АТИНСКИ ТРГ

ОДАБИР НИЈЕ ЕВОЛУЦИЈА

Илустрација (Pinterest).

Под појмом природно одабирање филозофско и научно мнење мисли на други закон термодинамике, на увећање ентропије: вероватно ће, при свакој промени систем прећи у вероватније стање или, укратко речено, вероватно ће се десити оно што је вероватније. То је чиста таутологија и тиме је и апсолутна истина.

Никола Пилиповић

Природно одабирање није еволуција. Ову смелу тврдњу веома је лако доказати, штавише то су потпуно супротни појмови. Није потребно да излазимо из терминологије и тумалења које сами еволуционисти и филозофи биологије намећу.

Под појмом природно одабирање филозофско и научно мнење мисли на други закон термодинамике, на увећање ентропије: вероватно ће, при свакој промени систем прећи у вероватније стање или, укратко речено, вероватно ће се десити оно што је вероватније. То је чиста таутологија и тиме је и апсолутна истина. А природно одабирање је то исто само, за разлику од другог закона термодинамике који за свој предмет има материјални објект уопште, оно је примењено на појам живо биће: опстаје оно биће чија вероватноћа опстанка је већа, што је такође таутологија и тиме апсолутна истина.

Према томе, природно одабирање је оксиморон, оно што први део тврди други његов део то пориче: вероватно ће настати оно стање које је мање вероватно.

Филозофи биологије и еволуционисти беже од те чињенице, јер идући за Имануелом Kантом и осталим филозофима, знају да је аналитички суд, а таутологија је управо то, потпуно празан појам, што је  тачно. Празан, али не и бескористан. Напротив, ако му се дода предмет: материјални објекат, живо биће, бројеви, на пример, онда он постаје фундаментални хеуристички принцип од највећег значаја: други такон термодинамике, закон о одржању масе – енергије, принцип континуитета, принцип каузалитета, математика.

Наравно не као сазнање, већ управо супротно као граница могућег знања – оно што је Kант стидљиво и неуверљиво желео да припише својој метафизици и сазнању а приори – јер таутологије су једине апсолутне истине, једино на шта се можемо ослонити у трагању за разумевањем природе, све остало су само искуствене истине или чисто мнење.

Вратимо се појму природно одабирање и кратком доказу да је он супротан појму еволуција. Подсетимо се да под појмом живо биће биологија и сво филозофско и научно мнење (за разлику од јавног мнења, које има резерву према таквом ставу) мисли на сложену и уређену материјалну структуру подобну савршеном механизму који сам себе одржава, углавном имплицитно то излажући, а само изузетно и децидно, јер такво тумачење ипак делује само  као нужно зло.

Трећи појам који учествује у доказу јесте еволуција. Ма шта мислили под тим појмом, неспорно је да су потоње форме сложеније и уређеније него претходне, да је сисар сложенији од водоземца, водоземац од инсекта а инсект од бактерије, то јест да еволуцију неизбежно прати и усложњавање материјалне структуре бића. Историја еволуције на Земљи је историја све сложенијих материјалних структура.

Није могуће појам који сам себе негира довести у однос према другом појму, то јест однос појма природно одабирање према појму еволуције нема никаквог смисла јер сам појам природно одабирање нема смисла.

Ако, дакле, кроз природно одабирање настају све вероватније форме живих бића, онда то значи да настају и све вероватније форме материјалне структуре. Али кроз природно одабирање настају све сложеније материјалне структуре, а оне су мање вероватне, као што налаже други закон термодинамике за све материјалне објекте, па и за материјалну структуру бића. Значи принцип природног одабирања је у колизији са другим законом термодинамике, а то значи и са самим собом. Према томе, природно одабирање је оксиморон, оно што први део тврди други његов део то пориче: вероватно ће настати оно стање које је мање вероватно.

Није могуће појам који сам себе негира довести у однос према другом појму, то јест однос појма природно одабирање према појму еволуције нема никаквог смисла јер сам појам природно одабирање нема смисла. У овом размишљању нема грешке, значи грешка је у самој основи разумевања појма живота и појма живог бића, у томе да биће не чини само материјална структура, јер оно опстаје упркос другом закону термодинамике.

Грешка је фундаментална и непоправљива; цео свет живота, живих бића, човека, бића цивилизације и еволуције остао је не непознат, већ скривен иза света каузалитета. Живимо у свету заблуда и незнања, не знамо шта нам се дешава и каква будућност нас чека.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар