Tako je sa Lobačevskim, Gausom, Ojlerom, Rimanom, Boljajem i drugima na različitim stranama, gotovo u istoj epohi, sazrevala jedna ista, ili slične ideje o odbacivanju Euklidove geometrije, kao jedine geometrije fizičkog prostora ili, po rečima Farkaša Boljaja: ,,Za mnoge stvari postoji doba, kada se one nalaze u isto vreme na više mesta, baš kao što u proleće ljubičice cvetaju svuda oko nas”.
Milan D. Tasić
,,Odakle govori matematičar?”, pita se Žan Desanti u svom delu Matematički idealiteti i nastavlja: ,,Odakle dolazi on? S Neba ne, pošto svoje kazivanje ne donosi kao već gotovo. No ne ni sa Zemlje, jer nas ovde zaokuplja nešto drugo: naime, gledamo mi kamenje i drveće. Ali tri kamena i dva drveta ne vidimo nikada. Da bismo to postigli, moramo da izvršimo izvesnu operaciju”.
I tako, navedena da bude „čardak ni na nebu, ni na zemlji”, od matematike se jednom traži da bude ,,čista nauka, nezavisna od svake primene u praksi” (V. fon Humbolt), a drugi put pak da bude pre svega zaronjena u iskustvo, kao što je činio to, recimo, nemački matematičar Fridrih Gaus (1777-1855), crtajući najpre topografske karte i geodezijske linije planete, da bi na kraju otkrio neeuklidske geometrije.
Štaviše, na pomenutom razmeđi, britanski filozof Bertrand Rasel (1854-1912) će izjaviti da mi ,,u matematici nikad ne znamo o čemu govorimo, niti da li je to što kazujemo istinito”. Kao što se mogu navesti i dvoguba stajališta, poput onog Anrija Poenkarea (1854-1912) iz dela Nauka i metod: ,,Ko bi se osmelio da ustvrdi, kaže Poenkare, kako bi on više voleo da logičar Vajerštras nije nikada postojao, ili da intuitiviste Rimana nije uopšte bilo? Moramo se dakle pomiriti s raznovrsnošću umova, ili – još bolje – radovati se tome”.
(OPŠIRNIJE u novom štampanom broju GALAKSIJE: kliknite iznad naziva časopisa na ikonicu PRETPLATA).
