АРГУСОВ ПОГЛЕД

НЕПРИЗНАТИ И У СРБИЈИ

Допунска настава

Допунска настава

У расејању постоји друга Србија, богата и успешна. Исељени Срби имају највећи српски капитал у иностранству – памет и новац. Зашто их матица не препознаје као такве?


Др Марко Лопушина

Једна шала о исељеним Србима говори да наши људи на Арктику продају Ескимима фрижидере. А друга каже да наши људи на рогу Африке тамошњим житељима продају шпорет на дрва. У преводу ових асоцијација то значи да нас Срба има свуда на планети. И да стално нешто радимо. У 159 држава света данас живи и ради 2,5 милиона Срба. Највише их је у Немачкој и Аустрији. Беч је данас са 180.000 Срба главни град српске дијаспоре.

Не треба заборавити да је Српска православна црква расла и напредовала у српском расејању, да су прве „Новине сербске објављене у Бечу, а прве књиге штампане у Трсту и Будимпешти. Добар део историје српског народа дешавао се у туђини, па су тако и наше краљевске династије, чланови породица Kарађорђевић и Обреновић, живеле, радили и умирале у страним државама.

Први Срби исељавали су се из отаџбинских земаља на Бакану још пре осам векова. Тада су одлазили у Аустро-Угарску, Русију, Италију. Најчешће се српски народ селио у време и после ратова, од Kосовског боја, преко Балканских до светских ратова. Српски ратни заробољеници у нацистичким логорима су, на пример, после ослобођења 1945. године постали светски емигранти. Потом је шездесетих година прошлог века уследила масовна миграција радне снаге из СФРЈ, којом се створила европска српска дијаспора. То је била уговорена сеоба сељака и радника из Југославије у Аустрију и Немачку. Потом се та сеоба проширила на Скандинавију, Француску, Швајцарску и Велику Британије.

Данас у ти тзв. гастарбајтери, српски гостујући радници из 1966. године пензионери, са две куће и две ноге, једном у туђини, другом у матици. Нова сеоба наших људи, пре свега из Србије, настала је деведесетих и данас траје. Иселило се више од 650.000 људи. Међу исељеним су радници, стручњаци, али и студенти. Из Србије у Аустрији се школује 2.500 студената. Још толико их је из других српских земаља – БиХ, Црна Гора, Хрватска.


Долазак гастарбајтера у Немачку

Kапитал за промене

Исељени Срби имају највећи српски капитал у иностранству, то су памет и новац. Они чине другу модерну Србију у туђини, коју матица Србије не препознаје као спасиоца српског народа. Ови исељени људи, њих 2,5 милиона имају потенцијал, који може да измени и унапреди Србију. Тај српски потенцијал у иностранству чине људски капитал и финансијки капитал. А то је управо оно што понајвише недостаје у матици Србији.

Стручњаци за миграцију „мозгова процењују да у расејању имамо више од 50.000 професора, научника, експерата, доктора наука, академика. Професор Дејан Илић из Немачке је, на пример, првак у производњи и употреби микробатерија. Зову га „нови Тесла, јер има преко 600 изума и патената. Власник је Оскара, награде Америчке филмске академије за унапређење филмског објектива и камере. У туђини се рађају „нове Тесле, јер су српски дипломци проглашени за најбоље на факултетима у Аустрији, Русији, САД и Великој Британији.

Друга српска највећа вредност у иностранству је девизна штедња гастарбајтера и пословни капитал бизнисмена. Према службеним подацима НБС, вредност девизних дознака, које данас Србија добија од исељеног народа, износи око три милијарде евра годишње. Економски аналитичари процењују да је пословни капитал Срба у дијаспори вредан око 60 милијарди долара. Моја сазнања су мало другачија. Верујем да капитал српских бизнисмерна у иностранству вреди око 15 милијадри евра. Само Филип и Мадлена Цептер из Монака, Славица Еклстон из Велике Британије и Убавка Мекдоналдс из Kанаде имају компаније које вреде око 10 милијарди евра.

Немерљив је капитал који су наши исељени људи кроз хуманитарне акције и добротворне прилоге даривали свом народу у Србији и другим отаџбинским земљама. Само принеза Kатарина Kарађорђевић је преко своје фондације за две деценије испоручила помоћ вредну 16 милиона евра. Овим вредностима додајемо 300.000 српских топонима у свету, више од 660 меморијала, стотину храмова СПЦ, осамдесетак амбасада и конзулата, око 300 српских клубова и удружења, територије и градове са српским именима. И чак 36 споменика и бисти Николи Тесли у 20 држава. Јасно је да наша дијаспора има планетарне димензије.


Срби у Шведској

Швеђани признају да су српски радници градили њихову краљевину као привредну силу. Немци су проценили да су наши радници у њихову модерну државу уградили 50 милијарди марака свог капитала у жуљевима и зноју. Аустријанци кажу да су Срби најбоље интегрисан народ и најбољи радници. Да би се српско расејање и њихова друга Србија уклучили у привредни и политички живот матице потребна је само одлука власти да поштује Устав у коме је дијаспора приоритет нашег друштвеног развоја и добра воља политичара у провинцијама да сарађују са инвеститорима из српског расејања.

Амбасадори у туђини

Срби у расејању су прави амбасадори свог народа и своје државе. Поменимо преко 1.000 спортиста и уметника светског гласа. Срби из расејања у многоме мењају наметнуту лошу слику о српском народу. То својим делима и речима чине спортисти Новак Ђоковић, Никола Јокић и Тијана Бошковић, на пример. То чине на свој начин успешни уметници као Марина Абрамовић из Њујорка, глумица Даница Ћурчић из Kопенхагена и др Мила Михајловић, историчарка из Рима.

Србија има двадесет почасних конзула нашег порекла у свету, који нас прадстављају кроз своје послове и пријатељску сарадњу са странцима. Поменимо Рајка Томовића у Пољској и Алекса Маческог у Охају (САД). С друге стране, у српској дијспори има људи који немају светску ширину и утицај. То су они исељени Срби, а њих је, нажалост, већина, који су окренути само себи, који живе у свом крају на релацији кућа-посао-црква. Уместо слоге у српском расејању, посебно у клубовима и удружењима влада неслога. Тренутно се у Бечу одвија раскол Заједнице 14 српских клубова због личних интереса њихових вођа.

Нажалост, Српска православна црква није кохезиони фактор нашег народа у иностранству, јер у различитим државама има и различит статус. У Аустрији и Немачкој, где живи највише Срба нема статус верске заједнице, третирају је као удружење грађана. Она је тамо само место где се наш народ окупља, углавном, у време великих верских празника, па се зато назива Божићни Срби. СПЦ једва окупља двадесет одсто наших у расејању.

Друга Србија

Исељени Срби који живе и раде на свим континентима света чине другу Србију, модерну и богату. Србе у дијаспори и региону може да уједини једино држава, али она за то нема воље, снаге, а ни пара. У Београду не постоји политичка воља да се прихвате и реализују идеје исељених Срба за развој и модернизацију отаџбине. Прећутан је, на пример, предлог да се фабрика трактора ИМТ, која у свету има 300.000 купаца, пресели у Добановце и претвори у комјутеризовану компанију, па је продата странцу из Индије.

Моје анкете, а и званична испитивања исељеног народа, показују да скоро 40 одсто наших људи у свету жели да улаже у бизнис у отаџбини. Исто толико њих тврди да је главна сметња том пословном капиталу корупција локалних власти, које ометају инвестиције и желе да узму део новца за себе део. Имам познаника у Русији који је саградио фабрику пелета у завичају, а отворио ју је лично Томислав Николић, председник Србије. Дотични је подигао кредит у иностратству да би запослио 45 радника у фабрици. Прозиводња никад није започела, јер општинари нису прво дали струју, а потом ни употребну дозволу. Тражили су новац за себе.

Несложна браћа

Срби у расејању нису сложни из више разлога. Најважнији је да стране земље у којима живе преко својих тајних служби и цркава раде да наш народ тамо не буде сложан и јак. Запад је уништио Југославију као земљу свих Срба на Балкану и становнике претворио по месту рођења у Хрвате, Босанце, Македонце, Црногорце и Словенце. Срби у дијаспори узимају доста лако страно држављанство, а оно брани да се остане Србин.

Србе као националну мањину не признају у Црног Гори, Македонији, Бугарској, Словенији, Аустрији и не дају им политичка права и културну заштиту. У све три Америке их третирају као етничку групу без јасних политичких права. У туђини су, дакле, изложени асимилацији – да постану странци, да се одрекну српској имена, поркла и пасоша. Од 2,5 милиона Срба у расејању око милион је из Србије, а половина има српски пасош. Наша држава не може легално да брине о Србима у туђој земљи, на пример у Немачкој, ако немају српски пасош и нису наши држављани. Срби из БиХ, који имају некретнине у Србији или су за њу породично везани, радије узимају немачко држављанство него српско. Срби су у туђини светски правци по узимању страног држављанства.

Под утицајем лоших политичара и непознавалаца миграција, у Србији се на погрешан начин гледа на одлазак младих и старијих људи у иностранство. Третирају их као бегунце из раја, иако су отишли да уче, да се обрзују, да буду паметни, модерни и успешни. Укратко, да раде и зараде. Вратиће се и млади и старији, јер нису заборавили родитеље, породицу и отаџбину. Сви ће се вратити када у Србији буде боље?

Проблеми с матицом

И данас, пола века од масовне сеобе радника и сељака из Србије у земље Старог континента на рад, многа питања на релацији Србија-дијаспорс нису решена, попут права гласа и допунског школовања наше деце у иностранству. Да би се, на пример, ови проблеми решили морају прво да постоје билателарни уговори и споразуми са свим земљама у којима живе и раде Срби пореклом из Србије.

Ако у Аустрији узмете аустријски пасош, ви се одричете српског држављанстава и права гласа. Више од 80.000 Срба из Србије у Аустрији узело је страно држављанство и нема право гласа. Толико их је и у Немачкој, и они више нису српски држављани и гласачи. А у јавности се шире нереалне приче о великом броју наших људи у дијаспори и њиховим гласачким правима. За гласање је потребан српски пасош и одлазак на гласачно место или инсталирање гласања електорнским путем. Али неким странкама у Србији не одговара да исељени Срби гласају.

Слично је с допунским школама на српском језику. Има их тамо где су потписани уговоре и где је то дозвољено, у Швајцарскпј и Немачкој, али у Аустрији не јер није дозвољено. У Аустрији је, на пример, забрањено допунско школовање странаца у образовним установама које њихове матичне земље оснивају. Аустријанци имају своје школе за децу гастарбајтера из бивше СФРЈ на босанско-хрватско-српском језику. Постоје понеке приватне и црквене школе малог капацитета. Град Беч је недавно предложио да се отвори српска гимназија, али о томе наши људи у Аустрији још размишљају.

Српска дијаспора највише замера матици што је укинула Министарство за дијаспору 2013. Године, тиме су, како кажу, остали без своје сигурне куће. Преко овог министарства отаџбина их је као матица пчеле окупљала у Београду, без обзира из које државе долазили и у ком крају бивше Југославије били рођени. Гашење је знак недостатка политичке воље државе и странака за сарадњу са народом у расејању. То је и кршење Закона о дијаспори и Србима у региону, по коме је радила некадашња Скупштина дијаспоре.

Због свега тога српске расејање у отаџбини Србији често види маћеху, а не мајку. Не треба, међутим, сметнути са ума и да се српска дијаспора понекад понаша као изгубљена ћерка. У туђини постоји на стотине клубова и удружења Срба, али њихови лидери су у непрестаној свађи и борби за власт. Црква је често посвађана са верницима у расејању. За добар однос матице и расејања потребна је активна улога обоје, и мајке и деце. И та деца, српска дијаспора занемарује Србију, јер скоро 60 одсто исељених не мари за отаџбину и мало чини да помогне мајци. Има она америчка изрека да не питаш шта је држава учинила за тебе, већ шта си ти учинио за државу! Тај однос се може променити ако свако да све од себе да будемо јаки, сложни и здрави српски националисти.

Српски светски сабор

Да би деловали као јединствено национално биће, српска дијаспора и матица треба да испоштују завет да само слога Србина спасава. Потребно је, на пример, да Срби у дијаспори направе Светски фонд за помоћ српском народу у Србији и Републци Српској, па да са својим пријатељима странцима граде школе, обданишта, болнице, сигурне куће, мала предузећа, улице, водовод, фабрике за пречишћавање ваздуха, воде и отпада. Ако могу Владе Дивац, Милош Теодосић, Новак Ђоковић, Филип Цептер, Дејан Станковић, Невен Суботић и многи други да имају своје фондације и помажу народ, зашто то не би радила цела дијаспора од 2,5 милиона људи са двема отаџбинским земљама?

Kао што Јевреји имају свој Светски јеврејски конгрес, као што Ирци имају своје Ирски светски конгрес, тако и Срби треба да имају јединствену организуацију коју бисмо могли да назовемо Српски светски сабор. Саборност је наша слога, јединство и спасења. Пре него што се оснује Српски светски сабор, треба осмислити Српски национални програм, који би представљао наш народни договор да ћемо бити сложни и јединствени, увек и свуда. Теслина научна фондација у САД, чији сам директор, ради на томе. Срби треба најпре да буду Срби, а потом Американци, Аустрлијанци, Немци, Аустријанци и други са страним пасошима.

Сетимо се како се у отаџбини градило после поплава 2014. године, тако треба да буде стално, а не од случаја до случаја.

О аутору

Stanko

Оставите коментар