ARGUSOV POGLED

OPOMENA „ZLIH DUHOVA”

Wikipedia

Iako ozbiljno uzdrmani, globalisti spremaju kontraofanzivu. Nanošenje poraza Trampu je prvi cilj. Diskreditovanje svih oblika evropskog populizma je drugi. Treći cilj su Iran, Rusija i Kina.


Alister Kruk

U „Revoltu javnosti,  Martin Gjuri – bivši analitičar CIA – tvrdi da zapadne elite doživljavaju kolaps autoriteta kao posledicu nesposobnosti da razlikuju legitimnu kritiku od onoga što on naziva nelegitimnom pobunom. Jednom kada je izgubljena kontrola nad opravdavajućim mitom Amerike, maska je pala. A disparitet između mita i toga kakvo iskustvo s njim ima javnost postao je previše očigledan.

Pišući 2014. godine, Gjuri je predvideo da će establišment reagovati denunciranjem svakog primera javnog nezadovoljstva, etiketirajući ga kao laž ili dezinformaciju. Establišment će, prema Gjuriju, postati toliko učauren u svojem mehuru da neće biti u stanju da svari gubitak monopola nad „realnošću koju je sam stvorio. Ovo odbijanje establišmenta da se suoči s realnošću manifestovaće se, tvrdio je on, u suludom, tvrdorukaški autoritarnom maniru. Njegova predviđanja potvrdilo je osuđivanje trampističkih disidenata kao pretnje „po našu demokratiju, sa sve cenzurom u medijima i na društvenim mrežama. Takav odgovor samo će potvrditi sumnje javnosti, pokrećući tako začarani krug dodatnog „nepoverenja i gubitka legitimiteta, zaključuje Gjuri.

„Paraliza nepoverenja”

Tako glasi osnovna Gjurijeva hipoteza. Međutim, ona istinski zapanjujuća odlika ove knjige jeste to kako je maltene do detalja najavila predstojeću eru Trampa i Bregzita, a i antisistemski impuls koji ih je pokrenuo. U Americi ovaj impuls pronašao je Trampa – a ne obrnuto. Poenta je da Amerika više nije videla crvene i plave kao dva krila iste ptice liberalne demokratije. Za otprilike polovinu Amerike, „sistem je namešten u korist profita onih 0,1 odsto, a protiv ostalih.

Ono što je definitivno ključno jeste pitanje da li je „Velikom resetu – koji ima za cilj da aktuelnu elitu presvuče u lidere osveženih liberalnih vrednosti, pojačanih veštačkom inteligencijom i robotima predvođenom postmodernošću – suđeno da uspe ili ne.

Kontinuirano „pozapadnjačenje planete – taj glavni sastojak starog liberalnog globalizma – iako ocrnjen i pretežno diskreditovan, ostaje obavezan, što je nedavno, veoma ubedljivim rezonovanjem, objasnio Robert Kejgan. U odsustvu opravdavajućeg mita „širenja demokratije po svetu oko kog bi se imperija organizovala, moralna logika čitavog poduhvata počinje da se raspada, tvrdi Kejgan u neočekivanom naletu iskrenosti. On stoga smatra da je američka imperija u inostranstvu neophodna – upravo kako bi se očuvao mit „demokratije kod kuće. Amerika koja bi se povukla iz globalne hegemonije, smatra on, ne bi više imala kohezivnost za očuvanje Amerike kao liberalne demokratije kod kuće.


Razvija
nje velike zastave SAD pre početka parade
(Matt McClain/The Washington Post/Getty Images)

Gjuri je ambivalentan povodom sposobnosti elite da se drži čvrsto. On istovremeno tvrdi da „centar ne može da se održi, ali i da periferija „nema pojma šta da radi. Revolt javnosti verovatno će nastupiti bez koherentnih planova, gurajući društvo u beskrajne cikluse nerešenih sukoba između kratkovidih vlasti i njihovih sve ljućih podanika. Nazvao je ovo „paralizom nepoverenja, u kojoj autsajderi mogu da „neutrališu, ali ne i da zamene centar, a „mreže mogu da protestuju i svrgavaju, ali nikada da upravljaju.

