ARGUSOV POGLED

OPOMENA KAMENOG OSMEHA

Bajon (Asia Times)

Sve aktuelne svetske krize posledica su tekućeg hibridnog napada SAD na Rusiju i Kinu. Čuvajte se, bledoliki jahači se približavaju.

Pepe Eskobar

„Mora da postoji neki izlaz odavde,

reče šaljivdžija razbojniku.
„Previše je konfuzije,
ne mogu sebi olakšati muku
.

 „Tajkuni piju moje vino,
zemlju moju kopaju seljaci,
I niko ne zna šta je vredno da se čuva,
a šta treba da se baci
.
Bob Dilan, Duž cele osmatračnice (ovekovečio Džimi Hendriks)

 

Ništa nas bolje od očaravajućih, nasmejanih kamenih skulptura u hramu Bajon, blizu Angkor Vata u kambodžanskom Sijem Reapu, ne vraća nazad u vrtlog istorije, da ponovo zamislimo kako se carstva, u njihovim beskrajnim težnjama ka sticanju moći, uzdižu i padaju, obično zato što na kraju dobiju rat koji su želela da izbegnu. Bajon je izgrađen kao državni hram krajem 12. veka od strane neprikosnovene superzvezde Kmerskog carstva, Džajavarmana Sedmog. Njegovi magični narativni reljefi predstavljaju spoj istorije i mitologije, istovremeno prikazujući svakondnevni život kmerskog društva.

I dan-danas ne znamo identitet lica prikazanih na ogromnim izrezbarenim kamenim skulpturama u hramu. Oni mogu biti predstava Brahme, ili samog Džajavarmana koji je bio posvećeni budista. Ono što znamo jeste da je slavno Kmersko carstvo – nenadmašno po umetnosti i arhitekturi, pa čak i benigno u smislu da se mandat za vlast temeljio na kraljevom odnosu sa bogovima – počelo da slabi nakon 15. veka i bilo raskomadano u ratu protiv Tajlanđana i kasnije protiv Vijetnamaca.

Nasmejane kamene skulpture „duž cele osmatračnice”, prikazane kao živi svedoci uspona i padova carstava, lako bi se geopolitički, dodirom budističke impermanencije (jedna od ključnih doktrina budizma, u bukvalnom prevodu prolaznost, nepostojanost), mogli povezati sa našim turbulentnim vremenima hibridnih ratova. A time i sa trenutnim američkim carstvom.

 Podrivanje Rusije

Uvek je zabavno posmatrati kako američki „tink tenkovi”, poput CIA ispostave „Stratfora”, konstantno proslavljaju uspeh u podrivanju Rusije putem ove strategije. Hibridni rat protiv Rusije je osmišljen 2014. godine, uz fokus na dva fronta: naređivanje „naftnim pudlicama” u Persijskom zalivu da obore cenu nafte i istovremeno uvođenje sankcija nakon što se Rusija suprotstavila državnom udaru – zapravo obojenoj revoluciji – u Kijevu.

Hibridni rat je osmišljen od strane duboke države kao oruđe kojim se pokušava razbiti izvanredni oporavak Rusije koji je usledio nakon što je Vladimir Putin izabran za predsednika 2000. godine. Neskriveni cilj u vezi sa kijevskim prevratom, u skladu sa „Velikom šahovskom tablom” Zbignjeva Bžežinskog, bio je da se Rusija uvuče u rat protiv partizanskih jedinica po uzoru na onaj u Avganistanu

Naravno, Rusija je pretrpela ekonomsku štetu – ali se od tada polako oporavljala, diverzifikujući proizvodnju i povećavajući svoje poljoprivredne kapacitete. Ipak, hibridni rat uvek osigurava da vlada nužno postaje nepopularna nakon što se stvore ekonomske poteškoće. Tada stupaju u akciju izdajnici i razne vrste prevaranata: Aleksej Navaljni u Rusiji ili „protesti” u Hongkongu za koje duboka država mašta da će dovesti do ustanka u Pekingu.

Malo, radikalno jezgro agenata provokatora u Hongkongu, koristeći identične metode kao na kijevskom Majdanu, pred sobom ima samo jedan cilj: primorati Peking na „Tjenanmen 2.0”, što bi sveopštu demonizaciju Kine podiglo na viši nivo.

Neizbežna posledica bi, prema priželjkivanom scenariju, bila ta da „Zapad”, a i ogromni delovi Globalnog juga, bojkotuju „Novi put svile” ili „Inicijativu pojas i put”, složenu, višeslojnu strategiju ekonomske integracije koja se proširila daleko izvan prostora Evroazije.

 Hongkong tone

U samom Hongkongu se sve vrti oko novca, pa tek onda, na drugom mestu, oko Kine. Godišnji BDP Kine po glavi stanovnika kreće se u rasponu do 9.700 dolara. Godišnji BDP Hongkonga po glavi stanovnika kreće se u rasponu do približno 49.000 dolara – što je više nego u Nemačkoj i Japanu. Nije ni čudo što niko u Hongkongu ne želi da on bude „kao Kina”. Dakle, novac je ključan faktor zbog kojeg se građani Hongkonga plaše „kineske dominacije”. Ovo je primetilo samo nekoliko spoljnih posmatrača, poput tajlandskog ekonomiste Čartčaija Parasuka.

 Hongkong

Hongkong za Kinu postaje sve beznačajniji. U vreme kada je Svetska banka hvalila „azijske tigrove”, početkom i sredinom devedesetih, udeo Hongkonga u BDP-u Kine iznosio je velikih 27 odsto. Danas je tričavih 2,7 odsto. Kapital se neprestano selio u Singapur, čiji je godišnji BDP po glavi stanovnika sada čak i već od onog u Hongkongu. Realne plate u Hongkongu su sada niže nego na početku decenije, a bogataši iz kontinentalne Kine kupuju sve što im se nađe na putu, isključujući tako prosečnog građanina Hongkonga iz uživanja u plodovima ekonomskog rasta.

Sve do sada, Hongkong je za Kinu bio privlačan zbog svoje jedinstvene pozicije kao megaluke za slobodnu trgovinu, kao i zbog toga što je bio ulazna kapija za poslovanje u kontinentalnoj Kini i jedno od najboljih svetskih finansijskih tržišta. Obližnji Šenžen je već sada najveće kinesko tehnološko čvorište, a Šangaj se polako ali sigurno pozicionira kao najveći finansijski centar.

Kina je, takođe, pogođena jednom vrstom hibridnog rata – kombinacijom trgovinskog rata i sankcija. Ultimativni američki imperijalni „san” je da Kinu pretvori u vazala. Ovo nema nikakve veze sa trgovinom. Nema nikakve logike u uklanjanju trgovinskog deficita sa Kinom tako što ćete proizvodnju da prebacite na Tajland ili u Indiju. Ono što se trenutno dešava pre se može nazvati hibridnim ratom punog spektra: odnosno pokušajem da se destabilizuju i eventualno poraze Rusija, Kina i Iran, tri ključna čvorišta evroazijske integracije.

 Hibridna politika

Strategija hibridnog rata dovela nas je do aktuelnog stanja finansijskog rata. A to neminovno podrazumeva i povratni udar. Zloupotreba dolara od strane SAD navodi Rusiju, Kinu, Iran, a i Tursku, Siriju i Venecuelu da do krajnjih granica pojačaju napore usmerene na pronalaženje alternative. Ona bi se mogla zasnivati na korpi roba (odnosi se na fiksni skup potrošačkih proizvoda i usluga koji se vrednuju na godišnjem nivou), ili na zlatu. Podmukli investitor Džim Rikards definiše Rusiju, Kinu, Iran i Tursku kao „Novu zlatnu osovinu”.

Sve što se na geopolitičkom i geoekonomskom planu dešava u našim turbulentnim vremenima ima veze sa američkom imperijalnom borbom na sve ili ništa protiv rusko-kineskog strateškog partnerstva. Samo bi totalna „pobeda”, po bilo koju cenu, osigurala nastavak onoga što bi se moglo definisati kao „Novo američko stoleće”.

A to nas dovodi do neophodnosti rekonstruisanja Klauzevicevog aksioma, prema kojem je, u originalu, rat nastavak politike drugim sredstvima. Klauzevic je tvrdio da je rat pravi politički instrument. Sada bi izmenjena Klauzeviceva tvrdnja glasila: Hibridni rat je politika vođena drugim sredstvima.

Sredstva koja se sada koriste idu daleko izvan konvencionalnog rata, poput onog u doba Kmerskog carstva. Ona podrazumevaju mešavinu nekonvencionalnog i sajber rata; lažnih vesti; instrumentalizaciju pravnog sistema u ratne svrhe (poput slučaja u Brazilu); izborne intervencije; i čak „diplomatiju” (kojoj prethode operacije mornarnice i razni vidovi ekonomskih blokada, poput onih primenjenih protiv Irana i Venecuele).

„Duž cele osmatračnice”, pesma koju je napisao Dilan a odsvirao Hendriks u susret uraganu, zloslutni je predznak Apokalipse danas. Postavljene jedne do drugih, kamene skulpture iz Bajona se vekovima zagonetno osmehuju prkoseći prolaznosti. Tako prikladan prizor za naše doba hibridnih ratova.

Nasmejane kamene skulpture

Pazite se: Bledoliki jahači nam se približavaju, dok vetar počinje da zavija (aluzija na poslednje stihove Dilanove pesme „Duž cele osmatračnice”; „Bledoliki jahač” je naslov filma sa Klintom Istvudom; autor sugeriše da se treba pripremiti za američku ofanzivu protiv Rusije i Kine).

(Izvor Novi Standard)

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar