Nedavno sam izrazio zabrinutost za život jednog prijatelja i ta zabrinutost me je nagnala na dalje razmišljanje. Otuda nekoliko pitanje i nekoliko odgovora: Da li pandemija postoji i ako postoji da li će se nekako završiti?
Prof. dr Dragan Pavlović
Nije mi namera da ovde raspravljam jesu li tzv. antivakseri u pravu ili nisu. Ja ću zvati antivakserima sve one koji smatraju bar jednu od sledećih tvrdnji istinitom. Smatraju, na primer, da vakcine ne funkcionišu, da koristi od vakcine nema, da su vakcine štetne, da su vakcine u eksperimentalnoj fazi, da nedostaju veće grupe testiranih (izgleda da 3 milijarde onih koji su dobili vakcine nisu dovoljne!?), ne zna se dalekosežan efekat (kao da se za druge lekove to zna!?), da pandemije ili nema ili da nije tako smrtonosna, da je virus namerno stvoren, da je sve oko toga izrežirano itd. (tabela na kraju). Tvrdi se uz to da postoje centri moći (neka vrsta finansijske mafije) i da izveštaji i zaključci koji dolaze sa svih strana sveta nisu istiniti.
Sve to se svodi na tvrdnju da se želi da se uskrate slobode i ostvare neki ciljevi tih moćnika. Takve stvari, a ima još sličnih spadaju u antivakserski sindrom. Te i mnoge druge zablude često su vezane za nedostatak stručnog znanja, široko su rasprostranjene i teško ih je iskoreniti. Postoje (možda) i želje da se ostvare neki drugi ciljevi koje neću navoditi. Pogledajmo pre svega tu pojavu kao neku vrstu otpora prema prihvaćenim društvenim merama uopšte.
Otpori te vrste ispoljavaju se često, na različitim nivoima, i idu od individualnih privatnih želja do asocijalnog, kriminalnog ponašanja. Otpor društvenim merama je veoma različito motivisan i za to ovde nemam vremena da idem u detalje. Nekad ti otpori imaju pozitivne efekte, koji dovode do pomaka u napred u društvu. Daleko češće su takvi asocijalni, anarhistički otpori negativni. Ovde neću govoriti o konstruktivnim otporima koji često vode napretku, već samo o otporima koji nisu racionalni. Motivi za takvo buntovničko ponašanje su različiti. Jedni žele da budu profeti-proroci, drugi da su pametniji od ostalih, treći teže za drugim prednostima različite vrste. Neki su uplašeni. Kod nekih je to znak panike o kojoj sam govorio na drugim mestima. Jedan deo ljudi veruje da postoji zavera, ali to je, za sada, široka tema i o tome će biti reči na drugom mestu.
Antivakserski pokreti se, čak, ugrađuju u mnogo šire pokrete o zaverama koje postoje od davnina, a koji potiču od samog ustrojstva sveta, od odnosa Boga i Đavola, borbe dobra i zla. Takav maštovit pristup onda pretpostavlja univerzalni proces koji zahvata ceo kosmos i ceo se taj konflikt završava s čovekom, krajem istorije i strašnim sudom. Ali vratimo se našoj epidemiji, u naš kutak pred televizorom, dnevnom štampom, našem kompjuteru, onome što nas okružuje i tamo gde čvrsto stojimo. Svet mašte će nas samo više zbuniti. Pogledajmo samo ono što znamo i o čemu možemo racionalno da prosudimo.
Mislim da je nekoherentnost antivakserskih tvrdnji očigledna. Sumnja se u zvanične izveštaje o pandemiji. Mada ti izveštaji dolaze iz gotovo svih zemalja i, kad bi se htelo, nemoguće ih je unapred uskladiti, pogotovo što većina zemalja sigurno ne pripada tim dosta ograničenim „centrima moći” koje antivakseri doduše retko kad precizno određuju. Direktna iskustva koja imamo, iako su često epizodna i ne predstavljaju dokaze, pokazuju koherentnost s preovladajućim zvaničnim mišljenjem kome se antivakseri suprostavljaju. Imao sam mnogo prijatelja i poznanika koji su podlegli kovidu-19, a nisu bili vakcinisani.
Početkom 2020. godine dobijao sam informacije iz jednog velikog odeljenja intenzivne terapije i svedok sam ogromnog pritiska na zdravstveni sistem. Imam zatim direktne informacije iz 3 kovid-19 i bolnice intenzivne terapije gde je očigledno da vakcinisani pacijenti 3-4 puta ređe dospevaju u kritično stanje. Itd. Meni je, prema mnogim izveštajima koji su svima dostupni i prema onome što sam video, jasno da opšti i zvanični utisak o pandemiji nije problematičan, te da su razne teorije o zaveri lažne. Takve teorije su nažalost delom poduprte velikim brojem malih netačnosti koje se neprestano pojavljuju u medijima i retko kad su korigovane.
Jednom rečju, mislim da je ova pandemija naša stvarnost, mere velikim delom adekvatne i da je u načelu jasno da jedino ono što se preduzima u smislu slepe zaštite ekonomije predstavlja problem. Te probleme koji se tiču ekonomije, nažalost, ovde neću produbljivati.
Recimo „očekivana” 100% zaštita od vakcine (što naravno nijedna vakcina ne obezbeđuje), eksperimentalni status vakcine (koji jeste samo formalni status vakcine). Postoje svakako i mnoge apsurdne i kontradiktorne mere koje često nisu koherentne, pogrešne mere koje se uvode da bi se zaštitila samo ekonomija itd. Nasuprot tome, tok pandemije, terapija, većina preventivnih mera i principa prevencije (koji se nažalost često ne poštuju), mehanizmi delovanja vakcina, u skladu su sa apriori znanjima koja imamo o zaraznim bolestima i epidemijama. Jednom rečju, mislim dakle da je ova pandemija naša stvarnost, mere velikim delom adekvatne i da je u načelu jasno da jedino ono što se preduzima u smislu slepe zaštite ekonomije predstavlja problem. Te probleme koji se tiču ekonomije, nažalost ovde neću produbljivati.
To se neće desiti naglo već će epidemija jenjavati kako godine odmiču. To je neka vrsta moje „teorije” koju sam i ranije spominjao. Sada imam proširenje: mislim da će taj tok pandemije uz to biti demonstracija evolucionih mehanizama. Dakle, moći ćemo da vidimo evoluciju u malom direktno na delu.
(Pixabay)
Kako zaustaviti pandemiju, pitanje je koje se samo nameće. Iskustvo s drugim bolestima nam pokazuje da, ako bi virus mogao da se neutrališe lekovima, verovatno bi pandemija bila zaustavljena. Vakcina bi imala sličan efekat. Problem je otpor prema vakcini, nedovoljna količina vakcina i selektivni efekat vakcine u kombinaciji s mutacijama virusa. I svakako, politički i ekonomski problemi. Vrlo je verovatno da će sadašnje stanje ostati više godina, možda desetina godina. Moja je pretpostavka da i u slučaju da se gore pomenuta dva načina iskorenjivana virusa ne ostvare u bliskoj budućnosti, pandemija će jenjavati i proizvesti neke možda neočekivane efekte koje ću niže opisati.
Mislim, na primer, da će epidemija biti ugašena ili bitno oslabljena onda kad se svi nevakcinisani budu razboleli i ili preživeli (i postali delom otporni) ili umrli. To se neće desiti naglo već će epidemija jenjavati kako godine odmiču. To je neka vrsta moje „teorije” koju sam i ranije spominjao. Sada imam proširenje: mislim da će taj tok pandemije uz to biti demonstracija evolucionih mehanizama. Dakle, moći ćemo da vidimo evoluciju u malom direktno na delu.
Ko će dakle nastradati? To su izgleda osobe poput nekih mojih prijatenja i drugih tipičnih antivakcinaša koje znamo. Ti će ljudi, verujem, biti posebno osetljivi na epidemiju. Oni su ti koji nisu adaptirani da prežive epidemiju, jer izbegavaju poznata sredstva zaštite i neće preživeti. Njih će taj evolucioni mehanizam adaptacije, njihovo opiranje zaštiti, odneti.
Prvo da spomenem tautologiju koja je naravno neoboriva: osobe koje ne uspevaju da se adaptiraju da prežive, neće preživeti. To je, naravno, poznata tautologija koju kritičari evolucije često spominju, a u stvari je logička greška. Ako krenemo da razmišljamo na uobičajen način tautologija nestaje, dakle od početka. Ovde je onda za nas važno da odredimo koje će osobine, kvaliteti, potencijali osoba koje neće preživeti, igrati odlučnu ulogu u toj selekciji. Nesumnjivo je to starost, slabost organizma iz raznih razloga uključujući komorbiditete i, što mene posebno interesuje, sada jeste: da li inteligencija ili način mišljenja takođe tu učestvuju?
Dakle, ove prve ne bih diskutovao jer su suviše kompleksne i teško se može izvesti neki račun ko će od slabih, bolesnih i starih preživeti a ko ne. Ali inteligencija i način mišljenja i druge vezane osobine su zanimljivi jer otvaraju najšire moguće polje socijanog života. Ko će dakle nastradati? To su izgleda osobe poput nekih mojih prijatenja i drugih tipičnih antivakcinaša koje znamo. Ti će ljudi, verujem, biti posebno osetljivi na epidemiju. Oni su ti koji nisu adaptirani da prežive epidemiju, jer izbegavaju poznata sredstva zaštite i neće preživeti. Njih će taj evolucioni mehanizam adaptacije, njihovo opiranje zaštiti, odneti. A oni predstavljaju posebnu grupu ljudi.
Ko će, dakle, preživeti, a ko neće? Evoluciioni mehanizmi će pobiti te ljude i ostaće oni drugi, oni koji su manje buntovni u načelu, koji više prihvataju socijalni život koji se globalno nameće od državnih administracija i koji nemaju ekstremne poglede na način života, iluzije o demokratiji i slobodi, oni koji su poslušni građani ili čak koji nemaju preterano mnogo revolucionarnih ideja i oni koje više od javnog života interesuje familijarni život, privatna sfera i koje dakle manje interesuje politički život. Dakle preživeće oni koji više veruju u tekovine civilizacije kako su one zvanično predstavljene, koji veruju u nauku, tehnologiju, u znanje koje im se predstavlja, naučne metode, imaju poverenja u svoje autoritete i koji ne traže ekstremne puteve u životu i svakodnevnoj praksi. Zašto će baš ljudi s takvim načinom mišljenja preživeti? Odgovor je trivijalan: zato što se sklanjaju s puta cirkulisanja virusa, izolacijom (i to potpunom), ili pak vakcinišući se i ostajući u izolaciji. Čine ono što prethodna grupa izbegava da čini. Ovo, naravno, nije moguće potpuno sprovesti i efekti u obe grupe neće biti apsolutni.
Da vam samo spomenem da sam izgubio šest bliskih prijatelja koji s imali karakterističan profil buntovnika, aktivnog ili levičara (češće) ili desničara, u izvesnoj meri naglašenog učesnika u mnogim protestima protiv vlasti, bez obzira kakva ona bila, izrazitih ekologista, antiglobalista, sa negacionističkim idejama u odnosu na nauku, medicinu, religiju (prihvatanje ezoteričnih pravaca), vegetarijanaca i sličnih, pristalice raznih teorija zavera, pristalica ekstremnih alternativnih načina življenja, nadrilekarstva, paralelnih pokreta koji negiraju veliki deo tekovaine civilacije. Svi ti će, pretpostavljam, biti pogođeni jer su oni najčešće pristalice negiranja kako virusa tako i naučno prihvaćenih metoda lečenja te na taj nači pomažu održavanju virusa.
Epidemija ima dodatne mehanizme koji obezbeđuju da se populacija razvije u jednom specifičnom smislu. To sve nije lako opisati u detalje, jer ima drugih mehanizama koji su u igri. U načelu očekujem da će gore opisane socijalne grupe izumirati ne potpuno već nesrazmerno te da će i struktura društva, sada viđena kroz profile mentalnih osobina, inteligencije, kulturnih aspekata, socijalne adaptacije, načina života, biti bitno promenjena.
Danas imamo šansu da VIDIMO mini evoluciju neposredno, sopstvenim očima! Da smo svedoci ubrzanog toka evolucije gde neki njeni mehanizmi deluju tako brzo da mi možemo da ih direktno posmatramo.
Grupe, nazovimo ih uslovno konformista, koje imaju karakteristike neophodne za preživnjavanje pandemije –preživeće. Evolucija, možda, nije sasvim onakva kako ju je Darvin opisao i kako je danas prihvaćeno da funkcioniše, ali nema sumnje da neki njeni mehanizmi nisu tajna i da funcionišu. Veliki je problem što ti mehanizmi nisu direktno vidljivi iz jednog fundamentalnog razloga: evolucioni procesi normalno veoma dugo traju i potrebno je neobično dugo vreme da bi se demonstrirali. Zato je veoma teško nabavljati direktne dokaze za postojanje tih mehanizama. Nasuprot, danas imamo šansu da VIDIMO mini evoluciju neposredno, sopstvenim očima! Da smo svedoci ubrzanog toka evolucije gde neki njeni mehanizmi deluju tako brzo da mi možemo da ih direktno posmatramo.
Erih fon Deniken (Youtube)
Da li će ljudi kao Erih fon Deniken, koji je verovao da su vanzemaljci već bili na Zemlji nestati? Ljudi koji veruju u memoriju vode, u hladnu fuziju, u perpetuum mobile, u snagu magije, prenošenje misli, putovanje kroz vreme, herbalnu medicinu, efekte podzemnih voda, zagrobni život i vampire – nestati? Hoćeli s njima stvaralački, buntovni umovi takođe nestajati?
Ostaviću vama da zaključite koje će rezultate ova evolucija u malom proizvesti za nekoliko desetina godina. A možda i brže. Da li će baš svi efekti, koje gore pominjem, svi biti vidljivi, ne znam. Mi danas znamo da ideje ne nalaze svoj put do vrha kad su masovne, već onda kad su putevi dobro trasirani. Mediji, politika, propaganda igraju ključnu ulogu, a trivijalni događaji, kao što su toliko često bili razni mini skandali, uticali su na javno mnjenje i politiku zahvaljujući nesrazmernim medijskim delovanjem. Socijalne mreže su često veoma uticajne, mada su neke ideje na njima zastupljenje od veoma malog dela populacije. Sve će to uticati da se efekat mini evolucije, na kraju možda neće videti.
Ljudi koji uvek sumnjaju u sve, koji ne veruju nikome, koji misle da su oni na kraju ti koji nešto bolje vide šta se zaista dešava u istoriji i kuda ide svet – uvek će postojati, bez obzira koliko ih ubrzana evolucija bude desetkovala. To je možda i dobro jer se među njima, mada retko, nađe poneko ko je zaista video nešto više od ostalih. Jedan deo napretka se nalazi u idejama koje su buntovne. I to je na kraju krajeva dobro. Ali, sačekajmo da vidimo.
Tabela zabluda o kovid-19 pandemiji (ona ne zamenjuje zvanične stručne informacije o kovid-19 pandemiji):
1. Pandemija je kad se manje-više istovremeno razboli cela svetska populacija ili jedan njen veliki deo.
Kriterijumi nisu fiksirani, Svetska zdravstvena organizacija deklariše pandemiju. U načelu, pandemija je kad se pojedini manji ili veći regioni u velikom delu svetskih populacija (država i kontinenata) zaraze i razbole, ali ne obavezno u svim regionima istovremeno.
2. Korona-19 virus je zlonamerno namerno napravljen u laboratoriji.
Mada je moguće i verovatno da potiče iz laboratorije, motiv zle namere se za sad ne može opravdati.
(Pexels)
3. Korona-19 je kreirana kao biološko oružje.
Verovatnoća je mala, jer se ne vidi kako bi se to oružje koristilo u korist neke zemlje, jer nijedna nije zaštićena od virusa.
4. Epidemija-pandemija ima za cilj eliminisanje penzionera i povećanje penzionog fonda.
Tok epidemije pokazuje da su podjednako ugrožena i ostala starosna doba.
5. Pandemija je namerno proizvedena da bi se smanjio broj stanovnika na Zemlji.
Kao metod je izgleda sasvim neefikasno, i stoga je malo verovatno.
6.Ne postoji nijedan metod koji može da zaustavi epidemiju.
Potpuna izolacija bi mogla potpuno da zaustavi epidemiju.
7. Postoje dobri metodi zaustavljanja epidemije koje mnoge države ne koriste.
Svako društvo, svaki region, svaki grad može da bude specifičan jer se ljudko ponašalja u različitim sredinama razlikuju, te ne postoje opšte efikasne mere. Jedina opšta efikasna mera je potpuna izolacija.
8. Pandemija pogađa ekonomski podjednako sve države.
Veće države, sa široko raspostranjenim stanovništvm mogu da sprovedu opštu izolaciju samo pojedinih delova (Kina), a da to ne naruši ekonomiju zemlje, jer ostali regioni funkcionišu normalno.
9. Postoje države koje imaju bitno bolju antiepidemijsku strategiju.
Možda, ali tačnije je reći da, pošto je širenje epidemije nejednako, neke su imale više a neke manje sreće.
10. Vakcina je u ekperimentalnoj fazi
Da li je to istina jeste tehničko pitanje. Odobrena je od najviših institucija koje određuju u kojoj je fazi. Te faze su teorijske, ne praktične. Vakcine su testirane na više milijardi ljudi dok se drugi lekovi ispituju na najviše 1-2.000 ispitanika. Zato je većina vakcina praktično davno završila eksperimentalnu fazu.
11. Vakcina je neefikasna.
Sve statistike iz svih zemalja (uključujući i neprijatelje Bila Gejtsa!) potvrđuju efikasnost i mali broj neželjenih reakcija.
12. Postoje mnogi dokazi da je vakcina opasna.
Sve dokaze za to koje sam dublje ispitao su lažni. SVI. Klasičan primer je lažni skandal o trombozi sa „AstraZenekom” (profesor Grajnaher iz Greifsvalda, Nemačka).
13. Vakcine su s vremenom sve manje efikasne i vidimo da vakcinisane populacije takođe obolevaju.
Ako je populacija 30% vakcinisana, samo neveakcinisani će biti teško bolesni. Ako je populacija 100% vakcinisana, svi teško bolesni će biti vakcinisani. To je statistika.
14. Vakcina za kovid-19 ne štiti od bolesti, druge vakcine za druge bolesti bolje štite.
Nijedna vakcina ne štiti od infekcije, ali štiti od težih oblika razboljevanja.
15. Vakcinisani su kliconoše i to je dokaz da vakcina ne funkcioniše.
Kliconoše» nisu bolesni, oni su obično samo nosioci.
(Pixabay)
16. Vakcinisani ne bi treballo da su kliconoše.
Netačno. Mi smo svi stalno kliconoše noseći razne bakterije i viruse u nosu, na rukama…
17. Virus je smrtonosan.
Retko, ali je veoma infektivan, te je veliki broj obolelih i onda su statistički šanse za smrtni ishod veće.
18. Virus je bezopasan.
Skoro da je tako, sem što zbog velike infektivnost dolazi, na kraju, do zagušenja bolnica i intenzivnih terapija – to je NAJVEĆI problem. To vodi onda do selekcije pacijenata koji će se lečiti, te će mnogi ostati bez terapije.
19. Epidemija je bezopasna jer su drugi virusi slični.
Kovid je nešto virulentniji. Kad se epidemija kovida-19 negde javi, zahvati ceo ograničeni region i potpuno uguši bolnice i intenzivne terapije, te se počne sa selekcijom pacijenata koji će se lečiti a koji ne. Tako je bilo u Francuskoj u martu-aprilu 2020. godine.
20. Virus je skriven, nevidljiv i u maloj dozi ubitačan,.
Potrebna je veća količina virusa (u izdahnutim, iskašljanim) kapljicama. Zato provetravanje, distanca, otvoreni prostor sprečavaju širenje.
21. Virus se širi na razne načine.
Virus šire ljudi, najčešće izdahnutim vazduhom (kapljicama) kad smo s njima u bliskom kontaktu.
22. Zatvaranje granica ne sprečava širenje.
Zatvaranje granica sprečava širenje jer virus šire samo ljudi, ne predmeti, pošta, paketi, novine, novac…
23. Ne zna se kakvo ponašanje može da zaustavi širenje virusa.
Zna se: izbegavanje kontakata među ljudima, smanjenje kontakata, izbegavanje sretanja ljudi u prevozu, na poslu. Jednom rečju razređenje ljudi u vremenu i prostoru smanjuje infektivnost.
24. Virus se širi prljavim rukama.
Prilično retko, to nije bolest prljavih ruku kao što su trovanja hranom, dizinterija, tifus… kolera. Epitelijum gornjih disajnih puteva, bronhijalni i plućni epitelijum su najčešća ulazna mesta.
25.Ima regiona gde nema epidemije.
Istovremeno, ona se javlja u pojedinim regionima, ali vremenom se svuda može pojaviti. Ta dinamika zavisi od ponašanja ljudi koje se teško može opisati da bi se programirale mere koje štite sve populacije.
26. Virus nije dovoljno poznat, nije izolovan.
Netačno, izolovan je, strukturalno opisan, ali funkcionalno nedovoljno istražen. Virus je bolest disajnih puteva i endotela krvnih sudova.
27. Zagušenje bolnica je virtuelno, mi ga sami kreiramo primajuću sve pacijente na lečenje.
Opasno zagušenje se tiče intenzivnih terapija bez kojih pacijent obično umire. U glavnom su potrebe za tim jedinicama bile duplirane – i to nijedna zemlja ne može da kompenzuje.
28. Razne mere izbegavanja kontakta su besmislene.
Mnoge su besmislene, ali se upotrebnjavaju jer se misli na globalan efekat; popuštanje mera dovodi do ektremne nediscipline pojedinih marginalnih grupa.
29. Kliničke studije određuju koji su lekovi dobri.
Delom je tačno, ali su ti zaključci obično samo privremeni. Medicina spada u nauku – a naučna znanja nikad nisu definitivna.
30. Dugoročni efekti vakcina nisu poznati, zato ih ne treba davati.
To važi za sve lekove.
31. Neke vakcine mogu da promene genetski kôd.
Molekularna biologija je ogromna nauka i ne znaju se mnogi mehanizmi. Ipak, verovatnoća da vakcina promeni genetski kôd je toliko niska da bi bilo besmisleno davati procene.
32. O vakcinama se ne zna dovoljno. Zato ih ne treba davati.
To važi za znanje uopšte, za naučno znanje posebno: sve znanje je privremeno i stalno se testira, potvrđuje ili popravlja, dopunjuje ili negira. Posle nekoliko milijardi datih vakcina, malo je podataka koji upućuju na zaključak da postoji opasnost od vakcina.
33. Mnogi koji se računaju kao žrtve pandemije umiru prirodnom smrću.
Postoji preklapanje, ali takođe mnogi koji umru kod kuće od korone-19 nisu dijagnostikovani, mada se taj balans zasad ne zna.
34.Mortalitet od korona-19 je mnogo manji nego što se tvrdi.
Broj umrlih od korone-19 će ostati nepoznat, znaće se samo procene. Ima mnogo faktora. Na primer, mnogi sa komorbiditetom koji bi umrli od sezonskog gripa ili komplikacija, zbog izplacije nisu dobili ni grip ali ni koronu-19 i odložili su svoju smrt. Itd. Mehanizama je mnogo.
35. Virus se često pogrešno dijagnostikuje.
Da, ali u oba smera. Lažni pozitivni testovi se postižu intenzivnim RT-PCR testom. Lažni negativni rezultati se često postižu kad virus migrira u donje disajne puteve ili kad komplikacije i superinfekcije preovladaju (bakterijska, gljivična superinfekcija, zapaljenjska reakcija i drugi procesi).
36. Epidemija je još intenzivna i to znači da vakcina ne deluje.
Netačno. Kad se procenjuju efekti neke intervencije (terapije) na neku grupu ljudi, to može da se radi striktno po protokolu ranije utvrđenom, kad se prate ti efekti samo kod onih koji su se protokola striktno pridržavali. Ili može da se posmatra cela grupa, bez obzira da li su protokol potpuno poštovali ili ne. Prva metoda ispituje efekte (po protokolu) na ljudsko biće i isključuje smetnje od strane od svih DRUGIH faktora; druga metoda (posmatra rezultate po „nameri da se tretira” tj. intentiontotreat) ispituje efekte na celo društvo i sve smetnje se ostavnjaju da deluju. Utvrđeno je da vakcine obično imaju po protokolu, znači na pojedince, efikasnost od oko 60-90%. Ali efekti na celo društvo, gde su uključeni i oni koji vakcine nisu dobili, po metodi „nameri da se tretira”, daleko su manji i epidemija još ima velike razmere. Čemu onda služi druga metoda?
Korisno je da se ima uvid u obe vrste efekata posebno zato što će se znati pravi efekat vakcine na pojedince (verovatni mehanizam dejstva), ali i globalni efekat na celo društvo (primenljivost na celo društvo) i ovaj drugi će omogućiti da se pronalaze razlozi za tajmanji efekat na celo društvo. U slučaju vakcine razlog zašto epidemija još ima velike razmere su sasvim sigurno odbijanje mnogih ljudi da se vakcinišu i popuštanje mera izvegavanja kontakata kod vakcinisanih.
I neke tačnosti
37. Bolest se širi i pored vakcina.
Efekat mutacija; a pored toga, vakcinisani se bahato ponašaju i povećavaju prenošenje.
38. Broj obolelih zavisi od intenziteta testiranja.
Ovo je tačno.
39. Kapaciteti za zbrinjavanje ovih pacijenata su nedovoljni.
I ovo je tačno. Kad bi zdravstveni sistemi posedovali na 1 milion stanovnika dovoljnu količinu kiseonika i 100 intenzivnih kreveta, sa 100 respiratora (mehaničkih ventilatora za asistiranu i punu ventilaciju pluća) i bar 1 medicinskog tehničara ili lekara na 1 respirator – ova pandemija bi verovatno bila benigna.
40. Umiranje pojedinaca koji su antivakseri nije finalni dokaz da te osobe nisu u pravu kad odbijaju da se vakcinišu.
To je takođe tačno. Jedan slučaj statistički je beznačajan. Ali je verovatno da je ta osoba bila vakcinisala, ne bi umrla od kovida-19.
41. Sve statistike o kovidu-19 su pogrešne.
Tačno je, ali samo donekle. Nedovoljno testiranje na početku epidemije je proizvodilo pogrešno visoke procene smrtnosti. Pored toga, bolest se javlja u fokusima dok mnogi regioni ostaju bez infekcije. U načelu što su manje države manje je verovatno da statistike na toj osnovi nešto znače. Takođe, statistike iz retko naseljenih predela Novog Zelanda, gusto naseljenog Tokija i gusto naseljenog Pariza, ne mogu se upoređivati.
42. Vakcine i benignije ali zaraznije, manje smrtne varijante virusa (omikron mutacija?) mogu da dovedu do daljeg pada morbiditeta i imunizacije cele populacije i nestanka pandemije.
Moguće.
Itd… Ova tabela je u stvari beskonačna, jer je neznanje beskonačno. Ali postoji vakcina koja, kao vakcina za kovid-19, prilično pomaže. To je učenje.
