SKLAPANJE PAMĆENJA

NESEBIČNI ZADUŽBINAR

Istorijski arhiv Beograda

Ilija Milosavljević Kolarac testamentom je ostavio svoje imanje, oko milion tadašnjih dinara, fondu za stvaranje Beogradskog univerziteta, što mu je bila velika želja, a i fondu za pomaganje književnosti.

Na sam pomen Kolarca prve asocijacije koje se javljaju su svakako kultura, umetnost i obrazovanje. Ilija Milosavljević, koji je preminuo na današnji dan pre 142 godine, Srbima je ostavio gotovo celokupnu imovinu, iako to nije bilo u interesu tadašnjih vlasti. Ilija Milosavljević rođen je oko 1800. godine, a nadimak je dobio po rodnom selu Kolari, nadomak Smedereva. Poticao je iz skromne porodice. Otac mu je bio abadžija, a majka domaćica.

Kao dete, ranjen je tokom Prvog srpskog ustanka, a nakon propasti istog, sa roditeljima odlazi preko Dunava. Ipak, nije prošlo mnogo vremena pre nego što se odlučuje za povratak u domovinu. U Beograd dolazi sa 30 para, a radio je kod brojnih trgovaca. „Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para”, napisao je Kolarac o svojim prvim danima po povratku u Beograd.

Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. godine osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga, a danas je taj broj znatno veći.

Ćerkom jednog trgovca se čak i oženio. Nakon ženidbe, otvara sopstvenu radnju, ali se ne zadržava drugo u Beogradu – ubrzo se seli u Pančevo. Postoji priča prema kojoj je razlog njegove odluke da promeni boravište ležao u sukobu i strahu od kneza Miloša. Voleo je lepo da se obuče, fes sa zlatnom kićankom i odelo vezeno srmom rado je nosio, no taj luksuz je smetao knezu Milošu Obrenoviću.

„Počnu neki mlađi Beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo.”

Knez Miloš je zabranjivao nošenje skupocene odeće, a na udaru prvi je bio Ilija Kolarac, kome je knez pripretio batinama. Posao je predao ocu i braći, a potom odlazi za Pančevo. Ipak, za ovu priču je sam Kolarac napisao da je neistinita, te da je u Pančevo prešao isključivo zbog trgovine. Razvio je posao i sa Srbijom, ali i unutar Austrougarske. Trgovao je različitim stvarima, hranom, stokom, izvozio je pšenicu, ječam, kukuruz, ovas, proso, a sve to mu je donelo mnogo novca. Imao je i svoje brodove, a Pančevo napušta 1856. godine.

Vrlo brzo postaje viđenija ličnost u Pančevu. Zvali su ga Ilija Srbijanac ili Servijaner. Tursku nošnju u kratkom roku zamenio je evropskim odelom. „Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san, kad je trebalo raditi i zaraditi”, zapisao je o tom vremenu mnogo godina kasnije. Žena mu umire 1855. godine u Pešti, a sahranili su je u Beogradu, gde će se i sam Kolarac vratiti, nastavljajući posao trgovine šalitrom. Ulagao je i u rudnike.

Međutim, ono što je ostalo najupamćenije i činjenica koja najčešće izroni kada se pomene njegove ime jeste potpomaganje umetnosti i obrazovanja.

Imao je izuzetno razumevanje za kulturu i shvatao je njen značaj. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. godine osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga, a danas je taj broj znatno veći. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje Pravne akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, a preki vojni sud osudio ga je na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje, zbog čega ubrzo umire.


Kolarčeva zadužbina (Kolarac)

Testamentom je ostavio svoje imanje, oko milion tadašnjih dinara, fondu za stvaranje Beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, kao i fondu za pomaganje književnosti. Nije zaboravio ni svoje rodno mesto Kolare. Testamentom je zaveštao 200 zlatnih dukata za školu, za školovanje talentovanih, pametnih i đaka koji su bili iz siromašnih porodica. Od prvog novca zarađenog trgovinom kupio je zvono za crkvu teško 300 kilograma. Zvono je kasnije, tokom Prvog svetskog rata, skinuto i pretopljenjo od strane Austrogara.

U testamentu je, između ostalog, naveo „da se od gotovine novaca odvoji 10.000 dukata i da se dade mome književnom fondu”, a zatim i da „sve ostalo moje imanje, izuzimajući nekoliko poklona koje ću niže označiti, ostavljam na korist moga naroda”. Međutim, nakon smrti, njegove dve rođake povele su sudski spor za obaranje testamenta, a podršku dobijaju i od tadašnjih vlasti.

„Vlasti su bile stavljene pred jedan nov skandal. Njima sad nikako nije išlo u račun da dođe do osnivanja Kolarčeve zadužbine. Želeli su da se zaboravi da je taj čovek uopšte i postojao. Zato je trebalo oboriti Kolarčev testament, pisan 25. februara 1877. Posle jedne tek jedva završene afere, otvarala se druga. Čak i oni koji su mrzeli Kolarca žalili su što je starac umro i svojom smrću izazvao novu uzbunu u javnom mnjenju i opšte pohvale u narodu”, zapisao je Milan Jovanović-Stojmirović. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament.

Među zadužbinarima zauzima posebno mesto, a njegova najpoznatija zadužbina je svakako Kolarčev univerzitet. Zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta podignuta je 1932. godine, a arhitekta je bio Petar Bajalović. Kolarc je sa radom počeo 19. oktobra 1932. godine, a prvi koncert u Velikoj dvorani održan je 4. februara 1932. godine. Do današnjeg dana Kolarčeva zadužbina je ostala dosledna prvobitnoj ideji njenog tvorca, stavljajući akcenat na kulturu, umetnost i obrazovanje srpskog naroda.

Od 1968. godine Odbor Zadužbine Ilije M. Kolarca svake godine dodeljuje Plaketu Kolarčeve zadužbine za izuzetan doprinos razvoju programa Zadužbine, a od 1977. godine Godišnju nagradu Galerije za najbolju izložbu u protekloj izlagačkoj sezoni.

(Izvor Danas)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar