ARGUSOV POGLED

OPOREZIVANJE KLIME

Pixabay

Otuda sledi da je globalni decil na vrhu distribucije dohotka direktno odgovoran za 45-47% ukupne emisije ugljenika. Njihov udeo se može izračunati sa još većom preciznošću zahvaljujući detaljnim podacima o potrošnji u stotinama različitih kategorija, uz tačan udeo svake kategorija u ukupnoj emisiji ugljenika.


Prof. dr Branko Milanović

Na blogu sam ponovo kritikovao osobeni način mišljenja popularan među zagovornicima ograničavanja ekonomskog rasta koji opisujem kao „magijski ili kvazireligijski. Činio sam to i ranije, u prikazu veoma zanimljive, ali sasvim „magijske knjige Kejt Rourt, kao i u debati sa Džejsonom Hikelom. Vreme je da postavimo pitanje: kako bi se o klimatskim promenama moglo razmišljati na nemagijski način? U postavljanju takvog pitanja nisam originalan. To je tema kojom se bave mnogi istraživači koji o tome znaju mnogo više od mene. Ali to je i oblast u kojoj poznavanje problema globalne nejednakosti može pružiti korisne uvide.

Visoka globalna nejednakost, koja inače predstavlja veliki problem, u ovom slučaju može biti od pomoći u traženju rešenja. Znamo da najbogatiji decil svetske populacije (nazovimo ih „bogatima) ostvaruje približno 45-47% svetskog dohotka. Takođe znamo da elastičnost emisije ugljenika u odnosu na ostvareni dohodak iznosi približno 1, što je samo komplikovaniji način da se kaže da će rast realnog dohotka od 10% biti praćen rastom emisije ugljenika od 10%. Otuda sledi da je globalni decil na vrhu distribucije dohotka direktno odgovoran za 45-47% ukupne emisije ugljenika. Njihov udeo se može izračunati sa još većom preciznošću zahvaljujući detaljnim podacima o potrošnji u stotinama različitih kategorija, uz tačan udeo svake kategorija u ukupnoj emisiji ugljenika. To bi verovatno pokazalo da je doprinos decila na vrhu čak veći od polovine. (Nekoliko istraživanja već ukazuje na to).

Glavni teret prilagođavanja pao bi na pleća bogatih. A ko su bogati u najvišem globalnom decilu? To je oko 450 miliona ljudi u zapadnim zemljama, svim zapadnim zemljama na gornjoj polovini lestvice; oko 30-35 miliona ljudi u istočnoj Evropi i Južnoj Americi, što čini 10% i 5% procenata njihovih ukupnih populacija; oko 160 miliona ljudi u Aziji, odnosno, 5% njene populacije; i veoma mali broj ljudi u Africi.

Naše pitanje je tako već pojednostavljeno. Za početak možemo sastaviti spisak roba i usluga koje (a) proizvode velike emisije ugljenika i (b) uglavnom ih troše bogati. Potom možemo organizovati koordinisanu globalnu kampanju usmerenu na smanjivanje potrošnje takvih roba i usluga, ne ograničavajući punu slobodu donošenja ekonomskih odluka: dakle, ne bi bilo nametnutih ograničenja ekonomskom razvoju, ni u bogatim ni i u siromašnim zemljama.

Glavni teret prilagođavanja pao bi na pleća bogatih. A ko su bogati u najvišem globalnom decilu? To je oko 450 miliona ljudi u zapadnim zemljama, svim zapadnim zemljama na gornjoj polovini lestvice; oko 30-35 miliona ljudi u istočnoj Evropi i Južnoj Americi, što čini 10% i 5% procenata njihovih ukupnih populacija; oko 160 miliona ljudi u Aziji, odnosno, 5% njene populacije; i veoma mali broj ljudi u Africi. Ograničavanje potrošnje može se ostvariti racionisanjem ili oporezivanjem. Obe mogućnosti su tehnički lako ostvarive, ali se razlikuju sa stanovišta političke prihvatljivosti.

U slučaju racionisanja postavljaju se fizička ograničenja: x litara benzina po automobilu, uz najviše dva automobila po porodici; y kilograma mesa po osobi; z kilovata električne energije po domaćinstvu (ili organizovana isključenja). Naravno, ubrzo bi nastala crna berza na kojoj se trguje benzinom i mesom, ali ukupna potrošnja bi ostala ograničena brojem raspoloživih kupona. Neko će reći da je takvo racionisanje prilično radikalna mera, i ja ću se složiti. Ali to se već događalo u više zemalja u ratno doba, ponekad i u mirnodopskim uslovima. I davalo je rezultate. Ako smo suočeni sa katastrofom „terminalnih“ razmera, kao što mnogi tvrde, moramo razmotriti ekstremne mere.

Drugi pristup je drakonsko oporezivanje. Umesto fizičkog ograničavanja količine roba i usluga koje su dospele na spisak po kriterijumima (a) i (b), možemo ih oporezovati po ekstremno visokim stopama. Uvek se može pronaći poreska stopa dovoljno visoka da potrošnju ciljanih roba i usluga svede na prihvatljiv nivo. Ako verujemo da klimatske promene zahtevaju radikalne mere, treba iskoristiti i lekcije naučene za vreme pandemije.

Ilustrovaću to primerom avio-transporta, važnog generatora emisije ugljenika. Ne tako davno niko na svetu ne bi poverovao da je obim avio-transporta moguće smanjiti za 60% za samo jednu godinu. Upravo to se dogodilo 2020. Kako smo to podneli? Istina, bilo je dosta problema i negodovanja. Ali da li je svet preživeo? Jeste. Da li smo reorganizovali život tako da manje putujemo, naročito ne u daleke zemlje, jer su mnoge države zatvorile granice i tako dodatno suzile mogućnost putovanja? Da. Da li sada možemo da zamislimo avio-transport koji trajno ostaje na 60% nižem nivou? Možemo.

Ako su nam namere ozbiljne, poreskim stopama možemo vazdušni saobraćaj trajno održavati na nivou iz 2020. Karta od Njujorka do Londona koštala bi 4.000, a ne 400 dolara. Ljudi iz bogatih zapadnih zemalja putovali bi u inostranstvo jednom u 10 godina, a ne jednom godišnje. Iskustvo iz 2020. je dokazalo da je i takav život moguć.

Naravno, ove mere će izazvati duboke ekonomske potrese. Problem nije samo u tome što bi bogati i viša srednja klasa u razvijenim zemljama (pa i u drugim delovima sveta) ostali bez velikog dela realnog dohotka kada cene usluga i roba koje često koriste porastu 2, 3 ili 10 puta; to bi uticalo na čitave sektore ekonomije. Vratimo se primeru putovanja. Trajno smanjivanje obima avio-saobraćaja za 60% praktično bi prepolovilo broj zaposlenih u ovom sektoru; Boing i „Erbas će godinama čekati na nove porudžbine, a jedna od ove dve kompanije bi mogla završiti u stečaju; hotelska industrija će biti desetkovana, zatvoriće se još restorana; gradovi koji su se žalili na preveliki broj turista (Barselona, Venecija, Firenca, verovatno čak i London i Njujork) izgledaće napušteno i prazno. Efekti će se širiti na sve strane: porašće nezaposlenost, zarade će opasti, Zapad će se suočiti sa najvećim padom realnog dohotka posle Velike depresije.

Ipak, ako bi se takve politike sistematično sprovodile deceniju ili dve, ne samo da bi emisija ugljenika opala (što se 2020. već dogodilo), nego bi se i naše ponašanje i ekonomija prilagodili novom stanju stvari. Ljudi bi pronašli poslove u novim sektorima koji nisu pogođeni visokim porezima, pa su otuda isplativiji. Prihodi ostvareni oporezivanjem „nepoželjnih aktivnosti mogu se iskoristiti za subvencionisanje „poželjnih ili za prekvalifikovanje radnika koji su ostali bez posla. Možda nećemo odlaziti automobilom u posete prijateljima i porodici svake sedmice, ali, koristeći iskustva stečena za vreme pandemije možemo se družiti preko ekrana. Nekretnine koje se ne koriste za stanovanje mogu se oporezovati po stopama tako visokim da će vlasnici pojuriti da ih se što pre oslobode. Država bi onda mogla da ih otkupi po novim nižim cenama, stvarajući nešto slično projektu Paradores u Španiji (državni lanac hotela otvorenih u napuštenim manastirima), a stanovnici (na primer) Engleske, ne bi morali da lete svaki čas na Tajland, već bi odmore provodili u nekom od nekada privatnih raskošnih zamkova u zemlji.

To nije magijsko mišljenje. To su politike koje se uz malo saradnje između država, poznavanja ekonomije i globalne nejednakosti, i iskustvo pandemije iza nas lako mogu primeniti. Ima li volje za sprovođenje takvih politika? To ne znam. Ali rekao bih da je to malo verovatno. Verujem da veći deo stanovništva bogatih zemalja ne bi bio oduševljen saznanjem da će mere kakve danas imamo biti produžene na neodređeno vreme.

Međutim, ako je situacija u kojoj se nalazimo zaista kritična, ako su klimatske promene pandemija kojoj nema kraja, ako smo naučili da živimo uz pandemiju i preživimo je, zašto ne bismo mogli da se priviknemo i na jedno takvo stanje „nove normalnosti? Ne znam šta je ispravan odgovor – ali verujem da bi bilo pošteno da zagovornici radikalnih promena otvoreno iznesu ova pitanja pred javnost, umesto što ih skrivaju iza hvalospeva „čarima asketskog života.

(Izvor Peščanik)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar