Dakle, sjaj međugalaktičkog prostora bio bi uporediv sa onim koji nam šalje vedro noćno nebo bez Meseca.
Da li je međugalaktički kosmos crn?Ne. Kad bi te neko nekako preneo u neku pustu tačku između galaksija, ti bi „video” svetlost iz nekoliko izvora. Stavio sam „video” pod navodnike jer većina svetla ne bi bila u vidljivom spektru. Možda bi bilo bolje reći da bi ustvari mogao da „detektuješ fotone” iz nekoliko izvora:
1) Svetlost od kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog zračenja.Ovo svetlo bilo bi zapravo zračenje crnog tela na temperaturi od oko 2,7255 K (tj. u rasponu mikrotalasnog dela spektra). Ovo zračenje bi trebalo da bude izuzetno uniformno svuda, ali ipak ima vrlo male fluktuacije koje izgleda ovako:
2) Stelarna svetlost od okolnih galaksija.Video bi tačke svetlosti (u vidljivom rasponu), otprilike kao noćno nebo, samo što bi sve svetle tačke bile galaksije umesto zvezda. U tom smislu, izgledalo bi poput Hunnle-ove slike Deep Field-a na fotografiji ispod. Jedna velika razlika koju bi primetio jeste da mnoge galaksije imaju razlučivu veličinu i strukturu, za razliku od zvezda koje su sve (osim Sunca) nalik tačkama.
3) Svetlost međugalaktičkog medijuma. Intergalaktički medijum predstavlja difuzni vreli gas plazme (105 do 107 K) koja se proteže između galaksija. Najveći deo svetlosti se emituje u rendgenskom delu spektra, i verovatno izgleda poput nekih plavih mehurova na slici ispod koju je napravio Keck Cosmic Web Imager.
Koliko znam čitaoce, ljudi ipak očekuju konkretan broj, pa dakle, napravimo procenu pozadinske omotnice, uzimajući u obzir samo vidljivu svetlost.Aproksimativno, pretpostavimo da je tipična udaljenost između galaksija 106 svetlosnih godina. Stoga postoji otprilike 10-18 galaksija po kubnoj svetlosnoj godini. Tipična galaksija može da ima, recimo, oko 1011 zvezda, ali većina njih su mutne patuljaste zvezde male mase. Dakle, uzmimo grubu procenu da, nakon apsorpcije međuzvezdane prašine, tipična galaksija osvetljava 108 Sunčevog sjaja. Množenjem s galaktičkom gustinom, dobijamo da u proseku jedna kubna svetlosna godina sija sjajem od oko 10-10 solarnog sjaja.
Sada možemo da koristimo zapažanje iz Olbersovog paradoksa da dok fluks1 zvezda opada s kvadratom njihove udaljenosti, njihov broj raste s kvadratom udaljenosti. Drugim rečima, svaka distanciona „ljuska” doprinosi otprilike konstantnoj količini svetlosnog fluksa, bez obzira koliko je velik njen poluprečnik. Konkretno, „ljuska” debljine 1 svetlosne godine slaće fluks koji je ekvivalentan otprilike 10-10 sunaca na udaljenosti od 1 svetlosne godine. To čini naš račun u isto vreme i lakim i nezgodnim. Lak je jer sve što sada treba da učinimo jeste da saberemo fluksove svih ljuski. Ali teško je utvrditi broj ljuski (tj. zapreminu prostora) koji zapravo doprinose fluksu.
Primamljivo je pretpostaviti da je prostor beskonačan, ali to bi proizvelo beskonačnu količinu fluksa (tj. paradoks). Umesto toga, moramo koristiti efikasnu graničnu vrednost, uglavnom zbog kosmološkog crvenog pomaka (takođe stope stvaranja zvezda, ali to je mnogo komplikovanije).
Koristićemo vrlo grubu granicu za poluprečnik od 1010 svetlosnih godina, što je manje od vidljivog kosmosa. To nam daje fluks otprilike jednak fluksu 1 Sunca na udaljenosti od jedne svetlosne godine, što bi bila vrlo svetla noćna zvezda. Zvezde koje vidimo golim okom noću, uopšteno imaju fluks u rasponu od 1/100 do 1/10.000 ovoga. Ali naravno, ima ih na hiljade. Dakle, u zaključku, sjaj međugalaktičkog prostora bio bi uporediv sa onim koji nam šalje vedro noćno nebo bez Meseca.
[1] Astronomi koriste dve reči da razbiju dvosmislenost: osvetljenost i fluks. OSVETLJENOST je količina energije koju predmet odaje u jedinici vremena. … FLUKS je količina energije svetlećeg objekta koja pada na određenu površinu ili lokaciju. Ova količina se često izražava u vatima po kvadratnom metru (W/m2).
(Izvor Astronomski magazin)
