NEDOKUČIVA SVEST

Fenomenom svesti oduvek se bavila i filozofija tokom cele svoje  istorije – od antičkog doba i Parmenidove zamišljenosti nad „bićem” i „postojanjem”, Heraklitovim uvidima u sklonost prirode da „voli da se skriva”, kao i tvrdnji da su „oči i uši rđavi svedoci ljudima koji imaju varvarske duše”. Naučni pristup ovom fenomenu osmišljen je tek u drugoj polovini 19. veka, sa razvojem psihofizike Gustava Teodora Fehnera i teorije ličnosti Sigmunda Frojda. Početkom 20. veka, paralelno s razvojem kvantne mehanike u fizici, a naročito u drugoj polovini istog stoleća, s razvojem veštačke inteligencije naučnici raznih profila su razmišljali o pokušaju svođenja kognitivnog procesa na algoritam, stremeći tada odgovoru na pitanje može li mašina „misliti sebe”.

Gordana Medić-Simić

„Ne postoji ništa što znamo toliko intimno kao iskustvo svesti, ali isto tako ne postoji ništa što je teže objasniti”.

Dejvid Čalmers, filozof

„Od prvih osvita ljudske misli o sebi i svetu, čovek je znao da, pre svega, mora da pozna samog sebe. To mu znanje, još iz mitskih vremena, došaptava proročište u Delfima”, uvodna je rečenica u knjizi Svetomira Bojanina „Voleti ali kako – osnove savremene psihoterapije”. Svest o sebi, drugim ljudima i svetu kao realitetu bitno je pitanje svakog društva, kroz istoriju i do današnjeg dana. Ne postoji nijedna zajednica, na kojem god stepenu razvoja se nalazila, da nije posedovala neki koncept i odnos prema „svesnosti”; o tome svedoče bogate tradicije Istoka, Zapada, ali i primitivnih zajednica.

Ipak, naučni pristup ovom fenomenu osmišljen je tek u drugoj polovini 19. veka, sa razvojem psihofizike Gustava Teodora Fehnera i teorije ličnosti Sigmunda Frojda. Početkom 20. veka, paralelno s razvojem kvantne mehanike u fizici, a naročito u drugoj polovini istog stoleća, s razvojem veštačke inteligencije naučnici raznih profila su razmišljali o pokušaju svođenja kognitivnog procesa na algoritam, stremeći tada odgovoru na pitanje može li mašina „misliti sebe”.

Usledili su naučni pristupi fenomenu svesti; Filozof Karl Poper i neurofiziolog Džon Ekles  u knjizi The Self and Its Brain, 1977. godine proučavaju odnos između tela i uma, problematizujući mnoga pitanja i ne dajući definitivne odgovore ni na koje, čak smatrajući da mnogi „definitivni odgovori” i ne mogu biti pronađeni. Rodžer Penrouz, teorijski fizičar, u svom delu: Shadows of the Mind; A Search for the Missing Science of Counsciousness, 1994. pokušava da pronađe vezu između zakona fizike koji vladaju univerzumom i onoga što nazivamo „svešću”. On iznosi hipotezu da naša svest nije algoritamske prirode, već da kvantna mehanika ima važnu ulogu u razjašnjenju fenomena svesti.

Takođe, Frensis Krik, dobitnik Nobelove nagrade za molekularnu biologiju (1962. godine), objavljuje knjigu; The Astonishing Hypothesis: The Scientific Search for the Soul, 1994. U ovom delu on zastupa materijalističku tezu gde su mentalne aktivnosti kompletno  uslovljene dešavanjima u svetu neurona, molekula i „hemiji” mozga. Ova hipoteza bila je kritikovana i od strane neuronaučnika, ali i filozofa.

