АТИНСКИ ТРГ

НИКАД ЗАВРШЕНА НАУКА

Pixabay

Заборавља се да су за мање од годину дана о ковиду-19 стечена импресивна сазнања, па је чак направљена и вакцина. Тако брз продор у непознато, без преседана у историји медицине, почивао је на медицини заснованој на доказима.


Проф. др
Зоран Радовановић

Научници су као зидари неког вавилонског храма конципираног без крова, како би стално растао. Они током свог радног века уграде мањи или већи број цигала, а посао потом преузимају њихови наследници. Неки раде грозничаво, жељни да им поглед што пре пукне изнад облака, а други радосно комбинују градивни материјал, уживајући у самом том процесу (отуда се научник, попут детета, некада означава као homo ludens = човек који се игра).

Проблем је када друштво с правом очекује од научника да, као врхунски стручњаци, своја знања примене на решавање неког конкретног питања. Могући неспоразум се, наравно, превасходно односи на базичне, а не на примењене научне дисциплине.

Наука је никад завршени процес, знања су недовољна, питања се множе упоредо са отварањем нових хоризоната, а заједница у одређеном тренутку тражи једнозначан одговор, као коначну истину (коначност је појам који противречи самој идеји науке). Тако често дође до конфликта: научници буду збуњени захтевом да се сложена мрежа узрочности и међуутицаја, са многим још несагледаним чворовима, сведе на просту дихотомију да или не, а друштво остане разочарано.

Одлучивање о мерама спречавања и сузбијања болести на терену често је било скопчано са недоумицама, сумњама и преиспитивањем. Одговор је обично требало давати без одлагања, а подаци су по правилу били крњи и/или непоуздани.

Типичну илустрацију ове противречности, не само због актуелне пандемије, представљају академска и оперативна или теренска епидемиологија. Прва се, као базична наука, односи на изучавање чинилаца значајних за здравље, а друга на решавање конкретних стручних проблема у свакодневној пракси. Искушења су честа, јер је епидемиологија основа и превентивне медицине и народног (јавног) здравља.

Огледао сам се на оба поља. Одлучивање о мерама спречавања и сузбијања болести на терену често је било скопчано са недоумицама, сумњама и преиспитивањем. Одговор је обично требало давати без одлагања, а подаци су по правилу били крњи и/или непоуздани. Зато стручњаке које се налазе у таквој ситуацији никада нисам критиковао за ненамерне пропусте и нецелисходна решења, већ само за подлегање притисцима и свесна одступања од узуса професије.

Увек ми је било лагодније да се држим чисте науке. Деценијама сам се, рецимо, мирно бавио данас скоро сасвим потиснутом бубрежном болешћу, балканском ендемском нефропатијом (BEN). Моји претходници нису били те среће, већ су морали да преузимају одговорност за далекосежне одлуке. Бугарски академик Пухлев изучавао је лета 1956. учестало умирање од BEN у селу Kараш, када је добио позив да наредног дана Президијуму Централног комитета комунистичке партије (од самих тих речи клецала су колена) саопшти да ли да се исели целокупно становништво.

Причао је да му је то била најтежа ноћ у животу и – дао је потврдан одговор. Наиме, није било лако терати сељаке са земље, али ни оптеретити сопствену савест кривицом за, како је тада изгледало, евентуални масовни помор људи током наредних месеци.

Мањем притиску био је изложен наш академик Даниловић. У рано лето 1957. од њега је „с врха тражено да нађе решење за BEN. Претходних месеци имао је прилику да систематски изучава проблем, поверовао је да је у питању олово којим су попуњавана оштећења воденичног камења и предложио је да се забрани рад воденица. Од преко 30 у средњем току Kолубаре остала је само једна и то са дуготрајно закоченим точком. Тачно пола века касније, 2007. године, утврђено је да је узрок болести коровска биљка чије је пристојно име (има и бар два скаредна) вучја или зечја јабучица.

Тако долазимо до наше актуелне теме. Kада се зимус појавила нова болест, сви су одмах од научника тражили готова решења. Њихово почетно оклевање у погледу појединих мера јавност је дочекала бритком критиком. Заборавља се да су за мање од годину дана о ковиду-19 стечена импресивна сазнања, па је чак направљена и вакцина.

Тако брз продор у непознато, без преседана у историји медицине, почивао је на медицини заснованој на доказима. Тај данас владајући концепт у медицини наметнули су пре скоро 40 година канадски клинички епидемиолози, а суштина је у томе да одлукама морају да претходе кредибилна истраживања са веродостојним доказима.

И када се ових дана у медијима одашиљу замерке лекарима због недоследних савета о ношењу маски на самом почетку пандемије, мало ко зна да није било чврстих аргумената за доношење одлуке. Наиме, било је научно показано да маске штите здравствене раднике, али су постојали противречни подаци о ефекту ношења маски у општој популацији. Претпостављало се да разлике зависе од врста маски, дужине и начина ношења, образовног нивоа испитаника и тако даље, али је било индиција да оне ван болничких средина доносе лажну сигурност, па чак и да служе као пут преноса заразе због додиривања прљавим прстима и других нехигијенских навика њихових корисника.

Била је то једна од многих класичних конфликтних ситуација када је неетички ускратити народу корисну меру, али исто важи и за исхитрену примену штетне интервенције. Ту је, држећи се медицине засноване на доказима, брзо спроведеним истраживањима наука помогла струци у рекордном року.

(Извор Данас)

(Фото аутора Данас)

О аутору

Stanko

Оставите коментар