SA ONE STRANE DUGE

NENADMAŠNI ŠAMPION

Borislav Ivkov (Red)

Borislav Ivkov (Red)

Borislav Ivkov (1933-2022): Od prvog omladinskog prvaka sveta 1951, preko turnirskih i reprezentativnih medalja, do najuspešnijeg selektora srpskog šaha, plodnog publiciste i trenera – tokom osam decenija vraćanja duga šahu.


Marjan Kovačević

U legendu je otišao još jedan velikan srpskog, jugoslovenskog i svetskog šaha. Velemajstor Borislav Ivkov, više od sedam decenija simbol zlatnih vremena našeg šaha, preminuo je u Beogradu, 14. februara. U istoriju šaha se upisao još 1951, kao prvi omladinski šampion sveta. Zatim je osvajao olimpijske medalje u reprezentaciji, bio kandidat za izazivača svetskog prvaka i najuspešniji selektor srpskog šaha, a ni titulom prvaka Evrope među veteranima 2006. nije zaokružio svoj opus. Ostalo je mnogo toga da kaže i napiše tokom poslednjih godina života, a bilo bi i mnogo više da ga smrt nije prekinula na dugom i uzbudljivom putu.

Bora Ivkov, kako su ga svi znali i kako je poslednjih decenija sebe potpisivao, rođen je u Beogradu, 12. novembra 1933. Obeležen imenom prvog srpskog velemajstora Borislava Kostića, šahom je počeo da se bavi od desete godine, uz oca, pasioniranog igrača. Već kao dečak je postao prvotimac ŠK Dinama iz Pančeva, gde su tada živeli. Igra u timu sa internacionalnim majstorom Petrom Smederevcem, budućim selektorom državnog tima, bila je početak velikog prijateljstva, koje će mu dugo usmeravati životni i šahovski put.

Septembra 1947, sa nepunih 14 godina, postaje omladinski prvak Beograda i zatim deli 1-2. mesto sa dve godine starijim Andrijom Fudererom na Omladinskom prvenstvu Jugoslavije. Već 1949, u prvom učešću na šampionatima Jugoslavije, osvaja titulu majstora.

Kada je FIDE ustanovila omladinska prvenstva sveta, Ivkov predstavlja Jugoslaviju u Birmingemu 1951, gde nadmoćno pobeđuje i doživljava ogromnu slavu na povratku. Kao bomba je odjeknula prva titula svetskog prvaka u šahom tek opijenoj zemlji, posle pobede u radio meču Jugoslavija – SAD i zlatne medalje na Olimpijadi u Dubrovniku, 1950. Prirodna lakoća s kojom se upuštao u kombinacije za tablom i u životu, kao i ljubav prema lepoti i stvaralaštvu, poveli su osamnaestogodišnjeg šahistu iz ratom osiromašene zemlje na put prepun obećanja.

Internacionalni majstor postaje 1954, a velemajstor 1955, posle briljantnih pobeda na velikim turnirima u Mar del Plati i Buenos Ajresu. Narednih petnaestak godina bio je u svetskom vrhu, dugo među deset najboljih, pobeđujući i svetske šampione: Smislova, Talja, Petrosjana, Fišera, Karpova... U dugom nizu turnirskih uspeha, izdvaja se plasman u mečeve kandidata za izazivača svetskog prvaka, gde 1965. zaustavljen u četvrtfinalu.

Na šampionatima Jugoslavije je učestvovao 18 puta. Pobedio je 1972, a prvo mesto delio 1958. (sa Gligorićem), 1963. (sa Udovčićem) i 1978. (sa Matanovićem), kada je u dopunskom meču poražen. Sa gotovo svim klubovima u kojima je bio osvajao je državno prvenstvo ili delio prva mesta. Najduže je bio član Crvene zvezde, a uspehe je proslavljao i sa Slavijom, Partizanom, beogradskim Radničkim i BŠK Gambitom. Često se vodeći emocijama, dugo je bio član zemunske Mladosti, na nagovor prijatelja i sekundanta Petra Smederevca.

Od radio meča Jugoslavija – SAD, Ivkov je 30 godina bio stalni član reprezentacije, a u periodu 1956-80. nezamenljiv u olimpijskom timu. Zvanično je osvojio je deset ekipnih olimpijskih medalja (6 srebrnih i 4 bronzane) i pet pojedinačnih, za rezultate na svojoj tabli, ali ne treba zaboraviti i jednu nepravedno oduzetu ekipnu bronzanu medalju. Uz to su došle tri srebrne i jedna bronzana medalja sa evropskih ekipnih šampionata, kao i bronzana sa studentske olimpijade. Listu zvučnih dostignuća zaključio je simbolično 2006. u Davosu, pobeđujući, sa 73 godine, na Evropskom prvenstvu veterana.

Zna se da uspeh u šahu u mnogome zavisi od estetskog zadovoljstva koje igrač nalazi, a Bora Ivkov je uživao u šahovskoj lepoti i rado se osvrtao i na svoje greške i propuste. Zato se nekada činilo da je ostvario manje nego što je mogao, ali realno je pitanje da li je njegov ukupni doprinos srpskom šahu imao premca. Jer, Bora Ivkov ne samo da je pokrio ceo zlatni period našeg šaha, do poslednje olimpijske medalje 1980, nego je i potom nastavio sa uspesoma kao selektor i trener. Upravo su pod njegovim vođstvom osvojene sve preostale medalje do danas. Retko zabeležen podvig načinio je vodeći dve različite reprezentacije Jugoslavije do srebrnih medalja u istoj godini, na Svetskom i Evropskom prvenstvu 1989, a sa šahistkinjama stigao do poslednje seniorske medalje našeg šaha, srebrne na Evropskom prvenstvu 1999.

I poslednje službovanje Ivkova kao selektora, na Olimpijadi 2002, donelo nam je podvig. Bio je to poslednji plasman među najboljih deset, iako je ekipa startovala tek sa 30. pozicije. Svakim povratkom, vraćao je svetski šarm i iskustvo. Poput Saše Đorđevića u košarci ili Dragana Stojkovića u fudbalu, znao je da prenese zarazni optimizam i utisak lakoće s kojim je živeo. Ni to, međutim, nije bio kraj njegovog doprinosa. Tokom poslednje dve decenije prepunio je bogatu biblioteku svojih šahovskih knjiga, pisanih istom privlačnom lakoćom. Kao da je do poslednjeg daha vraćao dug igri koja ga je pre osam decenija povela na magično putovanje.

(Izvor Politika)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar