АРГУСОВ ПОГЛЕД

(НЕ)ПОСЕБНОСТ ЧОВЕКА

Еволуција (Википедија)

Разрада концепта „нељудске особе”, прослављена као оружје ослобођења и у контексту осталих битака против дискриминације, не зауставља се на животињама.

Ана Павловић

Верујемо да је субјективни утисак искључиво ствар наше воље, јер смо (како вели Корин Пелушон) претходно избрисали оно што нас чини зависним од других људи и нељуди и заборавили на своју телесност и рањивост. Када бисмо постали свесни те теоријске фикције, да ли би то значило да смо на путу нове антропологије? Она ће (по приматологу Франсу де Валу) уништити есенцијализам (ту фамозну „посебност човека”) и заменити га диференцијализмом у славу смрти хуманизма, а у име устоличења поштовања свеколиког животињског царства.

„Човекова посебност? Могла би то бити његова ароганција”, саркастичан је Де Вал. Но без обзира на то да ли покушавамо да подсетимо људе на њихове урођене особине, или да укажемо на оне у животињама стечене ‒ увек налећемо на разлике. Ако нигде другде, онда у моћи рефлексије (свесности о самосвести), кумулативном знању, капацитету апстрактног размишљања, и напосе језику – који се не своди ни на сигнале, нити на саму комуникацију, већ може да преноси идеје, да буде предмет игре, да се развија…

Арне Нес (гуру „дубоке екологије”) вођен
љубављу према другости, без задршке је
изјавио да „развој нељудских облика живота
захтева знатно смањење” људске популације.

Умањивати или порицати постојање ових разлика тиме што се свесност узима као адекватнији еталон није безазлена игра речима јер се, као и све остало, чини у име морала ‒ истог оног универзалног „морала” који је производ људских способности.

Па тако можемо стићи и до филозофа Питера Сингера (успут, творца „библије” бораца за права животиња из 1975, Animal Liberation), који у La Recherche-у констатује: „Мислим да убити новорођенче никада није толико страшно као убити особу”.

А затим, као проповедник система по коме се особа дефинише као јединка свесна себе, која тежи ефикасности, има осећај прошлости и будућности, као и могућности комуникације и ступања у односе, сматра да људско биће које није развило ове карактеристике није особа – те да је самим тиме „горе убити шимпанзу него убити људско биће које, услед неког урођеног хендикепа, није постало особа”.

Паралелно са тим, Арне Нес (гуру „дубоке екологије”) вођен љубављу према другости, без задршке је изјавио да „развој нељудских облика живота захтева знатно смањење” људске популације.

Не зна се да ли инспирисани Стоуновим
(Кристофер) писанијем, тек су законодавци
индијске државе Утарканд 2017. Признали
субјекту под називом река Инд (као живом
ентитету) статус правног лица.

Разрада концепта „нељудске особе”, прослављена као оружје ослобођења и у контексту осталих битака против дискриминације, не зауставља се на животињама. Већ је постала уочљива фасцинација интелигенцијом дрвећа (да опрости Хамваш!). „Тајни живот дрвећа” Петера Волебена постао је бестселер али га је, попут листа с неког од протагониста овог штива, „одувао” Кристофер Стоун. Он у делу „Да ли би дрвеће било у могућности да учествује у правосудном процесу?”, противећи се идеји да природа постоји зарад људи, проширује концепт права на шуме, океане и реке. Најозбиљније заступа став да би горњи субјекти требало да добију статус правних лица и да буду заступљени преко тутора (по узору на особе неспособне да самостално учествују у правосудним процесима).

Нова другост (Википедија)

Не зна се да ли инспирисани Стоуновим писанијем, тек су законодавци индијске државе Утарканд 2017. признали субјекту под називом река Инд (као живом ентитету) статус правног лица.

Још нисмо досегли ниво „нове другости” ‒ вештачке интелигенције, али су прогнозе оптимистичке: док је у Гран палеу овог пролећа трајала изложба „Уметници и роботи”, „Телерама” је објавила текст насловљен са „Ко је овде прави уметник?”. Европски парламент, који уважава аутономност, као и способност вештачке интелигенције да учи, разматра могућност да и њеним носиоцима додели статус правних лица (Резолуција ЕП од 16. 2. 2017, а у вези са препорукама Комисије за грађанска права у роботици).

Ко зна, можда ће и њих прогласити свесним.

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар