Šta god mi mislili, nuklearna energija je i dalje ekološki najčistija vrsta za proizvodnju struje bez koje nema života.
Dr Ilija Plećaš
Eksperti ukazuju na katastrofalnu činjenicu da uglja, gasa i nafte ima još za narednih 200 do 300 godina. Nedavna izjava ministarke za energetiku, prof. dr Zorane Mihajlović, da će do 2050. Srbija bazirati svoj energetski potencijal na obnovljivim izvorima energije, sa čijom izjavom se potpuno slažem, navela me je da ukažem na činjenicu da postoji izvor energije koji će se koristiti u svetu i u narednih nekoliko stotina godina.
Naravno pri tome mislim na nuklearnu energiju baziranu na rudi uranijumu, a nakon toga generacije koje prežive 2500. godinu, za sirovinu će koristiti torijum, kojeg ima dovoljno za naredne milenijume.
Šta god mi mislili, nuklearna energija je i dalje ekološki najčistija vrsta za proizvodnju struje, bez koje nema života.
Eksperti ukazuju na katastrofalnu činjenicu da uglja, gasa i nafte ima još za narednih od 200 do 300 godina. Sve više se govori o potpunoj zabrani termoelektrana na ugalj zbog zagađenja. Preostaju dakle samo obnovljivi izvori energije, pre svih hidro, koji su nažalost veoma različito raspoređeni po zemljama. Neke zemlje sigurno nemaju brze reke, neke nemaju previše sunca, a o vetru se tek može diskutovati.
Svakom mora biti jasno da će u narednih 300 godina (a mi moramo misliti i na sledeće generacije) postojati ogroman nedostatak energije u svetu iz klasičnih izvora i da je budućnost civilizacije samo u korišćenju nuklearne energije. Zemlje koje se ne snađu u svojim nuklearno energetskim projekcijama vratiće se u kameno doba.
Bez obzira na zastoj izgradnje nuklearnih postrojenja posle Černobilja i Fukušime, zemlje kao što su Kina, Južna Koreja, Indija, Japan uopšte ne dovode u pitanje koji će izvor energije koristiti u budućnosti, već projektuju i grade nove nuklearne elektrane.
Iz kineskih izvora se može zaključiti da će u narednih 25 godina, Kini biti potrebno pet puta više energije nego celom svetu zajedno.
Gde je tu naša zemlja, Srbija?
Jasno je da razmišljanja treba da idu u ovom smeru, pogotovo što je naš lignit veoma zagađujući i slabe toplotne moći u odnosu na ugalj iz nekih ugljem bogatih zemalja. A kao što svetski eksperti smatraju, termoelektrane će i inače uskoro biti uklonjene zbog velikog zagađenja. Takođe moramo znati činjenicu da Srbija ne može graditi nuklearnu elektranu, jer najmanja nuklearka od 1.000 do 2.000 MW, košta od sedam do 10 milijardi dolara! Takva mogućnost je postojala osamdesetih godina, kada su mogli da se dobiju i povoljni svetski krediti za nekoliko nuklearnih elektrana u ondašnjoj Jugoslaviji.
Nažalost, zbog Černobilja, ove ideje su propale, čak je u Saveznoj skupštini donesen i moratorijum na gradnju nuklearki u Jugoslaviji, koji je ostao još samo na snazi u Srbiji.
Ukoliko se priključimo konzorcijumima u nekim susednim zemljama u okruženju s par procenata naših malobrojnih nuklearnih stručnjaka i tehničkim osobljem, možemo očekivati zauzvrat par procenata struje iz njihovih elektrana, što nije beznačajno. Ima i drugih rešenja na koja ukazuju neki naši stručnjaci iz ove oblasti (gradnja kod nas uz određene kredite…).
Ministarstvo energetike o svemu ovome treba dobro da razmisli i donese najbolju odluku u korist Srbije. Neka građani razmisle kako 200 godina prođe kao tren.
(Izvor Politika)
