ПО ГЛАВИ ЧИТАОЦА

НЕУКЛАПАЊЕ У ДОГМУ

Ђордано Бруно (Википедија)

Поводом недавно књиге Милана Д. Нешића „Да ли је Ђордано Бруно узалуд спаљен?”, из које је „Галаксија већ објавила два чланка (https://galaksijanova.rs/dija-mat-u-lebdenju/

https://galaksijanova.rs/uzaludno-spaljivanje/?script=lat). Осим тога, аутор има есеј и у првом штампаном броју „Нова Галаксија (бр. 1/2018), под насловом „Велики прасак, Божије дело?

Др Слободан Нинковић

На самом крају прошлог века, 2000. године, свет је обележавао 400. годишњицу једног од најстрашнијих догађаја у историји науке и људске мисли, уопште – погубљења на ломачи филозофа и научника Ђордана Бруна (1548‑1600). За многе људе данашњице име Ђордана Бруна је симбол мучеништва; има се у виду човек доследан својим ставовима, до те мере да је спреман и да оде у смрт због њих. Страдање због сопствених погледа, због сопствене савести, није непознато у историји човечанства.

 

Таквих случајева је било и пре Ђордана Бруна, на пример Сократ (469-399 п.н.е.) је осуђен на смрт и погубљен са пресудом да својим ставовима не поштује грчке богове са Олимпа и да квари омладину. Јан Хус (око 1369-1415) је, такође, страдао (спаљен на ломачи) због својих погледа страних тадашњем руководству Римокатоличке цркве.

Без обзира на сличност сваки од ових догађаја је ипак прича за себе.

У случају Ђордана Бруна, имајући у виду историју европске цивилизације, и место и време су особени. Он је рођен на Апенинском полуострву (близу Напуља) при крају прве половине 16. века. Дакле, баш када је ренесанса била у пуном замаху, у њеној колевци. Уопште узевши, 16. век је важна прекретница у историји Европе. Утицај промена до којих је тада дошло осећа се и до дана данашњег.

Сократ (Википедија)

Када се говори о времену када је живео Ђордано Бруно (друга половина 16. века), не може се заобићи дело Николе Коперника (1473-1543) De revolucionibus orbium celestium, које је објављено 1543. године, само пет година пре рођења Ђордана Бруна. Колики је утицај овог дела, види се по изразу „коперникански обрт”.

Међутим, у другој половини 16. века само мали број учених људи је подржавао Коперников став о Сунцу као „средишту света” (хелиоцентризам), уместо Земље која је дотле била сматрана за такво средиште (геоцентризам). Један у тој мањини био је Ђордано Бруно. Не само то, Бруно је отишао и корак даље. За њега је хелиоцентризам важио само у Сунчевом систему, али Сунце није било центар свеколике Васионе.

За разлику од Коперника, за кога су звезде биле само непокретне светиљке на, сада непокретној, небеској сфери и све на истом растојању од Сунца, Бруно је сматрао да небеска сфера није реалан објект, да су звезде на различитим растојањима од нас, тј. да су то друга, далека сунца, око којих такође постоје планете, па чак на неким од њих постоји и живот. Осим тога, развијао је и своје филозофско учење, познато као пантеизам, а које је за Римокатоличку цркву било јеретичко.

Нема сумње да су за 16. век ово веома смели погледи. За Инквизицију и превише смели те је Ђордано Бруно доспео на њен суд. Суђење је било вишегодишње. Иако свестан опасности, Бруно није хтео да се одрекне својих погледа. Сачекао је најстрашнију пресуду доста мирно. Познате су речи које је упутио судијама када је чуо пресуду: „Изгледа да ви изричете ову пресуду против мене са већим страхом него што је ја примам”. Постао је симбол мученика, човека доследног својим ставовима, до те мере да је био спреман да умре због њих.

Није тешко схватити шта се хтело постићи овако суровом казном. Требало је сачувати догму и на примеру показати како пролази онај који се усуђује да догму подвргне критици. Историја људске мисли је била често у знаку борбе између догме и слободе мишљења. Као што је познато, погубљење јеретика Ђордана Бруна није могло да заустави сада већ јасан напредак науке испољен кроз афирмацију слободе људског размишљања. Славно Коперниково дело је на индекс забрањених књига (забрану је изрекла Римокатоличка црква) доспело тек 1616. године.

Баш у то време, током првих двеју деценија 17. века, догодила су се важна открића која су ишла у прилог Коперниковом хелиоцентризму. Године 1609. почела је ера телескопске астрономије (Галилео Галилеј, 1564‑1642). Већ на самом почетку употреба телескопа је довела до открића да Меркур и Венера показују мене слично као Месец и да Јупитер има сателите, тј. да осим Земљиног Месеца постоји и „други месеци”. Јоханес Кеплер (1571‑1630) је разрадио Коперникову теорију, у својим делима Astronomia nova из 1609. и Harmonices mundi (1619) свету су саопштена открића позната као Кеплерови закони. Најзначајнији међу њима, трећи закон, изложен у Harmonices mundi, имао је одлучујући утицај да се крајем 17. века открије закон гравитације (Исак Њутн, 1643‑1727).

Исак Њутн (Википедија)

Тако је за сразмерно кратко време, око 140 година колико је протекло од изласка на светлост дана Коперниковог De revolucionibus до Њутнових Principia Philosophiae Naturalis Principia Mathematica у главним цртама решен проблем кретања планета Сунчевог система који je до тог времена толико дуго мучио човечанство.

На размеђи између два века – 17. и 18. – могло се говорити о тријумфу механике, прве дисциплине физике. Кинематика, чији је оснивач Галилеј, са својим законом слагања брзина, и динамика, чији је оснивач Њутн, са своја три закона и принципом узрочности, постале су незао­билазне алатке у решавању многих проблема. У складу са овим развија се и филозофски правац механицизам који у свему види примену принципа узрочности. Он доживљава свој врхунац у првој половини 19. века када Лаплас (1749‑1827) изриче своја чувена гледишта о „видљивој будућности”.

Негде у то време (1835) Коперниково дело скинуто је са списка забрањених књига. Може се додати да је средином 19. века постало сасвим јасно да се звезде не налазе све на истом растојању, да нису никакве светиљке, већ да су заиста друга сунца, као што је сматрао Ђордано Бруно. У светлу поменутих догађаја могло би се рећи да спаљивање Ђордана Бруна као начин застрашивања људи у циљу одржања догме није дало очекиване резултате. Буран развој науке није могао да се заустави, а показало се да су гледишта Ђордана Бруна, ма колико сматрана јеретичким била исправна. Рекло би се, тријумф слободне мисли над догмом.

Да ли је баш тако?

Најпре, постоје примери који показују да и основне поставке науке, тј. темељи теорија, могу да поприме карактер догме. Механицизам је у 19. веку допринео томе. Основна полазишта Галилеј­‑Њутнове механике сматрана су као нешто у чију се исправност не може сумњати. За то су постојале и бројне потврде. Рецимо, 1846. године планета Нептун је откривена тако што је њен положај на небу теорија претходно предвидела. Из 19. века потиче и чувени Ополцеров канон помрачења Сунца који даје податке за ову појаву за више векова унапред! Ко год је имао при руци податке из овог дела у лето 1999. године (поптпуно помрачење Сунца које се видело и из Србије) могао је да се увери у њихову тачност.

У књизи „Да ли је Ђордано Бруно узалуд спаљен?” аутор Милан Нешић помињући тзв. велики прасак коментарише тај догађај речју „бум”. О некаквом буму може заиста да се говори. То је теорија великог праска чија је основна порука да Универзум (или Васиона како се код нас чешће говори) има свој почетак, конкретно да је настао у једној експлозији, која се зове велики прасак, пре око 14 милијарди година. Ово је само један од „шокова” који су изазвала открића у физици и астрономији у првој половини 20. века. Догодила се једна научна револуција која је уздрмала темеље дотадашње науке. Ма колико изгледала нагла, она то, ипак, није била сасвим.

У 19. веку имамо заснивање термодинамике и електродинамике. Други принцип термодинамике је нарочито значајан јер уводи појам непо­вратности. Другим речима, за разлику од принципа узрочности брише симетрију између прошлости и будућности. Неповратност значи да се дати процес може догађати само у једном смеру и због тога код два произвољно изабрана стања се тачно зна које је било пре, односно после. Баш као у животу, у случају двеју фотографија једног истог лица које су начињене у два довољно временски далека тренутка не може бити дилеме којој од њих одговара пре, а којој после.

Откриће електромагнетних таласа (Максвел, 1831-1879), којима припада светлост, отворило је проблем њиховог про­стирања. Сматрало се да се простиру кроз хипотетичну средину названу етер. Решење овог проблема, тј. да се могу простирати кроз празан простор и да етер не постоји, избацило је специјалну теорију релативности. Схватило се да је брзина преношења електромагнетних таласа универзална константа и уз то највећа могућа брзина у природи. Ускоро је дошла и општа теорија релативности где се показала веза између гравитације и геометрије, тако што гравитација утиче на простор чија геометрија не мора бити обавезно по Еуклиду, као што је сматрао Њутн. Теорија релативности, која је некада изазивала чуђење и одбацивање, данас је опште позната, а заједно са њом име њеног творца – Алберта Ајнштајна (1879-1955).

Механицизам није могао да се одржи. Ипак, неки физичари на прелазу из 19. у 20. век били су блиски схватању да је у физици практично све откривено, тј. тек понешто још остало да се разјасни. Из тог „понечег”, међутим, кренуло је оно ново, што је данас опште познато, теорија рела­тивности, квантна механика, физика атомског језгра… Развој ових дисциплина утицао је да се одбаце „научне догме”, конкретно убеђење да су полазишта Галилеј‑Њутнове физике потпуно тачна. С друге стране, нема места ни разочарању, у смислу шта је онда тачно ако то већ нису ставови Галилеја и Њутна, јер су емпиријске науке, као што и сам назив каже, засноване на искуству. Област људског искуства је увек ограничена и зато је свако уопштавање ризично.

Милан Нешић у својој књизи „Да ли је Ђордано Бруно узалуд спаљен?” се осврће и на једну добро познату теорију из 19. века, о којој се много говори и данас. У питању је Дарвинова теорија еволуције живог света на Земљи. Она је изазвала много расправа и ван научних кругова. Ове расправе нису заобишле ни нашу средину. У свежој су успомени догађаји из врло скоре прошлости који су се у вези са овом теоријом догодили код нас у Србији. Нешић их, такође, помиње. Неуклапање у догму је разлог да се у појединим религијским заједницама (конфесијама) како вође, тако и следбеници, боре против Дарвинове теорије, настојећи, пре свега, да је удаље из програма за основне и средње школе. Свеукупно гледано, у данашње време вође религијских заједница су свакако мање утицајне него у доба Ђордана Бруна, али њихов утицај никако не треба потцењивати.

Има још примера „непожељности” резултата природних наука, о чему такође пише Милан Нешић у „Да ли је Ђордано Бруно узалуд спаљен?” Стицајем околности, баш ове године је 90 година од открића Хабловог закона, познатог као ширење Универзума. Ову појаву најбоље објашњава већ поменута теорија великог праска, а из ње следи да Унивезум има свој почетак, своје рођење. Тако нешто, уз схватање да пре тог рођења није ни било времена, никако се не слаже са ставом о вечном и бесконачном Универзуму који је био омиљен у круговима Комунистичке интернационале и као такав улазио обавезно у школске уџбенике штампане у некадашњем СССР и другим земљама.

У Нешићевој књизи помиње се човек из наше средине, рођен у Крагујевцу. Реч је о Сими Марковићу који је у себи спојио науку (био је доктор математике) и политику (члан руководећих тела Комунистичке партије Југославије и Комунистичке интернационале), а страдао је због својих убеђења. За људе као што је Марковић говорило се тада да су се „огрешили” о дијалектички материјализам.

На крају реч-две о томе како савремена наука види Универзум, бар кроз призму његове масе. Барионска материја чија нам је природа добро позната чини свега неких 5% укупне масе Универзума, тамна материја неких 25% и тамна енергија приближно 70%. Придев „тамна” долази отуда што је њихова природа непозната. Ово је став већине научника, како би то на енглеском језику рекли mainstream.

Можда личи на догму? У Нешићевој књизи се и томе говори.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар