znali smo koji to objekti u svemiru mogu da budu dovoljno masivni da proizvedu gravitacione talase, npr. crne rupe. Bio je to kraj sedamdesetih godina prošlog veka, kada su Rajner Vajs i kolege smislili dovoljno efikasan eksperiment koji bi imao kapacitet da snimi gravitacioni signal pod pretpostavkom da je on emitovan od dve crne rupe koje interaguju. Tada sam od kolega saznao da je u pripremi džinovski laserski interferometar, i to me je zainteresovalo. Naravno, pre 40 godina bilo je teško zamisliti kako će se realizovati tako kompleksan eksperiment, ali mislim da je upravo ta neizvesnost bila ono što me je najviše podstaklo da krenem ka nauci o gravitacionim talasima. Pre manje od jednog veka mi smo o svemiru znali jedino iz vizuelnih posmatranja. Danas taj isti svemir možemo da proučavamo gravitacionim teleskopima, a naša nova nauka ima i ime – gravitaciona astronomija. Lep je osećaj stvoriti nešto novo tih razmera.

Darko Donevski: Mediji su mnogo pisali o gravitacionim talasima. Kako bismo našim čitaocima objasnili značaj ovog otkrića, možete li nam reći zašto je detektovanje gravitacionih talasa jedan od ključnih elemenata za naše razumevanje prirode?

Beri Beriš: Važno je sa nekoliko različitih aspekata. Prvo, mi smo davno, još pre 300 godina, dobili jedan od najboljih principa prirode koje je iko smislio. Naravno, govorim o Njutnovom zakonu gravitacije. Kad sam bio student, sećam se da su mnoge moje kolege želele da izmisle vremensku mašinu i vrate se u prošlost kako bi mogle da špijuniraju Njutna i saznaju kako je on došao do svih tih genijalnih rešenja o prirodi (smeh). Dakle, kad govorimo o Njutnovom zakonu, sve je delovalo sasvim logično i jasno: tela se jače privlače ako su bliže i ako imaju veće mase. Mediji često pogrešno pišu da je otkriće gravitacionih talasa pokazalo da je Njutnov zakon o gravitaciji sada odbačen. Ne, on je samo dopunjen napretkom nauke i novim idejama, recimo Ajnštajnovom idejom.

Dopunjen je na taj način da sad znamo kako u svemiru masivno telo može svojom gravitacijom da zakrivi svetlost. Ajnštajn je to predvideo pre 100 godina, i sreća je da je jedan drugi veliki naučnik, astronom Artur Edington, smelo odlučio da prvi ispita tu teoriju. Vaši čitaoci su možda čitali o toj ekspediciji, za koju je on skupio novčana sredstva i otišao na udaljeno ostrvo u Africi kako bi posmatrao pomračenje Sunca koje se desilo 1919. godine. Zašto je to njegovo letovanje toliko važno za nauku, zapitaćete se? On je ustanovio da Sunce svojom gravitacijom zakrivljuje svetlost koja dolazi sa neke još dalje zvezde. Bila je to prva potvrda Ajnštajnove ideje o gravitaciji. Onda su se desile druge očekivane stvari – naime, ako ste teoretičar i postavite neke smele prognoze, i ako se prva prognoza ispostavi kao tačna, onda nauka želi da proveri i ostale. I tako su raznim eksperimentima počeli da testiraju Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti. Ona je prošla sve testove na koje je bila stavljena, sem jednog.

Taj neispunjeni test bili su gravitacioni talasi. Sa otkrićem gravitacionih talasa naše razumevanje prirode je postalo mnogo jasnije jer znamo da sad u potpunosti možemo da koristimo Ajnštajnovu teoriju kao alat za predviđanje drugih stvari. Međutim, postoji i drugi razlog zašto su gravitacioni talasi važni. Oni nisu deo talasa koje obično detektujemo u prirodi, poput elektromagnetnih talasa. Za njih imamo mogućnost da ih lakše uočimo teleskopima, velikim radio-antenama itd. Gravitacioni talasi su posledica pulsacije svemira, potpuno apstraktna stvar koja izlazi van okvira naše intuicije.

„Mi smo davno, još pre 300 godina, dobili jedan od najboljih principa prirode koje je iko smislio. Naravno, govorim o Njutnovom zakonu gravitacije. Kad sam bio student, sećam se da su mnoge moje kolege želele da izmisle vremensku mašinu i vrate se u prošlost kako bi mogle da špijuniraju Njutna i saznaju kako je on došao do svih tih genijalnih rešenja o prirodi.

Darko Donevski: Koliko je bilo teško naći početna sredstva i započeti rad na detektoru u vreme kada je čak i jedan od najpoznatijih fizičara 20. veka, Ričard Fajnman, bio skeptičan po pitanju detekcije gravitacionih talasa?

Beri Beriš: Uvek je teško naći novac za posmatranje nečeg što nikad ranije nije bilo posmatrano. Tehnička realizacija tog kompleksnog interferometra je skupa. Prvi novac je dobijen od vojske, i taman kada se spremala izgradnja detektora, projekat je obustavljen. Regularno finansiranje je pokrenuto sedamdesetih, ali fondacije nisu želele da daju novac nakon 1989, pod obrazloženjem da sistem unutar LIGO projekta ne funkcioniše kako treba, ni naučno, ni organizaciono. LIGO je bio pred gašenjem. Ipak, rekao bih da je za gravitacione talase bila srećna okolnost to što je američki Nacionalni fond za nauku bio sačinjen od razumnih ljudi koji su i sami bili odlični naučnici, dakle ne birokrate koje bi odmah rekle: „Ne, nikako vam ne damo novac, pa da li vi vidite koliko ovo košta! (smeh).

Kip Torn (slavni američki teoretičar, podelio Nobelovu nagradu sa Berišom) predložio je ljudima sa Kalteha da ja budem taj koji će doći na čelo LIGO tima, i ja se 1994. godine nisam dvoumio. Moram napomenuti da je Kip Torn bio najambiciozniji u pogledu uspeha projekta, on je i lobirao da se napravi veliki tim ljudi. Sa tehničke strane, mi smo dosta rano shvatili šta i kako mora da bude napravljeno. Ono gde je bilo problema jeste sama organizacija kolaboracije. To je veliki broj fizičara, različiti ljudski karakteri, različit nivo entuzijazma itd. Trebalo je, stoga, proći jedan trnovit put: prvo ubediti naučnu zajednicu da gravitacioni talasi zaista postoje, zatim da se pronađu sredstva za pravljenje detektora koji bi mogao da ih detektuje, a na kraju, trebalo je biti mudar i pomoći kolegama naučnicima da bezbolno zakorače u jako neizvesnu oblast istraživanja. Znate, mnogi naučnici koji se čitav život uspešno bave jednom naučnom tematikom, dožive popriličan stres na pomen mogućnosti da promene domen istraživanja.

Darko Donevski: Gravitacioni talasi su detektovani, ali šta dalje? Šta je najvažnija buduća naučna meta nove generacije opservatorija koje pravite u saradnji sa drugim državama?

Beri Beriš: Iskreno, odgovor je: ne znam. Ali, to nije odgovor koji vaši čitaoci žele da čuju! Stoga, rekao bih da je verovatno najuzbudljiviji cilj budućih ispitivanja gravitacije povezan sa tamnom materijom, kao i statistikom sudara supermasivnih crnih rupa. Nedavno su se pojavile teorije kako bi takav sudar mogao biti zabeležen paralelno i gravitacionim teleskopima, ali i opservatorijama koje snimaju iks-zrake, i mi želimo da ujedinimo ova dva pristupa i napravimo jedan veliki pomak u tom smeru. Vidite, kao mladić sam dosta čitao, naučnofantastične priče Lavkrafta, Asimova… Oni su maštali o tome kako bi bilo da čovek može da zabeleži trenutak rađanja celog kosmosa daleko u prošlosti. Sa gravitacionom astronomijom mi idemo ka tome da ćemo možda uskoro detektovati ostatke gravitacionog zračenja tog rođenja.

Darko Donevski: Pre angažovanja na projektu detekcije gravitacionih talasa već ste imali iskustva sa velikim eksperimentima. Koje značajno iskustvo iz tih saradnji ste preneli u projekat LIGO?

Beri Beriš: Početkom osamdesetih godina 20. veka otišao sam sa kolegama da po tunelima severne Italije tragam za nekakvim egzotičnim česticama koje se zovu magnetni monopoli. Bilo je to lepo iskustvo. Radili smo pomalo rudarski posao. U popularnoj seriji koja se snima kod nas u Kaliforniji, i zove se The Big Bang Theory, glavni junak takođe ima opsesiju da nađe tu istu česticu. Eto, vidite koliko je to popularno, imam filmskog kolegu koji će to možda pronaći pre mene (smeh). Šalu na stranu, radeći na tom projektu uočio sam jedan problem – kolaboracija je bila toliko velika da je njena struktura postajala mnogo komplikovana. Kada nešto radite, vi želite da struktura bude što je jednostavnija moguća. Kada imate previše podstruktura, onda informacije sporije protiču među saradnicima, i stvara se jedna vrsta pasivnosti koja nije dobra. Ja sam želeo da to promenim u LIGO kolaboraciji, i zato sam počeo da ubeđujem ljude sa Kalteha da smanje ulaganje u birokratiju, a da uložimo više u stručnjake van SAD. To se pokazalo kao potpuni uspeh, LIGO je dostigao broj od preko hiljadu naučnika, ali smo uspostavili balans, u smislu da se svaki od njih oseća kao jednako važan član tima. Možda zvuči kao trivijalnost, ali to je od suštinskog značaja za uspeh koji smo postigli.

„Kada imate previše podstruktura, onda informacije sporije protiču među saradnicima, i stvara se jedna vrsta pasivnosti koja nije dobra. Ja sam želeo da to promenim u LIGO kolaboraciji, i zato sam počeo da ubeđujem ljude sa Kalteha da smanje ulaganje u birokratiju, a da uložimo više u stručnjake van SAD. To se pokazalo kao potpuni uspeh…

Darko Donevski: Podseća umnogome na organizaciju gradnje mostova?

Beri Beriš: Upravo tako! Štaviše, ja sam čak čitao knjige i članke o gradnji mostova da bih shvatio gde procedura mora striktno da se ispoštuje, a gde postoje stepeni slobode. Naučni tim mora da funkcioniše kao tim naučnika ili inženjera, a ne kao zasedanje političkog senata. Kada sam shvatio da je naučna kolaboracija ništa drugo do gradnja mosta, i sam sam počeo da se osećam kao neko ko uživa gledajući kako most raste. Sve je kao i sa mostovima – postoje vremenski rokovi, postoje veliki talasi koji vam nekad zasmetaju, ali kada gledate kako taj most raste, zajedno sa ostalim ljudima koji most grade, vi postajete svesniji značaja toga što radite.

Darko Donevski: Mnogi studenti ponekad imaju idealističku predstavu o tome šta je aktuelna nauka i šta znači baviti se naukom. U svetu akademskih istraživanja često se čuju kritike da bi naučni mentori morali da pokazuju više inicijative i empatije kako bi svojim studentima predstavili kako izgleda život modernog naučnika. Vi ste u svojim studentskim danima pre odlaska na doktorat imali mentora koji je takođe dobio Nobelovu nagradu. Da li ste od njega već tad dobili neki važan savet i saznali kako će izgledati naučni rad?

Beri Beriš: Ne u potpunosti, nažalost. Da kažemo vašim čitaocima da je profesor kog ste pomenuli Oven Čemberlejn, koji je dobio Nobelovu nagradu za otkriće antiprotona. Čemberlejn je bio divan čovek, veliki humanista i borac za socijalnu pravdu, borio se protiv rata u Vijetnamu. Zadesilo se da je on dobio Nobelovu nagradu baš kad je trebalo da mi posveti vreme, tako da od silne zauzetosti on nije imao mnogo vremena za moja pitanja. Sretali smo se na hodnicima, razgovarali u pauzama za kafu. Ipak, mnogo mi je pomogao na jedan drugi način, obezbedivši mi neograničeno vreme za boravak u najmodernijim laboratorijama i akceleratorima (uređaji koji ubrzavaju čestice). Od njega sam kasnije u životu naučio kako se treba boriti za humanost u nauci i, sve u svemu, mislim da je on jedna od najpozitivnijih ličnosti moderne američke nauke. Posao naučnika je divan i težak u isto vreme, i dužnost svih nas je da tu realnost reflektujemo na mlade pre nego što uplove u svet profesionalnih istraživanja.

Darko Donevski: Poznato je da ste veliki ljubitelj književnosti i jednom ste izjavili kako ste u mladosti čitali sve knjige Dostojevskog, Kafke, kao i da ste obožavali knjigu Mobi Dik

Beri Beriš: (Odmahuje rukom, osmehuje se) Ne, ne, Dostojevskog sam obožavao, čitao sam dosta i naučnu fantastiku, ali sam Melvilovog Mobi Dika prezirao! Mislio sam da je to najdosadnija knjiga na svetu. Koliko sam mogao sa lakoćom da razumem svet podzemlja i psihološke profile likova iz romana Dostojevskog, toliko ništa nisam mogao da razumem kada sam prvi put pročitao Mobi Dika. Ja sam, inače, u mladosti mislio da ću se baviti književnošću. Odrastao sam blizu Holivuda, i često sam smišljao kratke priče, bavio sam se storytelling-om. Znate, tad su u Holivud dolazili razni veliki pisci kako bi pokušali nešto da zarade. Ja sam sebe zamišljao kao pisca koji piše scenarije za holivudske filmove i priča fantastične priče. Uređivao sam i školski časopis, i kasnije na fakultetu sam to nastavio da radim. Moj nastavnik književnosti mi je rekao da je Mobi Dik klasna epopeja, roman napisan vrhunskim jezikom, spona između nihilizma i optimizma, remek-delo američke literature. Pomislio sam tada, ako je ovo vrhunski roman, onda ja zaista ne razumem šta je književnost. Naravno, zavoleo sam tu knjigu jako brzo.

Odgovor na pitanje zašto sam je u početku mrzeo nije težak. Kao petnaestogodišnjak nisam znao šta je to metafora, a kao što znate, Mobi Dik je jedna velika i predivna metafora. Po meni je to roman o nedodirljivosti i osveti. Ceo jedan svet koji se dešava iznutra, ne baš kao što se dešava junacima u knjigama Dostojevskog, ali Mobi Dik je svet koji se otvara, poglavlje po poglavlje. Slično je i s naukom, svako poglavlje je knjiga za sebe. Recimo, čuvena borba velike ajkule i Ahaba, ali ispričana iz ugla ajkule, po meni je verovatno najlepše poglavlje u istoriji američke književnosti. Čitav taj ep o neuhvatljivosti mi je bio nejasan sve dok nisam knjigu pročitao ponovo, kada sam napunio trideset godina.

„Sa otkrićem gravitacionih talasa naše razumevanje prirode je postalo mnogo jasnije jer znamo da sad u potpunosti možemo da koristimo Ajnštajnovu teoriju kao alat za predviđanje drugih stvari.

Darko Donevski: Možda možemo reći i da je Mobi Dik, u isto vreme, i priča o večnim ljudskim lutanjima u potrazi za nečim nepoznatim, i da se tokom čitave knjige ističe motiv neuhvatljivosti i uzaludnosti. U vreme kad je objavljena, ova knjiga nije dostigla veliki publicitet i tek je mnogo decenija nakon prvog izdanja počela da biva prepoznata kao jedno od najznačajnijih dela napisanih na engleskom jeziku. Kako ste se osećali kada ste krenuli u to svoje putovanje ka nečemu neuhvatljivom poput gravitacionih talasa? Da li ste imali bojazan da nećete uspeti, ili da možda vaš rad i ideje neće biti prepoznate?