Jer, fenomenom svesti oduvek se bavila  i filozofija, tokom cele svoje istorije – od  antičkog doba i Parmenidove zamišljenosti nad „bićem” i „postojanjem”, Heraklitovim uvidima u sklonost prirode da „voli da se skriva”, kao i tvrdnji da su „oči i uši rđavi svedoci ljudima koji imaju varvarske duše”. Fenomenom svesti bavili su se i filozofi  srednjovekovnog, hristijanizovanog pogleda na svet, pa oni iz tradicije empirizma, i racionalizma sa večitom podeljenošću u pitanju postoje li „urođene ideje” ili ne, nemačkog klasičnog idealizma i dalje – egzistencijalizma, fenomenologije i hermeneutike.

Profesionalci različitih struka
smatraju da su za razvoj čovekove
„svesti” (kako god da je definišemo)
ključni – komunikacija sa okruženjem
i razvoj empatije.

Krajem prošlog veka izneto je i u ovoj disciplini (konkretnije, u filozofiji uma ili duha) ključno pitanje: može li se mentalno stanje svesti na fizičke procese? Postojali su brojni odgovori na ovo pitanje – od teorije psihofizičkog identiteta do stava da se mentalna stanja ne mogu svesti na puke fizičko-hemijske procese u organizmu te da ona podležu neposrednom introspektivnom saznanju i, usled toga, posebnoj klasi. Prema mnogim istraživačima, svest je veliki izazov za naučnike 21. veka, pogotovo zbog ubrzanog razvoja veštačke inteligencije. Ispostavilo se da je fenomenu svesti najbolje pristupiti na multidisciplinarni način, kako bi se objedinili društveno-humanistički, ali i prirodno-naučni aspekti ove fundamentalne teme.

Profesionalci različitih struka smatraju da su za razvoj čovekove „svesti” (kako god da je definišemo) ključni – komunikacija sa okruženjem i razvoj empatije. Psiholog i stručnjak za emocionalne ekspresije Pol Ekman čak tvrdi da „čak i fizički kontakt sa određenom vrstom dobrote može da izvrši preobražujući uticaj”.

Ipak, danas mnogi naučnici svedoče promeni čoveka i ističu da postoji tendencija da se ljudi sve više okreću tehnološkim zamenama, simulatorima odnosa zbog gubljenja kapaciteta za istinsku komunikaciju i empatiju. Ovo bi posebno trebalo da se tiče profesionalaca u pomagačkim profesijama – naročito psihoterapeuta i zaposlenih u vaspitno-obrazovnom radu.

Džozef Vajzenbaum (Vikipedija)

Jedan od najinteresantnijih primera nastalih izučavanjem interakcije ljudske svesti i veštačke inteligencije jeste „projekat Eliza” Jozefa Vajzenbauma. Naime, u nekoliko meseci 1964. i 1965. godine ovaj je informatičar s MIT–ija napisao softver koji raščlanjuje pisani jezik pa ga je programirao tako da radi na univerzitetskom višekorisničkom sistemu.

Princip rada je bio sledeći; student bi, sedeći za jednim od terminala, uneo rečenicu u kompjuter a Vajzenbaumov bi program, sledeći skup prostih pravila o engleskoj gramatici, identifikovao ključnu reč ili frazu te bi analizirao sintaksički kontekst u kojem je upotrebljena. Program bi, potom, sledeći drugi skup pravila, preformulisao tu rečenicu koja se čini kao odgovor na prvu, studentovu. Rečenica koju bi generisao računar bi se pojavila na terminalu gotovo trenutno, kreirajući privid komunikacije.

Neki će istraživači ovo komentarisati, kao Dejvid Golumbia u „Kulturnoj logici računarstva”, da se pojavila nova vrsta „kompjuterskih lingvističara” predvođenih Noamom Čomskim, koji su utvrdili da oblik prirodnog jezika kojim ljudi govore i pišu odražava rad računara ljudskog uma koji obavlja sve jezičke operacije. Vajzenbaumov program stigao je u vreme kada je mnogo nade polagano u tehnološke inovacije. On je svoj program nazvao „Eliza” prema Elizi Dulitl iz „Pigmaliona” Džordža Bernarda Šoa – cvećarici koja je pokušavala da pravilno nauči govoriti engleski jezik, pod mentorstvom umišljenog profesora fonetike, Henrija Higinsa.

Da bi simulaciju razgovora učinio dinamičnijim, Vajzenbaum je ovom veštačkom sagovorniku dao i personu – Rodžersovog psihoterapeuta. Ovaj naučnik je objašnjavao kasnije kako je njegov izbor bio potpuno pragmatičan. Naime, koristio je metodu koju je četrdesetih godina razvio psiholog humanističkog pristupa (gde je klijent u centru pažnje) Karl Rodžers. Njegova se tehnika sastojala u sledećem; psihoterapeut se, u komunikaciji s pacijentom, pretvarao da uopšte ne razume kako svet funkcioniše. Najčešće bi parafrazirao pacijentove izjave, u vidu otvorenih pitanja ili zapažanja. Upravo zbog ovoga, pacijenti su pripisivali svojim terapeutima mudrost i sposobnost. Vajzenbaum se poigrao s ovim prividom psihološke prednosti koju je simulirao njegov program.

Šeril Terkl (Vikipedija)

U to vreme među studentima MIT-ija bila je i Šeril Terkl, poznati istraživač interakcije čoveka i sistema veštačke inteligencije, koju često nazivaju „Margaret Mid digitalne kulture”. Prema njenim rečima, ovo joj je bio, u stvari, prvi kontakt s kompjuterskim programom koji „nudi društvo”.

U svojoj knjizi „Sami zajedno” iz 2010, ona opisuje kako je program funkcionisao. Na primer, na izjavu: „Moja majka me čini besnom”, program je mogao da odgovori: „Ispričaj mi nešto više o tvojoj majci”. I tako bi „razgovor” počeo da se odvija. Prema rečima Šeril Terkl, iako su Vajzenbaumovi studenti bili svesni toga da program nije znao niti išta razumeo, želeli su da ćaskaju s njim; „Suočeni s programom koji daje i najmanju naznaku toga da je sposoban za empatiju, ljudi žele da kažu nešto iskreno. Posmatrala sam na stotine ljudi kako ukucavaju prvu rečenicu u primitivni ,Eliza᾽ program. Najčešće počinju sa ,Kako si danas?᾽ Ili ,Zdravo᾽. Ali, četiri ili pet razmena kasnije mnogi su već na: ,Moja devojka me je ostavila᾽; ,Brinem se da ću pasti organsku hemiju᾽ ili ,Moja sestra je umrla᾽.

Prema rečima Terklove, dok je ona videla „Elizu” kao neku vrstu Roršaha, psihološkog testa s mrljama od mastila, Vajzenbaum je bio ljut zbog kapacitata za obmanjivanje koji je njegov program imao. On se brinuo da je njegove studente program naveo da veruju da imaju posla sa inteligentnom mašinom. Ali, kaže Šeril Terkl, studenti ipak nisu bili obmanuti; znali su sve o „Elizinim ograničenjima” ali su hteli da „popune praznine”. Međutim, decenijama kasnije, Terklova priznaje da je potcenila „efekat Eliza”; o tome i jeste reč u njenom delu.

Nikolas Kar u svojoj knjizi „Plitko”, u kojoj se bavi istrživanjem interakcije interneta i ljudskog mozga, navodi da su i za samog Vajzenbauma stvari postajale sve čudnije jer su istaknuti psihijatri i informatičari počeli predlagati da bi „Eliza mogla imati važnu ulogu u pravom tretmanu mentalno obolelih ljudi. „U članku u časopisu Journal of Nervous and Mental Disease, tri poznata istrživačka psihijatra napisali su da bi ,Eliza᾽, s malo prilagođavanja mogla biti terapeutsko pomagalo koje bi bilo dostupno mentalnim bolesnicima i psihijatrijskim centrima koji pate od nedostatka terapeuta”, navodi Kar. On ovde ističe da je čak i slavni astrofizičar Karl Sagan izrazio veliki entuzijazam o „Elizinom” potencijalu, citirajući njegov članak iz časopisa Natural History gde je Sagan govorio o razvoju mreže kompjuterskih terapeutskih terminala koji bi bili slični telefonskim govornicama, u kojima bismo za nekoliko dolara mogli razgovarati s pažljivim, testiranim i nesugestivnim psihoterapeutima.

Ne mogavši da zaobiđe Alena Tjuringa i njegov čuveni test „igre oponašanja” gde bi čovek ispitivač na osnovu konverzacije sa dva sagovornika trebalo da proceni da li komunicira sa čovekom ili mašinom – Kar navodi da je „Eliza” jedna varijacija sprovođenja Tjuringovog testa.

Ovaj transfer osobina kompjutera na
čoveka i samog Vajzenbauma je iznenadila.
Bio je podstaknut ovim da samom sebi
postavi pitanje – „šta je to u računaru
dovelo gledište o čoveku kao mašini
na novi nivo plauzibilnosti?” Godine
1976. ponudio je odgovor na ovo pitanje u
vidu knjige „Moć kompjutera i ljudski um”.

No ispostavilo se da je Šeril Terkl bila u pravu; ljude uopšte, na Vajzenbaumovo zaprepašćenje, nije ni zanimalo šta „Eliza” jeste, njima je prijalo ono što ona čini. Takođe, ispostavilo se da su se njene osobine reflektovale na shvatanje ljudskog terapeuta kao na „procesor informacija koji donosi odluke temeljene na skupu pravila odlučivanja koja su usko vezana za kratkoročne i dugoročne ciljeve”, navodi Nikolas Kar.

Nikolas Kar (Vikipedija)

Ovaj transfer osobina kompjutera na čoveka i samog Vajzenbauma je iznenadila. Bio je podstaknut ovim da samom sebi postavi pitanje – „šta je to u računaru dovelo gledište o čoveku kao mašini na novi nivo plauzibilnosti?” Godine 1976. ponudio je odgovor na ovo pitanje u vidu knjige „Moć kompjutera i ljudski um”. Ovde je, navodi Kar, ukazao na kontinuitet razvoja intelektualnih tehnologija koje je ljudska vrsta tokom svoje evolucije proizvodila. To su ona sredstva koja bismo danas nazivali alatima proširene kognicije, kao što su geografska karta, sat, svi izumi koje danas naš svet podrazumeva. Kad se jednom prihvate ove tehnologije, kaže Vajzenbaum, one se više ne mogu odbaciti, bar ne bez opasnosti da društvo ne upadne u sveopšti haos. Intelektualne tehnologije postaju, prema njegovim rečima, nezamenljiv element svake strukture; on je anticipirao, iz sopstvenog iskustva, da će se uloga kompjutera proširiti preko menadžerskih i industrijskih procesa. Prema njegovim rečima, računari će posredovati aktivnosti koje definišu svakodnevni život ljudi – kako uče, kako misle, kako se druže.

Vajzenbaum zaključuje da postoji velika opasnost iz naše sve veće vezanosti za računare – svet sve više doživljavamo preko bestelesnih simbola. On ističe da time sve više gubimo na „ljudskosti”, a ono što je najljudskije u nama nije „izračunljivo”; veze uma i tela, pamćenje, mišljenje, sposobnosti za osećanja i empatiju. Vajzenbaum kaže da je jedini način na koji možemo izbeći ovu sudbinu – biti svestan sebe, i ne prepuštati računarima intelektualne poduhvate, a naročito zadatke koji zahtevaju – mudrost. Budućnost o kojoj je govorio ovaj naučnik je stigla; to je naša sadašnjost. Dakle potrebno je „svoje vreme mislima obuhvatiti” kako reče Hegel, definišući filosofiju kao retku disciplinu koja poseduje kapacitet za tako nešto.

A ono što ne mogu mašine su – vrednosti
i uverenja, nezavisno i kritičko mišljenje,
timski rad, briga za druge i ostale „meke
veštine” koje su tradicionalno pripadale
filozofiji i humanističkim naukama
prozašlim iz nje.

Upravo to i jeste razlog zbog kojeg su filozofi nauke rado viđeni gosti na velikim informaciono tehnološkim susretima u svetu, dok je u Srbiji trenutno na snazi projekat ukidanja nastave filozofije u srednjim školama. Pretpostavljam, zbog nesrećnog nerazumevanja posledica nove tehnološke revolucije i nemogućnosti sagledavanja promena koju će ona izvršiti na svest, etiku i navike svakodnevnog života. Postoje već programi prevencije negativnih posledica prekomernog korišćenja tehnologije kojima se bave mudra društva i njihove vlade. Naime,  mnogi stručnjaci iz oblasti edukacije, na primer Džek Ma (Jack Ma), iz kompanije „Alibaba”, mišljenja je da bi decu trebalo učiti svemu onome čemu ne možemo naučiti mašine, jer se s njima ionako ne možemo takmičiti u onome što one mogu. A ono što ne mogu mašine su – vrednosti i uverenja, nezavisno i kritičko mišljenje, timski rad, briga za druge i ostale „meke veštine” koje su tradicionalno pripadale filozofiji i humanističkim naukama prozašlim iz nje.

Upravo ove humanističke nauke i njihova praksa, bilo iz psihoterapeutske evidencije ili one koja se odnosi na vaspitno-obrazovni rad, danas beleže pukotine i praznine u ličnim životima i, uopšte, u socijalnoj interekciji izmenjenoj tehnološkim okruženjem.

Na primer, Šeril Terkl, četiri decenije nakon saradnje s Vajzenbaumom, nazivajući savremeno doba „robotskim momentom”, kaže da se u njemu „više nego ikad ranije spremnost da se uđe u odnos sa neživim, ne oslanja na obmanjivanje, već na želju da se popune praznine”. Ona ukazuje na činjenicu da se razvija nova vrsta industrije – postoje roboti koji služe u terapeutske svrhe, npr. japanski „paroi”, koji navodno dobro deluju na starije, bolesne i ljude s emocionalnim problemima. Takođe, Terkl razmatra i rad Dejvida Levija, naučnika koji se bavi razvojem veštačke inteligencije, a pogotovo njegovu knjigu „Ljubav i seks sa robotima”. Ovaj naučnik, dobitnik prestižne Lebner nagrade za „čet bot” program (najbolji u uverevanju ljudi da to sa čim pričaju jeste druga osoba a ne mašina) veruje da će nas roboti učiti da budemo bolji prijatelji i partneri tako što ćemo vežbati na njima. Terklova ističe da je za bilo koji oblik „druženja” između čoveka i mašine neophodan prvi korak – napraviti robote koji su fizički identični ljudima. To je upravo ono čime se bavi Dejvid Henson, američki robotičar koji je napravio robota s likom Alberta Ajnštajna. Upravo je on na TED konferencijama predstavio svoj projekat kreiranja robota s empatijom kao „klicu nade za našu budućnost”.

Rodžer Penrouz (Vikipedija)

Međutim, izgleda da fizička sličnost ljudi i mašina, iako je značajna, nije i presudna. Na Vajzenbaumovom programu smo utvrdili da je, simulirajući ljudsku komunikaciju, „Eliza”  podstakla ljudska bića da na sebe gledaju kao na simulacije računara. Neobičan transfer, gotovo kao da je reč o odnosu empatije između čoveka i mašine. Ovde se otvara široko i zanimljivo polje traženja odgovora na neka od sledećih pitanja: Da li postoji nešto specifično u međuljudskoj komunikaciji, nešto što se ne može nadomestiti simulacijama veštačke inteligencije? Može li postojati empatija između čoveka i mašine?  I šta je, uopšte „empatija”?

Penrouz kaže: „Da bismo utvrdili da
li će jedan algoritam valjano raditi
ili ne, potrebni su nam uvidi, ne tek
još jedan algoritam”.

Zato su značajne filozofske osnove vaspitanja i obrazovanja, kao i psihoterapije; ona je, u ovom kontekstu, uvek vezana za značenje, a značenje podrazumeva vrednosti; bilo estetske, etičke ili saznajne. Imanuel Kant je još utvrdio da i vrednosni sudovi pripadaju oblasti ljudske osećajnosti – zbog toga nam je empatija toliko važna. Kompjuteri, kako je primetio Vajzenbaum, slede pravila, oni ne prosuđuju. Penrouz kaže: „Da bismo utvrdili da li će jedan algoritam valjano raditi ili ne, potrebni su nam uvidi, ne tek još jedan algoritam”.

Računari i roboti mogu simulirati mišljenje, kao i osećanja. Izgleda da ovde zjape praznine koje žele da budu popunjene; „kompjuteri glume da razumeju bolje nego ikada, a mi smo zadovoljni da igramo svoju ulogu. Uostalom, naši onlajn životi se u celosti svode na performans…Mi živimo robotski momenat ne zato što imamo robote za prijatelje u svom životu, već zato što način na koji mislimo o njima na horizontu otkriva mnogo o tome ko smo i ko smo spremni da postanemo”, kaže Terklova.

Odgovori na pitanja empatije uvek nas odvedu duboko u centar naše ljudske prirode koja, ni pod kakvim uslovima, ne može zaobići svoje duhovne potrebe. Emocionalno zdravlje pojedinca i društva moglo bi zavisiti od one mudrosti koju pominje Vajzenbaum, a koju je potrebno školovati praktikovanjem filozofije. Ne one akademske, već žive, sokratovske umetnosti postavljanja pitanja gde je sada glavno ono čuveno Kantovo: „Šta je čovek”? To nas vraća drevnim Delfima i imperativu za spoznajom samoga sebe koji nikad ne zastareva.

Reference

Crick, F.; The Astonishing Hypothesis: The Scientific Search for the Soul, 1994., First Touchstone Edition, Rockefeller Center, New York, KOBSON, Google books,

Golumbia D.; The Cultural logic of Computation, Harvard University Press, Cambridge Massachusets, London, England, 2009, prsitupljeno preko KOBSON, Google books, 30. 08. 2015.

Penrose, R.; Shadows of the Mind; A Search for the Missing Science of Counsciousness, Oxford University Press, Inc., First Published in 1994, KOBSON, Google books, pristupljeno 24. 2. 2015.

Popper K., Eccles John C.; The Self and It’s Brain, An Argument for Interactionism, Springer International, 1977. , KOBSON, Google books, pristupljeno 23. 08. 2015.

Bojanin, S., Voleti, ali kako, osnove savremene psihoterapije, Konras, Beograd, 2013., 69

Vajzenbaum, DŽ., Moć računara i ljudski um, Rad, Beograd, 1980

Goleman D.: Destruktivne emocije, naučni dijalog s dalaj – lamom, Geopoetika, Beograd, 2004.,

Kar, N.; Plitko, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2011.,

Penrouz, R. , Carev novi um, Informatika, Beograd, 2004.

Terkl, Š.; Sami zajedno, Klio, Beograd, 2011.

Videti https://www.youtube.com/watch?v=yRX-HvQzCG0
http://psychclassics.yorku.ca/Fechner/wozniak.htm .
https://www.paulekman.com/wp-content/uploads/2013/07/Basic-Emotions.pdf
https://www.youtube.com/watch?v=rHt-5-RyrJk