АТИНСКИ ТРГ

ОПРЕЗНО НЕОДУСТАЈАЊЕ

Илустрација (Media Daily)

А то свако може замислити да ли ће за десет, двадесет или тридесет година бити задовољан собом и оним што је одлучио и учинио. Да ли ће бити задовољан или ће се кајати када буде умирао. На крају крајева, можда нећемо доживети те деценије али умрети свакако хоћемо. Да ли ће у том тренутку бити нечега што себи не можемо опростити, или ћемо бити задовољни собом? Или ће нам бити свеједно?

(Новогодишња честитка слушаоцима Радио Београда 2, 31. децембра 2019.)

Проф. др Јован Бабић

Ствари у животу, као и узроци у свету, долази везано. Тако је мени, јер сам, за ову годину, добио награду „Никола Милошевић” коју даје Други програм Радио Београда, запало у задатак да слушаоцима честитам Нову годину, и ја ћу то учинити у контексту теме моје награђене књиге.

Моја књига се бави одбраном, у разним њеним видовима. Говорити о одбрани има смисла само ако има шта да се брани, али на питање да ли има шта да се брани, и шта је то, свако мора да одговори за себе. Штавише, нема никаквог чаробног текста, или места, на коме се то може наћи, већ се о томе заправо мора одлучити: свако мора да одлучи да ли има нечега до чега му је толико стало да би га бранио. И ту сада долази главни део: да би некоме било до нечега стало мора му прво бити стало до себе самога, до онога што га чини оним што јесте, и што му омогућава да партиципира у неком делу света који он заиста са правом доживљава и означава као свој. Тек онај ко је свој на своме има заиста шта да брани.

Овде се не ради о неком праву на одбрану већ о пукој чињеници да уопште постоји ишта што би се бранило. То се често подразумева, а да га заправо нема, или да смо га се суштински одрекли. Тек након што се одговори на ово питање долази се до дужности одбране, и до конституције смисла вредности којих се не бисмо одрекли, и које ћемо зато бранити.

И ту долази тешкоћа: често смо склони оклевању, и одустајању,  и пропуштњу прилика, као да су прилике у изобиљу , као ваздух. Оклевање је лековито, оно указује на озбиљност и одговорност, али ако пређе у одустајање и олако одлагање унедоглед, онда је то неуспех, и штета, не само за себе него и за друге.

Поред тога што одлагање поскупљује сваки  успех, оно веома често води у право одустајање или се прилика више никада и не појави. То води у једно духовно стање за које ми се чини да је карактеристика нашег друштва и прети да постане карактеристика нашег народа: бежање од одлучивања, и  суочавања са одговорношћу. У нашем црно-белом, манихејском, свету супротставељених уверења која се заступају утолико фанатичније уколико је основа њихове уверљивости ужа, то води у искључивост и нетолеранцију, и коначно у аномију и осећај апсурда, осећај да нема фундаменталних вредности.

Никола Милошевић (Јутјуб)

И онда се брани оно што не треба бранити, нешто парцијално, краткорочно, ситно, површно, тренутно, то је идеологија презентизма, као да прошлости није било и као да будућност не долази. То води у охолост, нестрпљење и предрасудно подразумевање коме није потребна никаква провера. Толеранција је међутим од конститутивне важности за одређење и остварење сваког добра (оно што је наметнуто, нарочито на општем, идеолошком, плану разара динамику живота).

Живот међутим захтева озбиљност и одговорност, према себи и према свом свету. Да се, колико је то могуће, види јасно шта је могуће, а не да се предаје неодољивости онога што се може замислити и пожелети. И да се онда донесу одлуке да се хоће оно што треба хтети. Како знати шта је то? Нема извесности, али озбиљна одговорност према себи тражи да у свему што се одлучује мисли на довољно далеку будућност, и да се размисли да ли ћемо тада бити задовољни својом садашњом одлуком, или ћемо се кајати.

А то свако може замислити да ли ће за десет, двадесет или тридесет година бити задовољан собом и оним што је одлучио и учинио. Да ли ће бити задовољан или ће се кајати када буде умирао. На крају крајева, можда нећемо доживети те деценије али умрети свакако хоћемо. Да ли ће у том тренутку бити нечега што себи не можемо опростити, или ћемо бити задовољни собом? Или ће нам бити свеједно? То ће, наравно, зависити од тога шта смо постигли у животу, односно шта смо одлучили да урадимо и урадили.

Ми наше новогодишње честитке пријатељима и родбини обично изражавамо у терминима среће, радости, весеља и тако даље. Али све су то резултати и последице онога што чинимо, у границама онога што нам је могуће. Зато бих ја слушаоцима Другог програма пожелео да у новој години буду буднији, амбициознији, озбиљнији и одговорнији, према себи и свом времену. Да започну што више добрих пројеката, али да притом увек мисле на оно после и на то како ће завршти започето. Да буду толерантни, и спремни на сарадњу. Да буду опрезни, али да не одустају и пропусте да време прође. Само тако ћемо постићи да нова година буде боља од претходне, као што и треба да буде.

На линку:

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3793413/novogodisnja-cestitka.html

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар