To znači da će ono u svojoj daljoj evoluciji menjati svoju materijalnu osnovu prelaskom na sve prostije objekte sa sve većim potencijalom veze. Time je određeno da je krajnji mogući domet evolucije biće zasnovano na najprostijim materijalnim objektima: elektronima, neutronima i protonima, jer je njihov potencijal veze najveći.
Nikola Pilipović
Sloboda je najznačajniji pojam, ne samo za čoveka već i za sav materijalni svet, deli ga a i spaja istovremeno na dve suštinski različite celine: na svet kauzaliteta i na svet slobode – života. Apsurdno do neshvatljivosti to je potpuno neistražen i nesaznaat pojam, jer je u svom pravom sadržaju – kao negacija kauzaliteta – negirana i sama njegova mogućnost i kao ideja a time i kao iskustvo. Apsurdno, zato što svako živo biće svakim svojim pokretom dokazuje slobodu svoje volje i svoga delanja.
Nikada ni najsavršeniji računar neće moći da sazna kojom nožicom će mrav početi svoje kretanje. Ali to je neizbežna posledica spleta nesrećnih okolnosti koje su uništile slobodnu misao u takozvanoj Zapadnoj civilizaciji, koja je počela veličanstvenim dostignućima mediteranskih civilizacija, Grčke posebno, ali je sistematski i beskrupulozno uništavana skoro dva milenijuma tiranijom judejsko-hrišćanskog Boga stvoritelja, svedržitelja, nemilosrdnog kontrolora ne samo delanja već i mišljenja.
A čovek ne može opstati bez slobode mišljenja, ne samo kao intelektualno biće, već i kao materijalna forma, jer uslov opstanka je u saznanju evolucije materije o kojoj on ne zna ništa, te zaslepljen pohlepom za sjajnim darovima bića civilizacije upreže sve svoje potencijale u ubrzanje svoje apokalipse.
Dva milenijuma potpune tiranije ostvarivane silom i strahom potpuno su uništili slobodu mišljenja, a time i samu ideju čoveka jer njegovo intelektualno biće koje ga čini čovekom počiva na slobodi mišljenja. Čovek se degenerisao u toj meri da i danas misli da su vera i znanje kompatibilni, a time i komplementarni, misli da je on božije stvorenje da je deo njegovog stada, da je najveća sreća pokornošću i bogatim darovima zaslužiti milost božiju kao oprost za greh svog postojanja. A čovek ne može opstati bez slobode mišljenja, ne samo kao intelektualno biće, već i kao materijalna forma, jer uslov opstanka je u saznanju evolucije materije o kojoj on ne zna ništa, te zaslepljen pohlepom za sjajnim darovima bića civilizacije upreže sve svoje potencijale u ubrzanje vlastite apokalipse.
Poslednji ekser na mrtvački kovčeg čoveka zakucao je nenadmašni novovekovni genije Imanuel Kant, koji je u svom lavirintu obmana, protivrečnosti, hipoteza suprotnih zdravom razumu, ipak pošteno i decidno kazao: „… ja sam morao da uništim znanje da bih napravio mesto za veru”. Naravno, znanje nije mogao uništiti, ono nezaustavljivo evoluira, ali je uništio poslednje ostatke slobode i kao slobode delanja i kao slobode misli. Najlepši cvet evolucije materije, koji je bio na pragu saznanja sopstvenog bića uskoro će uvenuti moglo bi se kazati kao žrtva sticaja nesrećnih okolnosti, ali istina je nemilosrdna: nije se uzdigao iznad bića civilizacije.
Plejade epigona i obožavalaca, neuporedivo slabijeg duha slobodu su prepustile božijoj moći, a oni radoznaliji još tragaju za čarobnom formulom razumevanja živog bića kao savršenog mehanizma, kao u onom vicu u kome Rudi ispod ulične svetiljke traži prsten koji je izgubio u nekoj mračnoj šumi. Ovo sam na mnogo mesta već napisao, a imam na umu da je Katon Stariji bar malo doprineo opstanku Rima.
Katon Stariji (Wikipedia)
Tema ovog razmišljanja jeste sloboda kao fizički pojam, kao negacija kauzaliteta, a i kao rezultat evolucije materije što znači kao neizbežni fenomen koji naporedo sa kauzalitetom određuje ideju evolucije materije i time i evoluciju kosmosa. Kao fizički pojam trebalo bi da sloboda bude u nadležnosti fizike, ali kao negacija kauzaliteta ona ne može biti u iskustvu fizike, a pošto fizika nije teorijska nauka, to jest ograničena je na dostupno iskustvo to je sloboda van domena fizike.
Time je pojam slobode ostao van mogućnosti teorijskog i svakog izučavanja uopšte, te je i sve ono što je Kant tumačio, mora se priznati veoma lucidno, jedan veliki promašaj zato što je sa aspekta kauzaliteta tumačio pojam koji je negacija kauzaliteta.A cela njegova „Kritika” počiva na negaciji slobode što filozofi još nisu shvatili, već su slepo, kao nesporan dokaz degeneracije slobode misli, prihvatili njegovo učenje, tačnije rečeno ostali su u domenu religije i pokrali vreme čovečanstvu, vreme koje je već pri kraju.
Za razliku od fizike, teorija evolucije materije – koja je jedini mogući tumač slobode, jer evolucija materije je i evolucija slobode – jeste strogo teorijska nauka, zasnovana na iskustveno istinitim hipotezama, koje su čak i iskustveno apsolutno istinite zato što su samo analitički sudovi, to jest tautologije su za svako moguće iskustvo. Ovde moram da napravim malu digresiju da bih razjasnio pojam analitičkog suda kako ga ja shvatam, naime kao nominalnu definiciju. Iskazom da je, primera radi, život negacija kauzaliteta ili da je živo biće singularitet u kauzalitetu, objekat ništa ne dodaje subjektu te je to jedan analitički sud za svako moguće iskustvo. Time se ne proširuje znanje, već upravo suprotno: ono ga ograničava i tako daje jasan putokaz gde i kako ga treba tražiti i uvećavati, i širiti njegov domen.
Matematika je najbolji primer, ako i prihvatili Kantovu argumentaciju (koja je pogrešna) da su brojevi iskustveni pojmovi, nesporno je da desna strana jednačine proizlazi isključivo iz leve strane i da joj samim tim ne može ništa dodati. A doslednom dedukcijom početno stanje, primenom zakona prirode jednoznačno vodi do samo jedne mogućnosti, to jest ograničava ga na samo jednu mogućnost, a to je upravo ono što želimo i zato, samo zato je matematika daleko najvažniji i nezamenljivi organon u tumačenju prirode ne samo za čoveka već i za svaku inteligenciju koja zna da broji.
Analitički sudovi, odnosno tautologije su jedine moguće istine, one su osnov svih naših saznanja jer su putokaz njegovog mogućeg napredovanja, putokaz u našem lutanju da dokučimo tajne prirode. Naravno, mogu filozofi, čistunstva radi da insistiraju na tome da analitički sud ne dopušta spajanje dva različita pojma zato što njihova različitost prevazilazi svaki konkretni kontekst i da se time liše jedine mogućnosti saznanja prirode, a pri tome zaboravljaju da ono što važi za svaki mogući kontekst, za svako moguće iskustvo jeste samo odnos tih pojmova, što je nesporno i dovoljno.
Teorija evolucije materije je zasnovana u domenu slobode – života na tri tautologije: život je negacija kauzaliteta, živo biće je singularitet u kauzalitetu i znanje je iskustveno istinita predstava okruženja, a potom je proširena i na domen kauzaliteta na osnovu principa kontinuiteta, principa kauzaliteta i na osnovu saznanja o evoluciji kosmosa do kojih je došla fizika, što je najslabija karika u tom nizu.
Taj princip, ta tautologija sadrži ideju evolucije materije, evoluciju slobode – života, evoluciju znanja. Iz tog principa neposredno sledi da su prvi objekti – bilo kako da su nastali – morali biti prosti, nerastavljivi, s najmanjim brojem atributa, a sa hlađenjem kosmosa su nastajale sve složenije forme zaključno sa živim bićem, naravno onim najsavršenijim.
Ali, do evolucije materijalnih formi u domenu kauzaliteta vodi i jedna tautologija (što sam tek sada uočio): složeno je ono što se sastoji iz prostog, jer je to jedna nominalna definicija složenog. Ovu tautologiju sam nazvao drugi princip hijerarhije (prvim principom hijerarhije sam nazvao tautologiju da je deo određen celinom), bez ikakvih pretenzija na autorstvo u bilo kom smislu, tim pre što se tautologije kao logičke konstrukcije ne mogu svojatati, već isključivo praktičnosti radi, sporazumevanja radi. Taj princip, ta tautologija sadrži ideju evolucije materije, evoluciju slobode – života, evoluciju znanja. Iz tog principa neposredno sledi da su prvi objekti – bilo kako da su nastali – morali biti prosti, nerastavljivi, s najmanjim brojem atributa, a sa hlađenjem kosmosa su nastajale sve složenije forme zaključno sa živim bićem, naravno onim najsavršenijim.
Saznanjem slobode – života kao negacije kauzaliteta i saznanjem živog bića kao singulariteta u kauzalitetu, kao forme koja poseduje slobodu stvaranja i slobodu komunikacije, nismo saznali nove forme materije već samo njene osobine, njene atribute, njene načine postojanja. Ali to nije malo. Samo to i možemo; da otkrivamo načine delovanja materije, nikad ne saznavši sve, kao što nalaže prvi princip hijerarhije, jer iz sopstvenog iskustva ne možemo izaći. Evolucija materije, kao umnožavanje atributa, pokazuje da je komunikacija imanentna samoj materiji: pasivno u domenu kauzaliteta, aktivno u domenu slobode – života. Pri tome, aktivno znači i agresivno, jer se unosi poremećaj u okruženje, a pošto je evolucija samodovoljna i samoproizvodna, a to znači i nezaustavljiva sila, to kroz agresiju nastaju sve složenije forme sve većeg potencijala i evolucije i agresije.
Međutim, samo usložnjavanje povlači i sve slabiji potencijal veze materijalne strukture bića, koja se održava isključivo kroz sve veće znanje. To možemo pratiti kroz evoluciju organskog sveta koji počiva na masenoj komunikaciji, ali i kroz sve veći udeo i informacione komunikacije počev od prokariote do Homo sapiensa. Zbog toga biće mora da ovlada proizvodnjom sopstvene materijalne strukture, što je ostvareno kod bića civilizacije, čija se materijalna struktura zasniva isključivo na informacionoj komunikaciji oscilacijom fluida, ali i kroz sve veći udeo i komunikacije elektromagnetnim poljem, da bi kod neorganskog bića dostigla savršenstvo zasnivanjem materijalne srukture isključivo na elektromagnetnom polju, kao najsavršenijem i najotpornijem vidu.
Ali nezaustavljiva evolucija bića, što znači i evolucija agresije, to jest potencijala agresije ugrožava i samu osnovu bića – što je biće civilizacije već iskusilo upotrebom nuklearne energije – te je neophodno da biće ovlada i proizvodnjom svoje osnove. To se već ostvaruje transformacijom bića civilizacije zasnovanog na organskoj materiji u neorgansko biće zasnovano na neorganskoj materiji, čiji potencijal veze je neuporedivo veći. To znači da će neorgansko biće u svojoj daljoj evoluciji menjati svoju materijalnu osnovu prelaskom na sve prostije objekte sa sve većim potencijalom veze. Time je određeno da je krajnji mogući domet evolucije biće zasnovano na najprostijim materijalnim objektima: elektronima, neutronima i protonima, jer je njihov potencijal veze najveći.
Ali u bezbrojnim galaksijama i još brojnijim zvezdama i na još brojnijim planetama na kojima su postojali uslovi za život, verovatno su mnogo pre nas nastala inteligentna bića koja su dostigla nivo potencijala elementarnih čestica i proizvela fenomene koji ne podležu kauzalitetu, koji su tek sada stigli do nas, a mi uzaludno pokušavamo da ih rastumačimo.
To je potencijal nivoa „Velikog praska”, naravno znatno manjeg inteziteta, osim ako to biće ne dođe do saznanja nekakve neuporedivo veće brzine komunikacije od svetlosne i time ostvari agresiju na veoma veliki deo kosmosa. Znači najsavršenije živo biće mora završiti, u eksploziji elementarnih čestica, naravno ukoliko pre toga ne propadne, koje potom počinju svoju evoluciju onako kako to nalaže drugi princip hijerarhije, to jest kao što se već dogodilo u evoluciji ovog kosmosa. Jasno je da nas ne interesuje u bilo kom praktičnom smislu šta će biti s neorganskim bićem koje je nasledilo biće civilizacije, jer nas neće biti. Ali u bezbrojnim galaksijama i još brojnijim zvezdama i na još brojnijim planetama na kojima su postojali uslovi za život, verovatno su mnogo pre nas nastala inteligentna bića koja su dostigla nivo potencijala elementarnih čestica i proizvela fenomene koji ne podležu kauzalitetu, koji su tek sada stigli do nas, a mi uzaludno pokušavamo da ih rastumačimo.
Suština nije u tome šta mi o njima mislimo, već da je veoma velika verovatnoća da oni postoje i da sa eksplozijom tih savršenih bića počinje novi krug evolucije materije, u svemu isti kao što je bio ovaj nastao iz „Velikog praska”, izuzev veličine koja je verovatno znatno manja, što zavisi od brzine komunikacije kojom će ovladati to biće. Ali mi nemamo nikakvog razloga da mislimo da je iz „Velikog praska” nastao ceo kosmos, jer ne možemo problem nastanka materije našeg losmosa zameniti događanjima unutar njega, te je parcijalna evolucija, evolucija delova kosmosa vrlo verovatna hipoteza. Ova spekulacija je izvedena logičkom dedukcijom iz nespornih osnova teorije evolucije materije, te ako je u nečemu pogrešna to je rezultat dedukcije koja se može ispraviti.
Sada možemo sumirati saznanja o osobinama materije do kojih smo došli tumačenjem teorije evolucije materije, saznanja koja obuhvataju i domen kauzaliteta i domen slobode – života, a do kojih fizika ne može da dođe:
1. Osobina materije je da evoluira – kao umnožavanje atributa, kao uvećanje komunikacije, kao uvećanje znanja, kao uvećanje slobode što znači i kao uvećanje života.
2. Evolucijom se ostvaruje kruženje materije, što možemo smatrati životom u širem smislu, u smislu u kome je oslobođena forma – živo biće – samo jedan deo.
Posledice evolucije materije su:
● Kosmos nije nikakva celina, te se ne može razumno misliti ni o kakvim njegovim atributima: veličini, starosti, poreklu, trajanju i slično tome.
● Ono što je dostupno opservaciji ne može se sa sigurnošću tumačiti kroz zakone kauzaliteta.
● Drugi princip termodinamike (toplotna smrt) ne može se primeniti na kosmos, jer on nije celina.
Naravno da ovim nije sve rečeno, naprotiv tek je postavljena osnova za svestrano promišljanje o materiji o formama kroz koje postoji i o atributima koji je čine, iako sve ne bismo nikada saznali i kada bismo zaustavili evoluciju i obezbedili večnost čovečanstvu.