U poslednjoj opservaciji ima dosta istine, a ovo što se danas dešava u SAD je samo jedna „bitka (mada ključna) u dužem strateškom ratu koji ima duboke korene. Ideja novog svetskog poretka nije ništa novo. Globalisti ga danas, kao i pre, zamišljaju kao teleološki proces „pozapadnjačenja planete pomoću „univerzalnih zapadnih vrednosti i oblande „naučnog modernizma.

Kritična raskrsnica

Ono što, međutim, „Veliki reset čini drugačijim je to što on predstavlja kasniju, „unapređenu verziju zapadnih vrednosti – a ne iste one zapadne vrednosti kakve su bile do juče. Zadah kolonijalizma je proteran iz imperijalnog projekta pokretanjem rata protiv „belačke suprematije i rasne/društvene nejednakosti. Svetsko rukovodstvo presvučeno je u „spasioce planete od klimatskih promena, spasioce čovečanstva od pandemije i čuvare od svetske finansijske krize. Majčino mleko. Ko bi mogao da se protivi tako dobronamernoj agendi?

Aktuelni „Veliki reset je proces metamorfoze – to je promena zapadnih vrednosti i paradigmi. Kako profesor Dugin piše: „Ovo je važno – ovo je dupli proces ažuriranja samog Zapada i istovremenog projektovanja te ažurirane verzije na čitav svet. To je neka vrsta postmoderne kombinacije zapadnog i modernog.

Ali njegova suština – koren ove metaistorijske borbe – oduvek je bio svetski poredak, otvoreno društvo fokusirano na odvajanje ljudskih bića od svih oblika kolektivnog identiteta. Prvo, odvajanjem renesansnog čoveka od njegove ideje postojanja kao mikrokosmosa utkanog u ogromni, okružujući, živi makrokosmos (što je uglavnom ostvareno prodorom empirijskog scijentizma), potom odvajanjem od latinskog katolicizma (preko protestantskog individualizma), a najskorije i oslobađanjem od sekularne nacionalne države (preko globalizma). Konačno, stižemo do strgnuća pozne faze – strgnuća svih kolektivnih identiteta koji potiču iz istorije, etniciteta i roda (što je sve sada podložno samoodređivanju).

To je prelazak u novu vrstu liberalizma – onu koja unosi rod i identitet u potpunu, tečnu fluidnost. Ovaj poslednji aspekt nije nekakvo sekundarno sredstvo ili dodatak – to je nešto temeljno za konstrukciju kompletne liberalne logike. A konačni logički cilj kojem vodi? Pa, konačni cilj je iščašenje subjektivnog bivstva u transhumanizam. Ali u ovom tekstu nećemo da zalazimo previše u te mračne teme. Biti čovek podrazumeva nametanje subjektivnog objektivnom – „moramo osloboditi objekte od subjekata, od čovečanstva, da istražimo stvari kakve jesu, bez čoveka, bez svođenja istih na alate čoveka.


Osnivač Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab
govori
uoči 50. godišnjeg sastanka u Davosu, (AP Photo/Markus Schreiber)

U tome je suština Gjurijeve analize: Plan se otrgao kontroli i polako postaje sve bizarniji. Američki unipolarni momenat je gotov. Stvorio je protivljenja svih vrsta, kako u inostranstvu, tako i kod kuće. Konzervativni i tradicionalni impulsi reagovali su protiv radikalne ideološke agende i – što je od krucijalnog značaja – finansijska kriza iz 2008. i jedva izbegnuti kolaps sistema najavio je elitama konačni kraj američke finansijske hegemonije, odnosno primata Amerike. To nas je dovelo do kritične raskrsnice.

Globalisti su zapali u ćorsokak. Kada govore o „resetu, u stvari misle da nametnu vraćanje na staru agendu. Ali to nije tako jednostavno kako možda deluje. Pre dvadeset godina, delovalo je kao da plan savršeno funkcioniše. Ali danas establišment mora da se bori za svaki element ove strategije, jer svuda nailazi na sve veći otpor. I to ne beznačajan. Samo u Americi, nekih 74 miliona Amerikanaca odbijajaju da budu žrtve kulturnog rata koji se vodi protiv njih.

Zli dusi

Fjodor Dostojevski je u Zlim dusima opisao posledice čitavog ovog odvajanja od smisla, otkrivajući ih u najdubljim nivoima ljudske kolektivne psihe. Transcendentnost? Ne možete je se jednostavno otarasiti. Čežnja za smislom, za saznanjem ko smo mi, ugrađena je u ljudsku psihu. U Zlim dusima, njeno poricanje i odbacivanje vodi samo do izopačenog nasilja (uključujući i silovanje dece), bezumne destrukcije i drugih ekstremnih patoloških ponašanja.

Dostojevski je izvorno zamišljao ovo delo kao političku polemiku, ali užasnut vestima da je jedan od lidera ruskih nihilista organizovao besmisleno političko ubistvo, Dostojevski je priču smestio u sferu fikcije, nadajući se da će rasvetliti kako su senzitivni, uglađeni i dobronamerni ruski sekularni liberali iz 1840-ih utabali stazu za generaciju radikalizovane, ideologijom obezumljene dece 1860-ih, nameračene da sruši svet.

Na neki način, analiza psihologije liberalnih Rusa iz 1840-ih (koji su preneli svoju kritiku establišmenta na sledeću generaciju) koju daje Dostojevski, predstavlja preteču Vudstok generacije 1960-ih – onih ležernih, razmaženih klinaca u potrazi za smislom i transcendencijom iz dosadne „realnosti pomoću muzike, seksa i droge. Obe su proizvele besnu decu gonjenu mržnjom prema svetu, koji konstantno frustrira njihovu viziju toga kako bi svet „trebalo da izgleda.

Ako bi ga priupitali zašto je zapadna kultura zarobljena u oscilirajućoj dinamici između liberalizma i nihilističkog radikalizma već gotovo dva veka, i to bez kraja na vidiku, Dostojevski bi verovatno odgovorio da je to usled našeg odvajanja od dubljih nivoa onoga što znači biti ljudsko biće. Ovaj gubitak neizbežno stvara patologije. I Karl Jung je imao slično gledište.

No, hoće li „reset uspeti?

Elite se i dalje drže agende pozapadnjačenja celog sveta (to je poenta ove parole „Amerika se vratila – iako niko nije naročito entuzijastičan povodom toga). Prepreka je mnogo i one rastu. Tu su prepreke i krize kod kuće – gde Bajdenov autoritet očigledno opada. Američkom sistemu donošenja odluka naizgled nedostaje „predsedavajući, ili, da se tako izrazimo, funkcionalni cirkus-majstor. Ko upravlja spoljnom politikom? Nejasno je. A sama Amerika je nepomirljivo podeljena i oslabljena. Takođe, prvi put u istoriji SAD i EU se u svetu doživljavaju kao nesposobne da izađu na kraj i sa najjednostavnijim problemima.


Američki predsednik Džo Bajden tokom jednog obraća
nje
medijima (Reuters/Kevin Lamarque)

Ali bez obzira na sve, globalistički poziv na borbu je evidentan. Svet se očigledno promenio tokom prethodne četiri godine. Ali globalističke snage se mobilišu kako bi pobedile u ovoj poslednjoj bici „dugog rata“ – nameravajući proboj na svim frontovima. Nanošenje poraza Trampu je prvi cilj. Diskreditovanje svih oblika evropskog populizma je drugi. SAD nameravaju da se stave na čelo pomorskih snaga i rimlenda (geopolitički termin koji označava zemlje na obodu evroazijskog kopnenog masiva, prim. prev) u nizu psiholoških, tehnoloških i ekonomskih okršaja da bi alijansa Rusije, Kine i Irana bila poražena.

Nekada je ishod toga mogao da se predvidi. Ovog puta, Evroazija bi mogla da stoji čvrsto pred oslabljenom Okeanijom (i slabašnom Evropom). To bi uzdrmalo Levijatan iz korena. Ko zna šta bi onda moglo da iznikne iz ruševina postmodernosti.

(Izvor Novi Standard)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar