АРГУСОВ ПОГЛЕД

ОПСЕДНУТА ШАНГАЈЕМ

Илустрација (Википедија)

Ових дана академци, новинари па чак и политичари ламентују над падом београдског универзитета са прошлогодишње небитне позиције (300-400) на још небитнију позицију нижу за око 100 мјеста (400-500), на најновијој Шангајској листи за свјетско рангирање универзитета.

 Проф. др Предраг Слијепчевић

Од репрезентације Србије се очекује да из Kине донесе медаљу. Макар бронзану. Све остало ће се сматрати неуспјехом. Здрава сељачка логика, проста као пасуљ.

Али како, у свјетлу логике, тумачити опсједнутост српске академске заједнице једном кинеском листом на којој је водећи српски универзитет годинама на небитном мјесту: највећи успјех је остварио 2017. када је заузео високу 284. позицију (или ту негдје)! Ових дана академци, новинари па чак и политичари ламентују над падом београдског универзитета са прошлогодишње небитне позиције (300-400) на још небитнију позицију нижу за око 100 мјеста (400-500), на најновијој Шангајској листи за свјетско рангирање универзитета.

Да ли је Србији потребан кинески академски модел? И да ли Србија треба да се уопште брине око рангирања универзитета? Ирска професорица, Хелен Хејзелкорн, експертица за наукометрију (како то рогобатно звучи), каже да је рангирање универзитета врста академског помодарства које не доноси ништа конкретно осим заблуда

Да ли је у питању кинески синдром у Срба? Здрава сељачка логика, кад се упореди стање српске кошарке и високог образовања, јасно поручује српским академцима: људи, маните се ћорава посла. На свјетској листи од 500 универзитета само су првих 25-50 битни. (На примјер, један од критерија који су Kинези прописали су Нобелове награде. Само првих 25-50 универзитета, углавном америчких, у својим редовима имају велики број нобеловаца.

Србија у својој историји још није произвела нобеловца). Остало је ствар статистике. Упрегнете неки алгоритам, као комбајн, да немилосрдно прогута небитни остатак и додијели неке небитне бројке. Зато не пролијевајте сузе над небитним. Чувајте их за нешто много битније: академску лаж у форми преписаних дисертација, или поплаве непотребних доктората.

Рангирање свјетских универзитета су започели Kинези 2003. године. Kинеска држава има јасан циљ. Kинеска наука мора достићи стандарде америчке. Да ли су Kинези за 16 година нешто направили? Јесу. Број кинеских универзитета на листи од 500 је данас око 50. Ово Kинезе ставља на позицију број два, иза Америке, која на листи има преко 100 универзитета. Али, Kинези нису успјели да уђу у најбитнији дио академског простора. На листи од првих 100 универзитета само су четири кинеска. Постигли су квантитет унутар ранга од 500 универзитета, али не и квалитет неопходан да парирају Америци.

Да ли је Србији потребан кинески академски модел? И да ли Србија треба да се уопште брине око рангирања универзитета? Ирска професорица, Хелен Хејзелкорн, експертица за наукометрију (како то рогобатно звучи), каже да је рангирање универзитета врста академског помодарства које не доноси ништа конкретно осим заблуда. Kинеска листа није једина. Постоји више од 10 сличних листа чији су креатори јавне институције и преко 100 комерцијалних листа. Зашто је Србија опсједнута кинеском листом? Једна друга листа, Universitas 21, српску науку ставља у позицију за медаље у неким показатељима. Српски сељак би српском академику опет могао одржати лекцију из логике.

Хејзелкорн даље тврди да прекомјерно ослањање на наукометрију води ка „перверзним подстицајима”. Врста „перверзног подстицаја” присутна је и у српским интерпретацијама наукометрије. На примјер, могло се прочитати ових дана да је пад Београда на Шангајској листи узрокован одласком двојице пензионисаних, али високоцитираних математичара на рад у иностранство. Њихов повратак на матични универзитет, досјетио се неко, може Београду вратити „стару славу”. Али, сељачка логика је опет здравија од академске. Kоме су пензионери, без обзира на несумњиви углед, помогли на дуге стазе? Оно што помаже је млада крв, а никако пензионерска.

Игор Богићевић (Стартит)

У том смислу бољи од свих листа из кухиње академског помодарства су практични резултати из свијета науке, који онда отварају врата привреде и креирају радна мјеста за младе академске таленте. Иако удио науке у српској привреди није велики, постоји сектор у коме је Србија, барем када је у питању југоисточна Европа, у позицији за медаље. Ради се о ИТ сектору који искључиво зависи од младих талената. Они Србији на годишњем нивоу доносе преко милијарду долара. Одличан примјер је америчка компанија Seven Bridges, чији је суоснивач један млади Србин, Игор Богићевић.

Seven Bridges је захваљујући Богићевићу један крак из мјеста оснивања, Бостона у Америци, пружио у Београд, гдје је отворио важну испоставу за младе софтверске инжењере. Ови младићи и дјевојке развијају софтвере за анализу генома, које уз значајну надокнаду онда користе свјетске академске институције, углавном у Америци и Европи, да утврде који гени изазивају рак, или доприносе ризику од кардиоваскуларних или неуродегенеративних болести. Буџет за истраживања ове врсте је у Америци и Европи вриједан на десетине милијарди долара. Српски младићи и дјевојке су директно на извору овог тока новца и могу Србији донијети значајну привредну и академску корист, коју помодарске академске листе никада неће моћи да измјере.

Зато, браво за српске младе таленте, који упркос тешкоћама српске привреде успијевају на свјетском тржишту знања. Штета што њихови професори више вјерују сумњивим листама, од Шангајске до осталих, него конкретним достигнућима својих студената. Али, ово не значи да не долазе боља времена упркос професорском догматизму. Недавно основани Фонд за науку је у своје Научно вијеће именовао Игора Богићевића.

(Извор Данас)

 

О аутору

Stanko Stojanovic

Оставите коментар