Prapojavama ovog sveta (vremenu, prostoru, materiji, snazi, kretanju) ljudska misao još nije dokučila prave prirode, pravog značaja, a kamoli da bi joj bilo dozvoljeno da podrobnije iza nje zagleda.
Ana Pavlović
Nekim naučnicima je, doduše, pošlo za rukom da ipak ponešto i dokažu – primerice, da još niko nije došao do saznanja o suštini tih pojava, te do konačne definicije tih pojmova. Jedan od njih beše i Herbert Spenser, čija je kritika (u odnosu na one njegovih prethodnika) vrlo bistra, oštra i nemilosrdna. Međutim, ne bismo smeli da se pomirimo sa omogućenom dokazivošću jednog jedinog zaključka: ljudski um je nemoćan.
Spenser, naime, dolazi do uverenja da vreme i prostor nisu samo uslovi pogleda na svet (tj. nisu samo subjektivne osnove) kakve zastupa nemačka škola, već da su oni zapravo bića – entities. Demoralisan nedokučivošću pojmova večnosti i beskraja, čini se da odustaje od daljeg ispitivanja prostora i vremena.
Analogno plodu u materici, ta pratkanica vremena i prostora predstavlja apoteozu ukrštaja, zapravo sam nagomilani ukrštaj. U njoj se grle tvorivo i snaga u večnom ukrštaju, rađajući pokret
Zbilja, ova dva pojma su raciju nepojmljiva iz vrlo prostog razloga – za razliku od mozga, večnost i beskrajnost nemaju nikakav oblik. No ipak bi se ova dva prabića dala manje-više dokučiti. Naravno, ne obaška (a la nemačka škola), već uvek jedno prema drugom. Kada ih tako postavimo, opazićemo da ima prilika kada se osobine prostora i vremena ukrštaju. Beskrajnost – najširi raspon vasione, materijalnog sveta – može biti (slutimo, ali ne razabiremo) stalna ili promenljiva, ali je sasvim izvesno da je najmanji prostor – elementarni molekul – večan i nepromenljiv.
Naprotiv, vremenski je nepromenljiv samo najširi raspon, dok je najsitniji trenutak (upravo usled te krajnje promenljivosti) neshvatljiv poput večnosti. Matematički, dakle, izraženo: minus beskonačno prostora ima značaj plus beskonačno vremena, i obratno. Po tome zaključujemo da se već prauslovi svega bića – prostor i vreme – ukrštaju, te bivaju osnov i ishodište svega sveta.
Izgleda je ovo intrigiralo i Artura Šopenhauera, koji se o prostoru iskazao: „On je u posedu našeg razuma, njegova dopuna u obliku osnove u tkanju na koju se potom tka šareni svet predmeta”, definisavši zatim vreme „osnovnom građom pozornice ovog objektivnog sveta”.
Kako istina ume da se „zaigra žmurke” i sa najvećim umovima, u odsudnom času je ovaj mudri čovek prenebregnuo činjenicu da tkanica (osim osnove – prostora, u ovom slučaju) mora da sadrži i potku – vreme. Te tako, umesto da nastavi slobodno da tka svoju ovakvu sliku, on okreće drugu, proglasivši vreme osnovnom građom.
Za prividima i slikama – apstraktnim pomagalima prilikom traganja za istinom – strogi, trezveni mudraci (čini se) ne bi trebalo da posežu. Ili, ako ih se ipak late, ne bi trebalo da letuckaju s jedne na drugu, već neka se drže jedne dok je ne iscrpe: kad se dohvate tkanice, valja se manuti građe, da se ne bi (poput Šopenhauera) zapleli.
Ništa bolje, doduše, sa svojim poimanjem prostora i vremena nije prošao ni njegov kolega i sunarodnik Imanuel Kant (koga ovaj nije propuštao prilike da prozove, raznim povodima). Ako je verovati Spinozi i Kantu, vreme i prostor još nisu pojave. Tkanicu od njih satkanu Spenser uvršćuje među „poslednje naučne misli” (naziv trećeg poglavlja njegovih „Osnovnih principa”).
No i da prihvatimo nedokučivost pojmova materije, snage i pokreta, opet se svako razaznamno, zasebno biće svakog lica toga trojstva može poznati, a njihov odnos predstavlja plodan ukrštaj – onaj isti koji se u fizičkoj dinamici definiše kao paralelogram snaga.
U ovoj našoj drugoj pratkanici prikazuje jednu stranu paralelograma (upravo, poluparalelograma) – materiju, te drugu stranu – snagu, čiji je plod (rezultanta) pokret. Analogno plodu u materici, ta pratkanica vremena i prostora predstavlja apoteozu ukrštaja, zapravo sam nagomilani ukrštaj. U njoj se grle tvorivo i snaga u večnom ukrštaju, rađajući pokret.
(Izor RTS)