Beri Beriš: Intrigantno pitanje… rekao bih da je odgovor i DA i NE. Najpre, lagao bih kada bih rekao da se nisam plašio. Strah je bio najveći kada sam odlučio da iz života klasičnog naučnika koji sedi u kancelariji i rešava probleme u svemiru pomoću papira i olovke, postanem vođa projekta koji nešto treba da detektuje. Automatski se javio strah – šta ako ovo nije dovoljno dobro?! Šta ako senzitivnost uređaja nije dovoljno visoka, pa propustimo signal koji nam je nadohvat ruke? Mislim da sam imao i strah da ne budem prepoznat u ovom polju, pogotovo što je teško da dobijete zasluge za sve što radite ako se, pored nauke, bavite i nečim drugim, recimo organizacijom naučnih kolaboracija. Davno je prošlo vreme naučnika koji mogu da otkriju velike stvari tako što izolovani sede u kancelariji i slušaju samo sopstvene misli. Mobi Dik je u tom smislu vodilja – to je knjiga koja govori da stalno moramo da otkrivamo stvari, ma koliko nam na putu tih otkrića stajale velike prepreke, ili ako hoćete – dubine velikih mora.

Sa druge strane, mogu da kažem da sam imao veliki motiv i kreativni impuls da borbu koju čovek vodi da bi razumeo svemir prebacim u okvir tehnike. Tako je nastao i interferometar, tj. kombinacija antena, kojim smo detektovali talase gravitacije. To su te mitske dimenzije borbe sa prirodom, ali i borbe sa sopstvenim mogućnostima. Koliko god da sam bio uplašen šta sve neizvesnost donosi, toliko sam bio ohrabren da je ona ništa drugo do samo jedan drugačiji put. I dodao bih: u svemiru imamo crne rupe i ostale džinove, ali nemamo bele ajkule. Svemir je, ipak, dobronameran.

Darko Donevski: Važan zadatak naučnopopularnih časopisa poput Elemenata je da svet nauke učine dostupnim svima koje zanimaju velika otkrića i velike naučne ideje. Da li mislite da je veština naučnog pisanja i dalje zapostavljena u prirodnim naukama?

Beri Beriš: Apsolutno! To je vrlo izraženo poslednjih godina, recimo u SAD, gde je očigledan nedostatak kvalitetnih i inspirativnih tekstova koji pričaju o nauci iz pera samog naučnika. Ja zagovaram stanovište da vrhunski naučnik mora da bude i vrhunski pisac, ne samo u domenu tehničkog naučnog jezika, već i u domenu storytelling-a. Mi nemamo mnogo takvih ljudi, samim tim ni mnogo takvih tekstova, a još manje je velikih novinskih kompanija koje i dalje imaju stalnu naučnu rubriku. „Njujork tajms je, čini mi se, jedini koji i dalje neguje tu tradiciju, i trudi se da ne zapostavi važne naučne vesti. Ovo je univerzalna stvar, ne samo kada su u pitanju SAD, već i kada govorimo o državama poput vaše, koje ekonomski ne mogu da pariraju vodećim naučnim silama. Kao što sam rekao ranije, ja sam u mladosti želeo da se aktivno bavim pisanjem.

Kada se dogodila detekcija gravitacionih talasa, rekao sam saradnicima da hoću da budem taj koji će da napiše uvod u naš naučni rad kojim smo prezentovali otkriće. Uvod u tako kompleksnu temu ne možete da odradite kao da odrađujete redovni čas teorijske fizike, ispisivanjem beskrajnih jednačina. To mora da bude priča ispričana na jednoj jedinoj stranici. Čitalac mora da bude ohrabren da se čak i otkrića koja pomeraju granice našeg razumevanja prirode mogu predstaviti na jednoj stranici. Možda bih jedino Melvilu (autoru knjige Mobi Dik) dozvolio da napiše rad na 500 stranica (smeh). On bi to dobro uradio.

Darko Donevski: Profesore Beriš, hvala vam na ovom razgovoru i pričama koje ste podelili sa nama. Nadam se da ćemo narednih godina biti svedoci još većeg prodora u istraživanju ranog svemira.

Beri Beriš: Hvala na trudu koji ulažete da čitaocima u Srbiji priređujete ovako lep i koristan časopis. Podatak da će ljudi u vašoj zemlji čitati o tome šta se dešava u polju gravitacione astronomije daje nam motiv da još vrednije radimo na budućim projektima. Možda ovaj razgovor podstakne nekog studenta da u bliskoj budućnosti postane i član našeg tima.

(Izvor Elementi)

Ilustracije Nikola Korać

O autoru

Stanko

Ostavite komentar