ARGUSOV POGLED

NOBELOVSKA BOLEST

Albert Ajnštajn (Piksabej)

Svake jeseni, od 7. do 14. oktobra, dodeljuje se pet Nobelovih nagrada – za fiziologiju ili medicinu, fiziku, hemiju, ekonomiju, literaturu i mir.

 Prof. dr Zoran Radovanović

 Nekada ih dobiju ljudi sa briljantnim idejama, nekada (bar za nauku) istraživači kojima se posrećilo, ali za sve njih zajednički je uporan i marljiv višegodišnji rad. Hroničari obično podsete da su zaobiđene neke stvarne veličine, poput Tolstoja, a da su slavom okićene danas zaboravljene ličnosti ili pojedinci za koje se ni u trenutku uručenja nagrade nije znalo čime su je zaslužili (Obamina nagrada za mir 2009). U celini gledano, ipak se ne može poreći da su Nobelovu nagradu dobijale osobe koje su svojim delima menjale ili obogaćivale ceo svet.

Šta se dešava sa nobelovcima kada postanu slavni? Ako ostavimo po strani Pakistanku Malalu Jusafzai, koja je Nobelovu nagradu za mir zaslužila sa 14, a dobila sa 17 godina, mnogi naučnici su istraživanja po kojima su najpoznatiji obavili vrlo mladi, nekada i pre 30. godine života. Čekali su doduše godinama ili decenijama da se njihovi rezultati potvrde i prihvate, ali su još uvek bili u punoj snazi kada su putovali u Stokholm.

Neki su izdali principe za koje su se borili, poput Burmanke Aung San Su Ki, koju je vojna hunta skoro 15 godina držala u kućnom pritvoru zbog njene nenasilne borbe za demokratiju i ljudskih prava, da bi ona sama, kada je došla na vlast, dozvoljavala etničko čišćenje. Drugi su celog života bili neobični, za šta je primer Kari Malis, ovog leta preminuli pronalazač polimerazne lančane reakcije, tehnike bez koje se danas ne može zamisliti laboratorijska dijagnostika.

Upadljivo je jedino što su mnogi od tih ozbiljnih i vrednih ljudi, težeći novim otkrićima, nesvesno okrenuli leđa nauci i posvetili ostatak života paranaučnim fenomenima i praznoverju. Ta pojava je postala toliko česta da se označava kao nobelovska bolest

 On je celog života važio za čudaka, odricao je postojanje globalnog otopljavanja i ozonskih rupa, verovao je u posete vanzemaljaca, astrologiju i astralnu projekciju, negirao je da je HIV uzročnik side, pomagao je odbrani čuvenog američkog sportiste O. J. Simpsona, koji je ubio svoju bivšu suprugu i njenog ljubavnika, osnovao je kompaniju za ugradnju DNK u nakit bogataša spremnih da plate tu uslugu, itd. Za Malisov bizaran pogled na stvarnost poznavaoci okrivljuju LSD, čije je korišćenje on zdušno propovedao.

Kari Malis (Vikipedija)

Međutim, ogroman broj nobelovaca bar prividno je ostao kakav je i bio, posvećen svom poslu. Upadljivo je jedino što su mnogi od tih ozbiljnih i vrednih ljudi, težeći novim otkrićima, nesvesno okrenuli leđa nauci i posvetili ostatak života paranaučnim fenomenima i praznoverju. Ta pojava je postala toliko česta da se označava kao nobelovska bolest.

Na početku prošlog veka popularni su bili vidovitost, ekstrasenzorna percepcija i drugi paranormalni fenomeni, pa su se tim pravcem uputili Pjer i Marija Kiri i desetine drugih nobelovaca. Na kraju ove liste je fizičar Brajan Džozefson, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1973, koji je, pored paranormalnih fenomena, bio ubeđen u sposobnost vode da pamti, vrednost homeopatije i hladnu fuziju. Isti odnos prema pamćenju vode i homeopatiji ima i Lik Montanje, koji je Nobelovu nagradu za fiziologiju dobio 2008, 25 godina pošto je otkrio HIV.

Čak je i Albert Ajnštajn prihvatao vidovitost, a fizičar Lord Rejli ifiziolog Šarl Riše poverovali su u duhove. Fizičari Oto Štern i Volfgang Pauli smatrali su da je moguće pokretanje predmeta snagom volje (telekinezija)

 Ovaj Francuz je otišao dalje, pa tvrdi da se sida leči dijetom i da su vakcine opasne po zdravlje. Što se tiče hladne fuzije, Džozefsonu se pridružio još jedan fizičar, Džulijus Švinger svojim objašnjenjima kako je nuklearna reakcija moguća pri relativno niskim temperaturama.

Čak je i Albert Ajnštajn prihvatao vidovitost, a fizičar Lord Rejli i fiziolog Šarl Riše poverovali su u duhove. Fizičari Oto Štern i Volfgang Pauli smatrali su da je moguće pokretanje predmeta snagom volje (telekinezija). Po nekoliko nobelovaca je pokušavalo da teoretski pravda rasizam, da negira evoluciju ili da dokazuje postojanje „inteligentnog dizajna“, uz još niz pojedinaca sa neobičnim zaključcima o intuiciji, misticizmu, navodnom odsustvu globalnog zagrevanja itd.

Nikolas Tinbergen (Vikipedija)

Najkraćim periodom između dobijanja nagrade i javno izgovorene gluposti smatra se objašnjavanje Nikolasa Tinbergena, koji je inauguracioni govor u Stokholmu iskoristio da iznese svoj stav o autizmu, o kojem je vrlo malo znao. S druge strane, opšte je mišljenje da je najopasnija zabluda nobelovaca zalaganje za eugeniku, dakle primenu selektivnog odabiranja radi „popravljanja” ljudske vrste, čemu su se priklonila bar dvojica laureata.

Ozloglašena teorija eugenike pripada prošlosti, pa je s današnje tačke gledišta verovatno najštetnije, zbog svoje skoro opšte prihvaćenosti, zalaganje dvostrukog nobelovca Lajnusa Polinga (za hemiju i za mir) da se unose velike količine koncentrovanog vitamina C. Dobro se zna da od toga nema koristi (osim za osobe na krajnje jednoličnoj ishrani), ali da srećom nema ni veće opasnosti za zdravlje, jer se višak vitamina C odmah izluči.

Ipak je ta praksa štetna bar iz tri razloga: a) baca se uludo novac, b) stiče se lažni utisak da je zaštićeno sopstveno zdravlje, pa se ne preduzimaju druge, zaista celishodne mere, i c) vitamin C se najčešće uzima zajedno sa drugim vitaminima i mineralima, a neki od njih mogu da budu opasni ako se prekorače dozvoljene doze.

Suviše su složeni uzroci nobelovske bolesti da bismo ih detaljno raščinjavali. Sigurno je da je značajno samopouzdanje stečeno najvišim svetskim priznanjem („jednom u pravu, uvek u pravu”). Važna je i činjenica da su mnogi nobelovci u nenaučne vode zaplovili tek kad su ih sustigle godine, pa nisu više mentalno funkcionisali kao ranije. Tu je i uloga medija: malo nabrojanih čudnih pogleda na nauku bi našlo svoj put do uglednih časopisa, ali je nobelovska slava činila da njihove autore pažljivo slušaju i novinari i javnost.

Nama ostaje zaključak da niko nema blanko tapiju na mudrost i nepogrešivost. Svaki stav ili postupak bilo kog čoveka treba kritički procenjivati, bez obzira na njegove ranije zasluge i autoritet.

(Izvor Danas)

 

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar