NOVA GEOTEKTONIKA

Svaki živi čovek je akcionar planete s jednakim udelom, vlasnik je osmine milijarde planete, svih njenih resursa i (upravno srazmerno ovome) odgovoran za vlastito vlasništvo. Ovo ga čini jednako odgovornim za planetu, uključiv sve zamislive oblike odgovornosti (od najprozaičnijih, kakvo je skladištenje ličnog otpada, do najuzvišenijih kakvi su istraživanje pesama orke, očuvanje aurora i putovanja kapetana Iva Cikotića).

Stevan Bošnjak

Počiva na četiri stuba:

I Mahavirovom načelu ahimse;

II Osnovnom načelu Francuske buržoaske revolucije iz 1789. godine:

sloboda, bratstvo, jednakost;

III Deklaraciji nezavisnosti Tomasa Džefersona i iskazu da su: Svi ljudi stvoreni JEDNAKI, da tragaju za SLOBODOM, PRAVDOM i LIČNOM SREĆOM;

IV Na prirodnoj demokratiji starih Slovena, Etruraca i Kelta, inverznoj i opozitnoj starogrčkoj robovlasničkoj demokratiji i demokratiji Rimskog carstva (iz kojih su iznikle današnje predatorske demokratije makijavelističkog i maltuzijanskog tipa).

Nova društvena geotektonika ekstrapolira ova načela i kaže sledeće:

• Svaki živi čovek je akcionar planete sa jednakim udelom, odnosno ima jednak broj akcija sveta na kom i od kog živi.

• Kako u ovom trenutku (ako pretpostavimo da je ovo početni moment nove društvene geotektonike) na planeti živi oko 8 milijardi ljudi, to znači da je svaki danas živi čovek, od Pigmeja centralnog Konga do Ilona Maska, vlasnik jednog osmomilijarditog dela planete Zemlje.

• Ovo čini svakog akcionara jednako odgovornim za planetu, uključiv sve zamislive oblike odgovornosti (od najprozaičnijih, kakvo je skladištenje ličnog otpada, do najuzvišenijih kakvi su istraživanje pesama orke, očuvanje aurora i putovanja kapetana Iva Cikotića).

• Dakle, svaki je danas živi čovek vlasnik osmine milijarde planete, svih njenih resursa i (upravno srazmerno ovome) odgovoran za vlastito vlasništvo… I eto, ti vektori hitnuti u budućnost našim pradavnim slovenskim i etrurskim precima, Tirtikarom, Mahavirom i Džefersonom nastavljaju da rade.

Konkretizacija

Pretpostavimo da svaki pojedinac u izomernom vremenu (u nekom t1) poseduje ovu 1/8 milijarde akcija planete kao ličnog poseda. To je njegovo privatno vlasništvo, ali je, za razliku od relativne varijabilnosti prethodnih stavova o vlasništvu, ovo neotuđivo i večno. Ne može se prodati na isti način kao što ne mogu da se prodaju i otuđe donji slojevi atmosfere ili Zemljina magma, mora i kora planete ili njena jonosfera…

Ovim je rešeno pitanje eventualnih ekonomskih predatora i grabežljive alavosti ljubitelja nejednakosti: kako je posed trajan, to ne postoje uslovi kojima se može dokinuti (ovde ne razmatram šardenovska scenarija o ultimativnim metamorfozama na putu ka tački Omega, kakve su i moguća konačna implozija kosmosa i slične eonske dogodovštine koje nas, bilo da smo šivaisti ili hokingovci, izvesno čekaju za tričavih stotinak biliona godina).

• Jedna od posledica korespodencije gore rečenog (sa bićem dolazećeg vremena) biće i ta da će se spontano samoregulisati populacija (isključujući Maltusove predloge i prikrivenu homicidiju umišljene kvazielite). Kad svaki pojedinac, kao elementarna čestica društva, postane vlastan kao i svako drugi, onda će se i socio-psihološko polje ponašati kao i zbirovi njegovih delova. Psihološka i na njoj novoizrasla društvena topologija Kurta Levina će svojom pozitivnošću prekriti planetu i proširiti se dalje tamo gde se Ciolkovski namerio: iz evolutivne kolevke u kosmos.

Ciolkovski (Wikipedia)

• Svaki će čovek (nadalje činom rođenja, prvim primalnim krikom) sledeći Mahavirove i Džefersonove socijalne imperative (Nenasilje je vrhovni zakon + Svi su ljudi rođeni jednaki da tragaju za slobodom, pravdom i ličnom srećom), postati jednak po veličini akcije nad planetom. Tužno će u tom novom svetu biti za stare navike, s jedne, i relaksantno, lepo, lagodno i uzvišeno za neuporedivo brojnije i potentnije nove navike, a druge strane. Uz stare navike nestajaće i stare crte ličnosti među kojima su: neempatičnost, nesolidarnost, neodgovornost, ravnodušnost, takmičarstvo i na njemu zasnovana nemilosrdnost, ključne. Novostečene navike će sledstveno dovesti i do takvih crta ličnosti koje će biti nosači nove motivacije i četvrtog stanja svesti (preduslova kosmičke budućnosti ljudskog roda).

• Dalja traganja za ličnom srećom će počivati na tom akcionarstvu jednakih, kao koordinatnom sistemu novog sveta, a akcije svih drugih akcionara će efikasno ograničavati eventualne megalomanske želje i planove nezrelih i alavih predatorskih neoneoliberalističkih duša…Kako će svi imati (laplasovski) identične početne uslove, eventualni problemi nejednakosti će se tretirati kao i u matematici: jednačina je savršenija, a i konačni društveni i psihološki ciljevi će biti izvesniji i plemenitiji.

Repetitorijum

Kako je količina akcija nad planetom svakog pojedinca jednaka, a jednom stečena akcija postala neotuđivi posed, to znači da on ne podleže transakcijama. Posed je u jednoj permanentnoj socijalnoj dinamici centar nove stabilnosti, nova osnovna struktura na kojoj počinju da niču brojne nove funkcije. Laplasov demon kauzalnosti iz teorije prelazi u praksis proizvodeći mnoge stohastičke svetove (pritom se ne zaplićući u njihove kolosalne zamršenosti, ali i uživajući u enigmatici njihovog postojanja i rešavanja). Nova društvena i psihološka struktura uzrokovaće nove dinamičke momente i impulse budućnosti: lični život, život planete i lična akcija postaju jedno (na delu je suštinsko ostvarenje 11. teze o Ludvigu Fojerbahu: Svet ne treba (samo i uglavnom) tumačiti, treba ga menjati).

Marks (Pixabay)

Ovo podrazumeva (kao uslov svih uslova) da odgovornost prema svemu što živi i postoji postaje nerazlučiva od vlastitosti, odnosno u svako se misleće biće i duhovnu strukturu introjektuje Pijažeov stav da se sve svesne, kako pojedinačne tako i socijalne strukture, mogu graditi od početka. Ti stavovi su knjiga novog stvaranja: izgradnja primarne planetarne sociosfere iz koje posledično izrasta prvo planetarna noosfera, a za njom noosfere sve obuhvatnijih disekcija.To je prologomena budućnosti i jedan mali planetarni račun.

A) Stare, istorijske konstante nepravednog društva:

1. Veličina planete;

2. Nejednakost ljudi.

B) Nove konstante pravednog društva:

1. Veličina planete;

2. Jednakost ljudi.

Uočavamo da je (i u jednom i u drugom slučaju) prva konstanta identična, ali da su konstante broj dva opozitne, inverzne. Zaključujemo da samo pitanje jednakosti i nejednakosti čini svet i društvo pravednim ili nepravednim, dok je, u oba slučaja, veličina planete i društvena i kosmička konstanta.Odavde proističe sledeći socijalni račun (za analizu sam uzeo trenutno dominantni liberalizam koji je (uslovno, socijalno) Fukoovo klatno u društvenoj, ekonomskoj i psihološkoj sferi.

Liberalizam, neoliberalizam i neoneoliberalizam¹ (analiza)

• Idealni liberalizam je kad jedan jedini čovek poseduje celokupno svetsko bogatstvo.

• Manje je idealno kad dva čoveka poseduju celokupno svetsko bogatstvo.

• Najgori mogući liberalizam je kad N ljudi poseduje celokupno svetsko bogatstvo, a posebna je i ultimativna liberalistička katastrofa kad je N broj svih ljudi na svetu. Tada liberalizam nestaje i teorijski prelazi u društvo potpune socijalne pravde.

• Idealno društvo potpune socijalne pravde je kad svaki čovek na planeti poseduje lično bogatstvo koje je količnik ukupnog bogatstva planete i broja ljudi na planeti.

• Manje idealno je kad jedan čovek u tome ne učestvuje… i tako se ponavlja priča iz prethodne definicije samo u suprotnom smeru, dok na kraju onaj broj bude N=1 i evo nas ponovo u idealnom liberalizmu.

• Idealni liberalizam je ujedno i društvo idealne socijalne pravde, ali za jednog čoveka; a idealno društvo socijalne pravde je i liberalni idealizam ali za svakog čoveka na planeti.

• Ostaje problem: ukupno bogatstvo sveta ne raste i ne opada istom progresijim kao broj ljudi. Bogatstvo sveta raste-opada, uslovno rečeno, aritmetičkom progresijom, dok broj ljudi raste-opada, uslovno rečeno, geometrijskom progresijom. Čini se da se društvo socijalne pravde najlakše može tražiti na onim mestima gde su se, jedna drugoj, najviše približile dve socijalne krive, kao dve obale jedne dugačke plovne reke.

• Kriva ukupnog svetskog bogatstva i kriva broja ljudi svetske populacije su u uzajamnoj evoluciji, koja (kao krajnji i najplemenitiji društveni cilj) ima zajedničku metamorfozu (svetskog bogatstva i broja ljudi) u dve euklidovski paralelne prave koje se nikada neće preseći, ali i razmak između njih, nikada neće biti veći od socijalno i psihološki podnošljivog. Pravedno društvo biće ta stabilna i ne preširoka zona između ove dve paralele.

Na marginama zapisujem:

1. Nepravedno i pravedno društvo su inverzije.

• Ta dva društva pri uzajamnom dodiru teže anihilaciji.

• Iz anihilacije ta dva proističe višak novih ideja i novih značenja koji grade nove svetove.

• Sukob pravednog i nepravednog je socijalno-psihološki predstavnik u realnom i religijskom svetu ontološke borbe zla i dobra.

• Ljudskareligija je negde na sredini linije, čiji jedan kraj čini svetovno a drugi vasionski duh. Religija nije istina, ali jeste slutnja istine. Politika je nužnost, a društva – nepravedna (skoro uvek) ili pravedna (dosada nikad) – samo eksperimenti u traganju za pravim stanjem stvari i za uvođenjem i stabilizovanjem tog stanja u trodimenzionalnom svetu. Otuda pitanje pravednog ili nepravednog društva nije ad hoc, nije prolazno, ono je deo najšireg mogućeg skupa oko kog se lomi celokupna sudbina, svrha i misija čovekove vasione. U tom smislu postoji jasna objektivna, socijalna i individualna odgovornost, kao i na njoj izrasla karmičnost misli, reči i (naročito) dela.

• Pojedinac i planeta su delovi istog sistema, povezani skroz–naskroz. Jedinka je bela tačka u beskrajnom crnom krugu vasionske tame i studeni, ali i crna tačka na belom krugu koji može biti beskonačan duh sveta. Na pojedincu je da bira.

• Jednom će i crno i belo, i toplo i studeno, i dobro i zlo, i pravedno i nepravednon i tmina i plavo proći i biće opet neko nedefinisano stanje (koje kolokvijalno zovemo haos), ali će do tog stanja ponovnog bezličnog objedinjenja proći stotine biliona godina (i valja to dugo doba načiniti školom, naukom i pripremom za nove opštosti, nove oblike i šire disekcije, one koje su slutili Pitagora, Zoroaster, Mahaviro, Ramanuđan, Lao Ce, Šankara, Džeferson, Lobačevski, Tesla, Ciolkovski…).

Ova vasiona će monotono do samoiscrpljenja slediti stoički model i ponovo će sve ujediniti u isto i opet i ponovo i bilionima godina će kružiti (dosađujući, čak i, za dosadu, netalentovanim božijim solventima i knjigovođama), ali ovaj drugi svet će tada, kad (posle teško prebrojivih biliona godina) to doba dođe, nastaviti od onog mesta do kog je stigla ta konačnica, ta Šardenova tačka Omega. To mesto svesusticanja biće impuls novom početku, a novi početak neće biti samo puko nadilaženje stoičke monotonije prošlosti, već i potpuno nadilaženje i davanje novog smisla svemu ikada postojalom.Za tim momentom i zbog tog momenta (koji će u sebi sadržati večnost i sve ikada postojale i sve momente koji će bilo kada postojati) se traga.

2. Primer u ljudskoj fiziologiji odnosa između dve euklidovske paralelne prave i zone je ljudska temperatura. Ispod 36 i iznad 37 stepeni Celzijusa je bolest. Zdravlje je ona uska zona između 36 i 37 stepeni. Takvo je, na izvestan način, i pravedno društvo, usko, zonalno, uređeno, strunoliko, teži definisanoj beskonačnosti i uređenoj bezvremenosti.Nepravedno društvo je suprotnost ovome i može zapremati bilo koji domen na bilo koji način. Ono je bolesno i sa ograničenjima (baš kao haos i njegova konkretizacija u ljudskoj fiziologiji: bolest) nema problema.

3. Šta čini nova društvena geotektonika!?

• Ujedinjuje ljudski rod.

• Objedinjuje vere i rase.

• Briše granice među državama, narodima i pojedincima (u početku postaju polupropustljive, da bi u krajnjoj fazi bile potpuno permeabilne).

• Okreće lice ka vasioni i širenju ljudskog roda među zvezdama. Taj put je nemoguće zaustaviti, tendencija širenja je kombinacija aritmetičke i geometrijske krive.

• Započinje programe vrsnog uzdizanja (za početak bilingva između ljudi i primata, ljudi i orki, kitova, delfina…).

• Priprema kontakte s drugim kosmičkim civilizacijama.

• Ostvaruje pozitivne principe ljudskog roda (empatija, solidarnost, uzajamnost, ljubav, saradnja…individualnost i kolektivitet u odnosu 1:1).

• Redukuje u sve većoj meri, na evoluciji zasnovan princip borbe za opstanak i na njemu formirane: surovost, nemilosrdnost, održavanje postojeće i neprekidnu (najčešće prirastajuću) proizvodnju nove patnje.

• Otklanja i transformiše principe dosadašnja dva čovečanstva: predatorskog–makijavelističkog i njemu inverznog– mahavirovskog.Između makijavelističkog i mahavirovskog, bira ovo drugo. Pred makijavelističkim je veoma dugačka, ali slepa, ulica i sve što se kreće tom ulicom ima neprekidno (nekada uniformno, nekada neuniformno) ubrzanje sa samo jednom posledicom: brzina kojom će to (makijavelističko) čovečanstvo udariti u zid (na kraju te, istina, veoma dugačke slepe ulice) biće anihilirajuća.Dakle, ovde se radi o izboru ljudskog roda: Mahaviro ili Makijaveli!Džeferson ili Maltus!Za ime Boga!Tako smo sami i majušni u ovoj studenoj vaseljenskoj pustoši!Kao deca na obali u tami.

Prilog

a.

Perpetuum mobile za postojanje neprekidnog istorijskog trenja i trvenja čovečanstva i civilizacija je upravo dosadašnje postojanje dva ljudska roda.

b.

Opoziti:

Mahaviro versus Makijaveli i jezuiti;

Džeferson versus Maltus;

Ahimsa paramo darmah versus Cilj opravdava sredstvo;

Nenasilje je vrhovni zakon versus Nasilje je vrhovni zakon;

Vera u ljudsku prirodu versus Ljudi su po prirodi mahom zli.

Makijaveli (Wikipedia)

(Makijaveli, Vladalac)

Geometrijsko množenje ljudi i potrošnje, nasuprot aritmetičkom prirastu hrane i proizvodnje. Razliku između geometrijskog i aritmetičkog anuliraju nužni (neophodni) ratovi, epidemije i povremena istrebljenja ljudi…(Maltus) versus: Svi su ljudi rođeni jednaki da tragaju za slobodom, pravdom i ličnom srećom (Džeferson).

Privremena je pobeda teorije i programa političkog realizma (Makijaveli, Jezuiti, Maltus, Darvin, liberalizam, korporacionizam, neoliberalizam, neoneoliberalizam…) nad političkom teorijom i programom planetarne i vaseljenske društvene pravde, svedimenzionalne demokratije i svedimenzionalnog komunizma– komunitarizma (Mahaviro, Buda, Lao Ce, Isus, Muhamed, mislioci renesanse i humanizma, utopisti, Sen Simon, Džeferson, Marks…).

Zaključujem da su jednakost i pravda dva fundamentalna opštedruštvena načela, aksioma i postulata, od kojih jednakost u većoj meri i od najbolje demokratije može doneti samo komunizam (komunitarizam), a pravdu u većoj meri i od najboljeg komunizma (komunitarizma) može doneti samo demokratija ali, kako već naglasih, ne ova danas, supremativna neoliberalistička kojoj je osnova starogrčka robovlasnička, već prirodna, narodna, keltska i staroslovenska demokratija. Kad se ova dva osnovna politička programska načela objedine, jednakost i pravda postaće živi društveni praksis (ne jalov teoretski cilj) na kom izniče kolosalna građevina slobode i traganja za ličnom srećom kao, u najvećoj meri, individualnih kategorija. Nema uzvišenije misije bilo kog društva, niti praiskonskije žudnje svakog mislećeg bića u vasioni od ove.

Postulati (modifikovane) demokratije

Postulat prvi: glas naroda je glas Boga (Vox Populi-vox Dei).

Postulat drugi: izborni cenzus je suštinsko opredmećenje demokratije. Jedini ispravni izborni cenzus (IC) je onaj koji je količnik apsolutnog procenta (100%) i broja poslaničkih mesta u parlamentu. Za Srbiju (ad hoc) IC=100%/250=0,4%.

Postulat treći: Sve stranke koje su prešle izborni cenzus i ušle u parlament upravno srazmerno osvojenim glasovima učestvuju u izvršnoj, sudskoj i zakonodavnoj vlasti. Pojašnjenje postulata: ovim se u potpunosti dokida princip da pobednik nosi sve. Uvodi se princip realne: staroslovenske, starogermanske i keltske demokratije i redukuje nedemokratski princip starogrčke demokratije da je demokratija samo za elitu (nikakva prava nemaju žene, stari ljudi, varvari, zarobljenici i niz potpuno marginalizovanih društvenih grupa).Osvojen procenat glasova na izborima, donosi identičan procenat učešća u sva tri oblika vlasti: zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj. Skupovi broja osvojenih glasova i skupovi zakonodavne, izvršne i sudske vlasti se preklapaju.

Postulat četvrti: Ništa i niko nije iznad prvog postulata. (pojašnjenje: narod bira parlament, parlament bira celokupnu dalju strukturu vlasti. Postoje samo izbori za parlament. U političkom smislu postoji samo narodom izabrani parlament. Parlament potom bira i razrešava sve strukture sva tri oblika vlasti i ove su u potpunosti odgovorne parlamentu odnosno narodu koji bira parlament. Nijedan oblik parlamentom postavljene vlasti nema nikakvu autonomiju i parlament može ad hoc, na dnevnom nivou, postavljati i razrešavati zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast. Uočavamo da će se u početku izbori za parlament održavati na svakih šest meseci, kasnije će se tempo izbora usporavati do potpune normalizacije, ali će se tada politička odgovornost–čitaj zrelost i glasača, tj. naroda inNarodom izabranih poslanika podrazumevati. Ovo je neprekoračiv sled).

To je jedini put, međufaza do onog doba kad politika i političari u daljoj evoluciji ljudskog roda neće više biti potrebni (prevaziđeni kao motori sa unutrašnjim sagorevanjem). Potencijali ljudskog roda za nepolitično regulisanje individualnih i društvenih odnosa su daleko potentniji od političkog. Uostalom, izlazak iz planetarne kolevke u vasionu (Ciolkovski) to podrazumeva. Ljudski rod će sa ove planete zakoračiti u kosmos, nastaviti da korača ka sve daljim i daljim fizičkim i duhovnim horizontima, samo kad izađe iz prevaziđenih političkih struktura-odnosa u skupove daleko širih-dubljih disekcija, koje će pak da počivaju na novim psihologijama (uključiv pantropijske, sparene pre svega sa raznolikim konceptima teraformiranja stranih svetova).

Preduslov fizičke je niz psiholoških i političkih inicijacija koji vodi dokinuću politike kao istorijski, suma sumarum, prevaziđenog štetočinstva. Agregacije atoma grade fizičku i biološku vasionu, a moćna ljudska psihologija i individualnost, njena spremnost na metamorfoze, gradi sve ostale oblike postojanja. Izgradnja noosfere širom vasione. To je na delu.

——————-

¹Osnovni koncepti neoliberalizma i osobito neoneoliberalizma, a i korporacionizma, pre su podložni psihološkoj i psihijatrijskoj, negoli ekonomskoj i socijalnoj analizi.