АРГУСОВ ПОГЛЕД

ОПОМЕНА КАМЕНОГ ОСМЕХА

Бајон (Asia Times)

Све актуелне светске кризе последица су текућег хибридног напада САД на Русију и Кину. Чувајте се, бледолики јахачи се приближавају.

Пепе Ескобар

„Мора да постоји неки излаз одавде,

рече шаљивџија разбојнику.
„Превише је конфузије,
не могу себи олакшати муку
.

 „Тајкуни пију моје вино,
земљу моју копају сељаци,
И нико не зна шта је вредно да се чува,
а шта треба да се баци
.
Боб Дилан, Дуж целе осматрачнице (овековечио Џими Хендрикс)

 

Ништа нас боље од очаравајућих, насмејаних камених скулптура у храму Бајон, близу Ангкор Вата у камбоџанском Сијем Реапу, не враћа назад у вртлог историје, да поново замислимо како се царства, у њиховим бескрајним тежњама ка стицању моћи, уздижу и падају, обично зато што на крају добију рат који су желела да избегну. Бајон је изграђен као државни храм крајем 12. века од стране неприкосновене суперзвезде Кмерског царства, Џајавармана Седмог. Његови магични наративни рељефи представљају спој историје и митологије, истовремено приказујући свакондневни живот кмерског друштва.

И дан-данас не знамо идентитет лица приказаних на огромним изрезбареним каменим скулптурама у храму. Они могу бити представа Брахме, или самог Џајавармана који је био посвећени будиста. Оно што знамо јесте да је славно Кмерско царство – ненадмашно по уметности и архитектури, па чак и бенигно у смислу да се мандат за власт темељио на краљевом односу са боговима – почело да слаби након 15. века и било раскомадано у рату против Тајланђана и касније против Вијетнамаца.

Насмејане камене скулптуре „дуж целе осматрачнице”, приказане као живи сведоци успона и падова царстава, лако би се геополитички, додиром будистичке имперманенције (једна од кључних доктрина будизма, у буквалном преводу пролазност, непостојаност), могли повезати са нашим турбулентним временима хибридних ратова. А тиме и са тренутним америчким царством.

 Подривање Русије

Увек је забавно посматрати како амерички „тинк тенкови”, попут ЦИА испоставе „Стратфора”, константно прослављају успех у подривању Русије путем ове стратегије. Хибридни рат против Русије је осмишљен 2014. године, уз фокус на два фронта: наређивање „нафтним пудлицама” у Персијском заливу да оборе цену нафте и истовремено увођење санкција након што се Русија супротставила државном удару – заправо обојеној револуцији – у Кијеву.

Хибридни рат је осмишљен од стране дубоке државе као оруђе којим се покушава разбити изванредни опоравак Русије који је уследио након што је Владимир Путин изабран за председника 2000. године. Нескривени циљ у вези са кијевским превратом, у складу са „Великом шаховском таблом” Збигњева Бжежинског, био је да се Русија увуче у рат против партизанских јединица по узору на онај у Авганистану

Наравно, Русија је претрпела економску штету – али се од тада полако опорављала, диверзификујући производњу и повећавајући своје пољопривредне капацитете. Ипак, хибридни рат увек осигурава да влада нужно постаје непопуларна након што се створе економске потешкоће. Тада ступају у акцију издајници и разне врсте превараната: Алексеј Наваљни у Русији или „протести” у Хонгконгу за које дубока држава машта да ће довести до устанка у Пекингу.

Мало, радикално језгро агената провокатора у Хонгконгу, користећи идентичне методе као на кијевском Мајдану, пред собом има само један циљ: приморати Пекинг на „Тјенанмен 2.0”, што би свеопшту демонизацију Кине подигло на виши ниво.

Неизбежна последица би, према прижељкиваном сценарију, била та да „Запад”, а и огромни делови Глобалног југа, бојкотују „Нови пут свиле” или „Иницијативу појас и пут”, сложену, вишеслојну стратегију економске интеграције која се проширила далеко изван простора Евроазије.

 Хонгконг тоне

У самом Хонгконгу се све врти око новца, па тек онда, на другом месту, око Кине. Годишњи БДП Кине по глави становника креће се у распону до 9.700 долара. Годишњи БДП Хонгконга по глави становника креће се у распону до приближно 49.000 долара – што је више него у Немачкој и Јапану. Није ни чудо што нико у Хонгконгу не жели да он буде „као Кина”. Дакле, новац је кључан фактор због којег се грађани Хонгконга плаше „кинеске доминације”. Ово је приметило само неколико спољних посматрача, попут тајландског економисте Чартчаија Парасука.

 Хонгконг

Хонгконг за Кину постаје све безначајнији. У време када је Светска банка хвалила „азијске тигрове”, почетком и средином деведесетих, удео Хонгконга у БДП-у Кине износио је великих 27 одсто. Данас је тричавих 2,7 одсто. Капитал се непрестано селио у Сингапур, чији је годишњи БДП по глави становника сада чак и већ од оног у Хонгконгу. Реалне плате у Хонгконгу су сада ниже него на почетку деценије, а богаташи из континенталне Кине купују све што им се нађе на путу, искључујући тако просечног грађанина Хонгконга из уживања у плодовима економског раста.

Све до сада, Хонгконг је за Кину био привлачан због своје јединствене позиције као мегалуке за слободну трговину, као и због тога што је био улазна капија за пословање у континенталној Кини и једно од најбољих светских финансијских тржишта. Оближњи Шенжен је већ сада највеће кинеско технолошко чвориште, а Шангај се полако али сигурно позиционира као највећи финансијски центар.

Кина је, такође, погођена једном врстом хибридног рата – комбинацијом трговинског рата и санкција. Ултимативни амерички империјални „сан” је да Кину претвори у вазала. Ово нема никакве везе са трговином. Нема никакве логике у уклањању трговинског дефицита са Кином тако што ћете производњу да пребаците на Тајланд или у Индију. Оно што се тренутно дешава пре се може назвати хибридним ратом пуног спектра: односно покушајем да се дестабилизују и евентуално поразе Русија, Кина и Иран, три кључна чворишта евроазијске интеграције.

 Хибридна политика

Стратегија хибридног рата довела нас је до актуелног стања финансијског рата. А то неминовно подразумева и повратни удар. Злоупотреба долара од стране САД наводи Русију, Кину, Иран, а и Турску, Сирију и Венецуелу да до крајњих граница појачају напоре усмерене на проналажење алтернативе. Она би се могла заснивати на корпи роба (односи се на фиксни скуп потрошачких производа и услуга који се вреднују на годишњем нивоу), или на злату. Подмукли инвеститор Џим Рикардс дефинише Русију, Кину, Иран и Турску као „Нову златну осовину”.

Све што се на геополитичком и геоекономском плану дешава у нашим турбулентним временима има везе са америчком империјалном борбом на све или ништа против руско-кинеског стратешког партнерства. Само би тотална „победа”, по било коју цену, осигурала наставак онога што би се могло дефинисати као „Ново америчко столеће”.

А то нас доводи до неопходности реконструисања Клаузевицевог аксиома, према којем је, у оригиналу, рат наставак политике другим средствима. Клаузевиц је тврдио да је рат прави политички инструмент. Сада би измењена Клаузевицева тврдња гласила: Хибридни рат је политика вођена другим средствима.

Средства која се сада користе иду далеко изван конвенционалног рата, попут оног у доба Кмерског царства. Она подразумевају мешавину неконвенционалног и сајбер рата; лажних вести; инструментализацију правног система у ратне сврхе (попут случаја у Бразилу); изборне интервенције; и чак „дипломатију” (којој претходе операције морнарнице и разни видови економских блокада, попут оних примењених против Ирана и Венецуеле).

„Дуж целе осматрачнице”, песма коју је написао Дилан а одсвирао Хендрикс у сусрет урагану, злослутни је предзнак Апокалипсе данас. Постављене једне до других, камене скулптуре из Бајона се вековима загонетно осмехују пркосећи пролазности. Тако прикладан призор за наше доба хибридних ратова.

Насмејане камене скулптуре

Пазите се: Бледолики јахачи нам се приближавају, док ветар почиње да завија (алузија на последње стихове Диланове песме „Дуж целе осматрачнице”; „Бледолики јахач” је наслов филма са Клинтом Иствудом; аутор сугерише да се треба припремити за америчку офанзиву против Русије и Кине).

(Извор Нови Стандард)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар