U svakom čoveku, dakle, „spava životinja”, svako je od nas i Kant i šimpanza, pa nije čovek tek svesno i jedino razumno biće. Ili, po rečima filozofa i biologa Žorža Šaputijea, autora knjige „Kant i šimpanza”: „Ako se čovek jasno oslanja na životinju svojom anatomijom i biologijom, on se od nje suštinski razlikuje inteligencijom i kulturom”. Da li nam one nešto dođu?
Prof. dr Milan D. Tasić
Zasad je tako da, ubijete li mrkog medveda, recimo, pravda, istina, šteta… bivaju namireni, pravno gledajući, s milion dinara kazne. No, više pitanja ovde smesta pridolazi, da radije zbune, no išta rasvetle u pregolemom carstvu životinja i živih bića, uopšte. Jer ako, po tome, leptiru „pripada” deset hiljada, a vuku trista hiljada dinara, imamo to da je, najpre, nađen način za vrednosno procenjivanje ovih bića (poput robe) i njihovo zamenjivanje. (Tako bi tačno sto leptira bilo istovetno s jednim medvedom, ili, pak, nešto više od tri vuka isto što i on).
Šta mi to znamo o duši živih
bića, ako – i onda kad se, recimo,
genetska struktura šimpanze
poklapa 99 odsto s onom čoveka –
nalazimo da su duše ljudi, doduše,
neprocenjive, a one, životinja,
mogu da se izraze novcem?
Potom, čini se sve to (tek) u cilju jedne domišljene ekološke ravnoteže, što bi značilo da ti „iznosi” mogu biti i ništavni, tamo gde ova ne biva narušena – drugačije do u svetu ljudskosti, gde se nasilna smrt kažnjava već po sebi, a ne i iz njenog odnosa s bilo kojom celinom. Ili, šta mi to znamo o duši živih bića, ako – i onda kad se, recimo, genetska struktura šimpanze poklapa 99 odsto s onom čoveka – nalazimo da su duše ljudi, doduše, neprocenjive, a one, životinja, mogu da se izraze novcem? Da nam i reči u jeziku iz tog carstva služe, po pravilu, da se do kraja zastidimo sebe, izgovore li se u odnosu na nas.
I dalje o tome: lov na divljač biva ono najplemenitije što čak i plemićima ostaje da čine, dok se svaki nasrtaj životinje na čoveka označava kao „zverski”. Najzad, mi suvereno arbitriramo u oba carstva – i animalnosti, i ljudskosti – kao da, recimo, znamo šta je duša. A ne znamo. Aristotel je barem razlikovao na tom mestu kao različite: dušu biljaka, dušu životinja i razumsku dušu, a mi smo, i dalje, gotovo ravnodušni pred pitanjima, poput: jesu li biljke i životinje „žive” u istom smislu, kao i čovek, pa onda i: tiču li se njih pitanja dobra (etike), lepog (estetike), istinitog (logike), … i u kojoj meri, kao i čoveka samog?
Pas i njegov gospodar
Knjiga „Kant i šimpanza”, Žorža Šaputijea, pomaže da se udovolji ovakvoj radoznalosti, pošto fenomeni „životinjsko” i „ljudsko” budu rasvetljeni s najrazličitijih aspekata, počev od biološkog. Evolucijski, nema sumnje, ovo drugo je došlo za onim prvim, pa, istine radi, upravo „šimpanstvu” dugujemo mi ne samo telesnu prirodu, već i razumske, moralne i druge crte koje imamo, a koje smo tek unapredili razvojem svesti i kulture tokom miliona godina za nama. Tada bi i humaniji odnos prema životinjama „unapredio” i sam moralni lik čovekov i njegovo dostojanstvo i ne bi ljudski rod danas toliko zaostajao po tome, recimo, i pred srednjim vekom, i pred antikom.
Egipćani i Grci, recimo, ukazuju
najviše poštovanje životinjama,
barem onda kad im namene da same,
ili zajedno sa ljudima, predstave
pojedina od svojih božanstava.
Jer naše doba pruža stravičan prizor uništenja (zauvek) brojnih biljnih i životinjskih vrsta, dok se na evropskom zapadu, u srednjem veku, čak sudilo životinjaljma koje bi ubile čoveka i dodeljivani su im advokati.
Egipćani i Grci, recimo, ukazuju najviše poštovanje životinjama, barem onda kad im namene da same, ili zajedno sa ljudima, predstave pojedina od svojih božanstava. Da tako mačka, ili žena sa glavom mačke, personifikuju egipatsku boginju Bastet muzike i plesa, dok je grčki bog Pan, slavan po svojoj fruli, bio glave čoveka i stopala od jarca. A imamo da se i sam bog bogova Zevs, pretvorio u belog bika kad je hteo da zavede lepu Evropu i odvede je na Krit. Slično je i kod Hindusa – i ne samo kod njih.
Kao što i preveliko mnoštvo mitova i legendi, po dužini civilizacija i kultura tokom vekova govori o istome. Naročito se literarni žanr basni (Ezop, Lafonten) prepoznaje po poistovećenju (čak) karakternih crta čovekovih s pojedinim od životinja, da i u bajkama (braća Grim), na svoj način, svet životinja „zalazi” u ljudski svet. Potom, nekada se (Platon, Pitagora), ali i sada, verovalo u seljenje duša (metempsihozu), da ova, naime, posle smrti prelazi u biljke, životinje, ili druge ljude – što je svojevrsno poistovećivanje svih tih bića. Tako će i Pitagora prepoznati u psu koji cvili glas umrlog prijatelja i braniti da ga tuku.
Sve ovo pomaže da nam životinje nadalje „ne dođu” poput stvari s nekom upotrebnom vrednošću svojom ili da na „kućne ljubimce” po gradovima sveta ne gledamo kao na „buržoasku dekadenciju jednog društva na zalasku”. Već da, radije, damo za pravo g. Žiruju, iz odeljenja za pse Francuske policije, koji je odbijao da se pojavi na prijemima, svedočeći: „Ne odvajaju se pas i njegov gospodar. To je par koji se ne razvodi”.
Kako je onda sve počelo i kako se to čovek prvenstveno razumom, svešću, moralom uzdigao do „vrtoglavih” visina u odnosu na druga bića?
Najšire uverenje (Darvin, Lamark) danas jeste da je to učinjeno tokom najdužeg perioda vremena, na način evolucija vrsta, kada svaka od njih potiče od druge, da se u svima njima prepoznaju zajednički pra–preci. (Nasuprot tome kreacionisti drže da je Bog sazdao prvog čoveka i prvu ženu „od početka” kakvi su čovek i žena danas).
I animalno i razumsko
Daleka osnova tome su kosmička prašina, mineralni, a potom biološki spojevi, elemenat ugljenik, a ovaj naučnik će naći da već atom ugljenika dostaje da „porodi” sobom i visokoorganizovane organske strukture, život. Drugačije do za Žaka Monoa koji pridaje značaj slučaju na tom putu, ili tzv. vitaliste koji nalaze da se živi organizmi vladaju po principijalno drugačijim zakonima, no što su fizički zakoni. Odnosno, Dekarta i Malbranša koji drže da je čovek – mašina.
No i poslednja granica nije li, radije,
nejasna? Jer je čitavo životinjsko
carstvo, sa jednog na drugi kraj,
„naseljeno” najraznovidnijim
oblicima jedne (doduše) difuzne
„kulture”, na nivou njihovog
instinktivnog odnošenja.
Ovde imamo to da je jedan likovni termin „mozaik” poslužio autoru da približi složene fenomene – od bioloških, do psiholoških – kao što su: ćelija, organ, ili pak: jezik, svest itd. Naime, kao što u svakom mozaiku delovi čuvaju vlastitu osobenost i onda kad se celina „vlada” po svome, slučaj je to redom i s ćelijom, tkivom, organizmom… na koje se može da gleda i kao na „jedno” (samosvojnu celinu), i kao na „mnoštvo” (samosvojne delove).
Jer ćelije ulaze u sastav tkiva, tkiva čine organe, organi – organizme, odnosno reči rečenice, a rečenice – jezik… pa je ono što čovek otelovljuje sobom u odnosu na životinju – a to je jedinstvo animalnog i razumskog – objašnjivo u istom ključu: jedne (samosvojne) razumske celine i (takođe samosvojnog) nerazumnog dela njenog.
U svakom čoveku, dakle, „spava životinja”, svako je od nas i Kant i šimpanza, pa nije čovek tek svesno i jedino razumno biće. Ili, po rečima autora: „Ako se čovek jasno oslanja na životinju svojom anatomijom i biologijom, on se od nje suštinski razlikuje inteligencijom i kulturom”.
No i poslednja granica nije li, radije, nejasna? Jer je čitavo životinjsko carstvo, sa jednog na drugi kraj, „naseljeno” najraznovidnijim oblicima jedne (doduše) difuzne „kulture”, na nivou njihovog instinktivnog odnošenja. Tako će vidre „umeti” da slome školjke na svojim trbusima, a šimpanze se poslužiti grančicama da izvuku termite. Ili makako majmuni u Japanu da operu hranu ne bi li je očistili od peska. I tako posvuda.
U pogledu „komunikacija”, i dalje nesvesnih, imamo to, recimo, da će neke biljke da izluče otrovne supstancije oko sebe, ne bi li zatrle drugo rastinje u blizini. Ili: životinje odaju zvukove–glasove od sebe, da ovi, svojom posebnošću i karakterišu svaku od vrsta, kao što im i mi dodeljujemo naročite nazive u jeziku: „poj” ptica, „lavež” pasa itd. Ti glasovi–zvuci ponovo, vladaju svojom sintaksom i svojom semantikom i obe su one najrazličitije: prva – po primeru ptica i druga – poput majmuna koji drugačije upozoravaju na opasnosti iz vazduha, a drugačije na one sa zemlje.
Potom, ima oko 150 znakova kod antropoida koje oni koriste u različite svrhe, dok će pčele položajem tela, načinom zujanja i drugo „preneti informaciju” drugim pčelama i o pravcu, i o daljini, i o količini polena… I tako, upravo, „sporazumevanju” služe i boje perja kod ptica i tragovi mirisa kod zveri – kad hoće da obeleže teritoriju – a u ovoj prilici navedimo slučaj iz knjige s pripitomljenom fokom, u istom smislu. „Kad se foka smejala, svi su je oponašali, zajedno sa papagajem iz susedne sobe. Tako su se tri vrste živih bića: ljudi, papagaji i foke smejali zajedno.”
Ti se isti, dakle, tragovi kulture prepoznaju i u ljudskom i u životinjskom svetu – iako, u drugom slučaju, u krajnje rudimentarnom obliku – ali na istoj liniji „ključnih reči” poput: „upozorenje”, „grabljivac”, „bekstvo”… kakve koriste, recimo, i deca. Zapitamo li se potom slede li životinje, uz instiktivna, i izvesna „socijalna” pravila ponašanja u grupi, naći ćemo ovoga puta da šimpanze pomažu hendikepirane i ranjene članove, kao i da majmuni nastoje da izbegnu incest.
Incest i civilizacija
A Klod Levi Stros će naći, recimo, da je zabrana incesta, upravo, u osnovi svake civilizacije i kulture. Pojedine vrste životinja „dele” s čovekom i neke oblike pamćenja, pojmova, pa i apstraktnog rasuđivanja. U tome prednjače uz majmune primate, delfini, papagaji, ali i druge ptice. Delfin će znati, recimo, koje pokrete da izvede u vodi prema sugestiji koju dobije od čoveka, dok neke ptice „razlikuju” brojeve do sedam. Ili: golubovi prepoznaju objekte u nizu koji su novi, a papagaji mogu da urede predmete po obliku, po boji. Kao i da nauče na desetine reči. Stoga Irena Peperberg kaže: „Kadri za simboličke i pojmovne zadatke, papagaji su jednako inteligentni kao i majmuni primati ili delfini”.
No, tokom svoje filogeneze, životinje se nisu uzdigle u razvoju do apstraktnog mišljenja, do svesti, nemaju one moć – ili je to stvar već filozofskog stanovišta – da se „udalje” od opaženog i poput čoveka rasuđuju u terminima uzroka i posledica u oblasti prirode i duha. A to ga je načinilo i homo sapiens–om. Utoliko što se kod njih nije razvio ni jezik, što sve, inače, ima osnove u obimu moždane mase do koje ih je doveo evolucioni tok itd. Kod životinja se, dakle, ne može da govori o nekoj „teoriji duha” – mada se ova može da pretpostavi.
Ostaje nam da, u ovoj prilici, svratimo svoj interes i na pitanja dobrog i lepog kod životinja i zapitamo se: ima li u njihovom ponašanju nečeg što se može da odredi kao takvo i uputi na moguće postojanje „pramorala” naših predaka? Jer moral je „ukras ljudske kulture”, kaže Žorž Šaputije, koji je više od svega i doprineo ljudskom napretku, uopšte, no, za razliku od pomenute teorije duha, mi tragove jednog konzistentnog „pramorala” srećemo, recimo, kod majmuna primata. Imamo tu u vidu odnose uzajamne pomoći u grupi, saradnju, sažaljenje, kažnjavanje, izmirenje.
A o ovom poslednjem, recimo, kaže De Vat: „Izvinjenje nije… neka misteriozna ideja koju dugujemo nekolikohiljadugodišnjem judeo–hrišćanstvu. Činjenica da majmuni i ljudi poznaju izmirenje znači da je ono staro više od trideset miliona godina i da prethodi razdvajanju do kojeg je došlo tokom evolucije primata.” A potom: „Može se pitati da li je moral biološki, ili kulturan fenomen… no, teško je odvajati ovde urođeno od steknutog”.
Po tome se čovekovo odnošenje prema sebi i drugima u zajednici ljudi, njegov moral, ne duguju isključivo i do kraja kulturi, već i samoj prirodi koju ima, a ova je istovetna s onom majmuna antropoida. Kao što se nalazi, upravo, i da će taj moralan poriv čovekov, jednako kao i onaj za lepotom, biti „uporište” i pri samom „prilagođavanju jedinki” tokom procesa evolucije.
Jer će, u drugom slučaju, već Čarls Darvin naći da se (estetički) izbori ovoga vida „prenose” sa seksualne privlačnosti na druge objekte itd. da bismo od primera koji svedoče o porivu jedinki ka lepom (skladnom, živopisnom i sl.) naveli u ovoj prilici sledeće. Kitovi nastoje da odaju od sebe različite i uvek nove oblike svojih pesama, s intervalima koje poznaju i ljudi. Ili: može se uočiti da su pojedine vrste „sklone” određenim bojama, da bi kod ptica bile to obično boje njihovog perja. Odnosno: ima više kinestetičkih elemenata istih u plesu ptica, kao i onom kod ljudi i tako dalje.
Imamo, dakle, s ovom knjigom to da se, iako je „udes” evolucije visoko uzdigao čoveka nad drugim vrstama, tragovi onoga što je „ljudsko” (humano) posvuda prepoznaju – doduše, s različitom srećom – u onome što je „životinjsko” (animalno), te da bi se on, utoliko i imao, barem, da rukovodi razlozima humanosti jednako i u odnosu na njega. „Životinja nas gleda, više no bilo kada”, kaže Elizabet d` Fontne, „i mi stojimo obnaženi pred njom”.
(Žorž Šaputije, filozof i biolog, dugogodišnji direktor Nacionalnog cventra za naučna istraživanja – CNRS u Francuskoj).
