АРГУСОВ ПОГЛЕД

НОБЕЛОВСКА БОЛЕСТ

Алберт Ајнштајн (Пиксабеј)

Сваке јесени, од 7. до 14. октобра, додељује се пет Нобелових награда – за физиологију или медицину, физику, хемију, економију, литературу и мир.

 Проф. др Зоран Радовановић

 Некада их добију људи са бриљантним идејама, некада (бар за науку) истраживачи којима се посрећило, али за све њих заједнички је упоран и марљив вишегодишњи рад. Хроничари обично подсете да су заобиђене неке стварне величине, попут Толстоја, а да су славом окићене данас заборављене личности или појединци за које се ни у тренутку уручења награде није знало чиме су је заслужили (Обамина награда за мир 2009). У целини гледано, ипак се не може порећи да су Нобелову награду добијале особе које су својим делима мењале или обогаћивале цео свет.

Шта се дешава са нобеловцима када постану славни? Ако оставимо по страни Пакистанку Малалу Јусафзаи, која је Нобелову награду за мир заслужила са 14, а добила са 17 година, многи научници су истраживања по којима су најпознатији обавили врло млади, некада и пре 30. године живота. Чекали су додуше годинама или деценијама да се њихови резултати потврде и прихвате, али су још увек били у пуној снази када су путовали у Стокхолм.

Неки су издали принципе за које су се борили, попут Бурманке Аунг Сан Су Kи, коју је војна хунта скоро 15 година држала у кућном притвору због њене ненасилне борбе за демократију и људских права, да би она сама, када је дошла на власт, дозвољавала етничко чишћење. Други су целог живота били необични, за шта је пример Kари Малис, овог лета преминули проналазач полимеразне ланчане реакције, технике без које се данас не може замислити лабораторијска дијагностика.

Упадљиво је једино што су многи од тих озбиљних и вредних људи, тежећи новим открићима, несвесно окренули леђа науци и посветили остатак живота паранаучним феноменима и празноверју. Та појава је постала толико честа да се означава као нобеловска болест

 Он је целог живота важио за чудака, одрицао је постојање глобалног отопљавања и озонских рупа, веровао је у посете ванземаљаца, астрологију и астралну пројекцију, негирао је да је ХИВ узрочник сиде, помагао је одбрани чувеног америчког спортисте О. Ј. Симпсона, који је убио своју бившу супругу и њеног љубавника, основао је компанију за уградњу ДНK у накит богаташа спремних да плате ту услугу, итд. За Малисов бизаран поглед на стварност познаваоци окривљују ЛСД, чије је коришћење он здушно проповедао.

Кари Малис (Википедија)

Међутим, огроман број нобеловаца бар привидно је остао какав је и био, посвећен свом послу. Упадљиво је једино што су многи од тих озбиљних и вредних људи, тежећи новим открићима, несвесно окренули леђа науци и посветили остатак живота паранаучним феноменима и празноверју. Та појава је постала толико честа да се означава као нобеловска болест.

На почетку прошлог века популарни су били видовитост, екстрасензорна перцепција и други паранормални феномени, па су се тим правцем упутили Пјер и Марија Kири и десетине других нобеловаца. На крају ове листе је физичар Брајан Џозефсон, добитник Нобелове награде за физику 1973, који је, поред паранормалних феномена, био убеђен у способност воде да памти, вредност хомеопатије и хладну фузију. Исти однос према памћењу воде и хомеопатији има и Лик Монтање, који је Нобелову награду за физиологију добио 2008, 25 година пошто је открио ХИВ.

Чак је и Алберт Ајнштајн прихватао видовитост, а физичар Лорд Рејли ифизиолог Шарл Рише поверовали су у духове. Физичари Ото Штерн и Волфганг Паули сматрали су да је могуће покретање предмета снагом воље (телекинезија)

 Овај Француз је отишао даље, па тврди да се сида лечи дијетом и да су вакцине опасне по здравље. Што се тиче хладне фузије, Џозефсону се придружио још један физичар, Џулијус Швингер својим објашњењима како је нуклеарна реакција могућа при релативно ниским температурама.

Чак је и Алберт Ајнштајн прихватао видовитост, а физичар Лорд Рејли и физиолог Шарл Рише поверовали су у духове. Физичари Ото Штерн и Волфганг Паули сматрали су да је могуће покретање предмета снагом воље (телекинезија). По неколико нобеловаца је покушавало да теоретски правда расизам, да негира еволуцију или да доказује постојање „интелигентног дизајна“, уз још низ појединаца са необичним закључцима о интуицији, мистицизму, наводном одсуству глобалног загревања итд.

Николас Тинберген (Википедија)

Најкраћим периодом између добијања награде и јавно изговорене глупости сматра се објашњавање Николаса Тинбергена, који је инаугурациони говор у Стокхолму искористио да изнесе свој став о аутизму, о којем је врло мало знао. С друге стране, опште је мишљење да је најопаснија заблуда нобеловаца залагање за еугенику, дакле примену селективног одабирања ради „поправљања” људске врсте, чему су се приклонила бар двојица лауреата.

Озлоглашена теорија еугенике припада прошлости, па је с данашње тачке гледишта вероватно најштетније, због своје скоро опште прихваћености, залагање двоструког нобеловца Лајнуса Полинга (за хемију и за мир) да се уносе велике количине концентрованог витамина Ц. Добро се зна да од тога нема користи (осим за особе на крајње једноличној исхрани), али да срећом нема ни веће опасности за здравље, јер се вишак витамина Ц одмах излучи.

Ипак је та пракса штетна бар из три разлога: а) баца се улудо новац, б) стиче се лажни утисак да је заштићено сопствено здравље, па се не предузимају друге, заиста целисходне мере, и ц) витамин Ц се најчешће узима заједно са другим витаминима и минералима, а неки од њих могу да буду опасни ако се прекораче дозвољене дозе.

Сувише су сложени узроци нобеловске болести да бисмо их детаљно рашчињавали. Сигурно је да је значајно самопоуздање стечено највишим светским признањем („једном у праву, увек у праву”). Важна је и чињеница да су многи нобеловци у ненаучне воде запловили тек кад су их сустигле године, па нису више ментално функционисали као раније. Ту је и улога медија: мало набројаних чудних погледа на науку би нашло свој пут до угледних часописа, али је нобеловска слава чинила да њихове ауторе пажљиво слушају и новинари и јавност.

Нама остаје закључак да нико нема бланко тапију на мудрост и непогрешивост. Сваки став или поступак било ког човека треба критички процењивати, без обзира на његове раније заслуге и ауторитет.

(Извор Данас)

 

О аутору

Stanko Stojanovic

Оставите коментар