Brojni naučnici, uglavnom poštovaoci lika i dela Muhidina Pirija, već godinama dokazuju neverovatno precizno podudaranje sačuvanog parčeta prve mape s našim aktuelnim znanjem geografije, ali još se nisu u potpunosti usaglasili oko neočekivanog prelaska južnoameričkog kopna, u odjednom svima lako prepoznatljiv antarktički predeo.
Miodrag Ivanišević
Ko je bar jednom posetio neku internet stranicu o najvećim svetskim misterijama, morao se sresti s Mapom Pirija Reisa, „misterioznim artefaktom” s početka šesnaestog veka, i pročitati neke osnovne podatke o njoj, i o samom autoru. U knjizi „Misterije i kako ih se rešiti”, prilikom nabrajanja svih mogućih i nemogućih misterija, i ne samo po meni logičnog pokušaja njihove podele na misteriozna mesta, pojave i predmete, pomenuo sam Svetog Brendana i kartografa Pirija Reisa. Sada sledi objašnjenje, onima koje to zanima, kako su irski svetac i turski pirat postali povezani za sva vremena, i to na krajnje neverovatan način, naravno, jer ništa drugo ne biste ni očekivali u knjizi o misterijama.
Naime, na pravim čudom sačuvanom donjem levom delu veličanstvene Prve mape sveta, koju je hrabri pomorac, gusar i admiral Piri Reis (1465-1553) napravio u Galipolju daleke 1513. godine, našao je svoje mesto i jedan irski svetac. Doći ćemo i do njega, i videti otkuda on tu, ali pođemo li redom, azbučnim ili abecednim, svejedno, prvo dođe A – admiral.
Puno ime čuvenog kartografa glasilo je Hadži Muhidin Piri ibn Hadži Mehmed, odnosno Muhidin Piri, sin Mehmedov. Na više mesta se može naći i ime Hadži Ahmed Muhidin Piri, ali očito je reč o istom čoveku, jer se ostali podaci slažu. Hadži je prefiks koji se zaslužuje obavljanjem hadžiluka, odnosno hodočašća, a nosili su ga i otac i sin, dok je reis zvanje u rangu vrhovnog zapovednika, ili poglavara – u ovom slučaju reč je o admiralu. To mu je, vremenom, postalo sastavni deo imena, baš kao i njegovom stricu Kemalu Reisu – poznatom gusaru, i admiralu, koji je bio veoma cenjen moreplovac, i kao takav imao neograničen pristup arhivu u carskoj palati Topkapi, u Istanbulu. Nekada bi tamo poveo bratanca…
Pred nama je mnogo neverovatnih detalja,
a Piri je na mapi ispisao i dvadeset devet
komentara na turskom, i jedan na arapskom
jeziku, a neki od njih, po mišljenju mlađih,
slobodoumnijih naučnika, lako se mogu
pokazati kao tačni, poput onog zapisa
o vrelim izvorima u srcu Antarktika.
Sam Piri Reis je objasnio da se prilikom crtanja mape sveta koristio sa čak dvadeset starih mapa. Došao je, nekako, do osam mapa iz vremena Aleksandra Makedonskog, najverovatnije deo plena iz aleksandrijske biblioteke, a koristio je i staru, arapsku mapu Indije, te četiri portugalske mape Indijskog okeana i Kine. Priznao je i da se prilikom crtanja obale Centralne Amerike poslužio mapom dobijenom na poklon od svog strica, a koju je ovaj pronašao kod jednog mornara, prilikom detaljnog pretresa kompletnih posada, sa upravo zarobljenih sedam španskih brodova (!). Tu mapu je, navodno, napravio sam Kristifor Kolumbo!
Pred nama je mnogo neverovatnih detalja, a Piri je na mapi ispisao i dvadeset devet komentara na turskom, i jedan na arapskom jeziku, a neki od njih, po mišljenju mlađih, slobodoumnijih naučnika, lako se mogu pokazati kao tačni, poput onog zapisa o vrelim izvorima u srcu Antarktika. Lepa vest je, za nas koji se s arapskim pismom ne snalazimo baš najbolje, da se svi prevodi lako mogu naći na internetu. Neka ostrva s Pirijeve mape više se ne vide, ali ona su još tu, mada se trenutno skrivaju pod vodom (?). Nekoliko ostrvaca smo, zahvaljujući toj mapi, ponovo otkrili, a najnovija istraživanja pokazuju da je ona mnogo preciznija nego što smo mislili.
Postoji mnogo teorija o tome kako je
nastala Pirijeva mapa, a tu i tamo neko
pomene i vanzemaljce, njihovu nedostižnu
tehnologiju, i mogućnost termovizijskog
skeniranje s velikih udaljenosti,
odnosno detaljno mapiranje naše planete
iz njima poznatih razloga.
Smatra se da je to najstarija sačuvana mapa na kojoj su verno prikazane istočne obale Južne i Centralne Amerike, Portugalija, Španija, te deo zapadne obale Afrike i Antarktik. Da, da, dobro ste pročitali – Antarktik! Neki naučnici tvrde da je na mapi lako prepoznatljiv antarktički predeo poznat kao Zemlja kraljice Mod, koji i danas ovako izgleda ispod 4.000 metara debelog leda starog oko 6.000 godina. Antarktik je otkriven tek 1819. godine, 300 godina pošto ga je Piri „opisao”!
Postoji mnogo teorija o tome kako je nastala Pirijeva mapa, a tu i tamo neko pomene i vanzemaljce, njihovu nedostižnu tehnologiju, i mogućnost termovizijskog skeniranje s velikih udaljenosti, odnosno detaljno mapiranje naše planete iz njima poznatih razloga. Ne bih ulazio u priču za koju nemam dovoljno pouzdanih elemenata, već samo navodim da su, po nekim zaljubljenicima u sve aktuelniju teoriju o „drevnim astronautima”, posetioci iz svemira, najblaže rečeno, bar delimično, koautori misteriozne mape o kojoj će se još dugo voditi polemika.
Sveti Brendan (484-577), jedan od prvih irskih svetaca, poznat još i kao Moreplovac, Putnik ili Hrabri, našao se na prvoj mapi sveta zahvaljujući zanimljivoj priči, koju je Piri od nekoga čuo, a idealno mu se uklapala u opis Atlantskog okeana. Na ilustraciji, pri samom vrhu, skoro pa u sredini, vidimo „dvojicu sa čamca” kako lože vatru na „velikoj ribi”, a zapis iznad nje nam govori da je nekad davno irski sveštenik, i budući svetac, plovio preko „sedam mora” i širio veru. Jednog dana iskrcao se, s delom posade, na pusto ostrvo, ne sluteći da su se, u stvari, popeli na ogromnu ribu. Čim su zapalili vatru ta riba je zaronila. Velike ribe su, kao što i pretpostavljate, kitovi koji žive u Atlantiku.
Jedrenjak i čamac su nacrtani u idealnoj razmeri s „velikom ribom”, koja mi, iskreno rečeno, najviše liči na brancina, a čisto sumnjam da je Piri negde mogao videti kita. Ljudi nisu proporcionalno urađeni, ali to nije toliko ni važno – na crtežu se jasno vidi da je posada ostala na brodu, a da se sveštenik s kapetanom iskrcao na „ostrvo”.
Ovako je izgledala osnovna mreža za portolan, mapu prvenstveno namenjenu lučkim navigatorima, nastalu kao pomagalo za plovidbu po malim akvatorijima. Pojavili su se u Italiji, u 13. veku, a reč portolano nam govori da je to, u početku, bio vodič za sigurniji ulazak i izlazak iz luke (ital. porto), koju je predstavljalo samo središte mape. Svaka veća luka, u to vreme, imala je svoj portolan. Jasno determinisane četiri osnovne strane sveta, s pomoćnim smerovima, koji su vodili do šesnaest novih odredišta, u suštini su i „ruža vetrova”, sa središtem smeštenim u samu luku, mada je ispravnije reći da je luka bila smeštena u središte, pa su zahvaljujući stečenom iskustvu, i savetima drugih dobronamernih kapetana, vlasnici portolana u njih redovno unosili sve važnije podatke – ne samo o najpovoljnijim vetrovima za uplovljavanje u tu luku, već i za što bezbednije isplovljavanje iz nje. Ucrtavali bi podvodno stenje i zapisivali dubinu gaza, ali su znali i da negde sa strane zapišu kakvo je domaće vino, gde se najbolje jede, a bogami i kako se lokalne devojke odnose prema mornarima.
Svi bolji kapetani, u to vreme, imali su svoje zbirke portolana, sa dodatno unesenim zabeleškama, koje su predstavljale pravo malo bogatstvo. Imali su ih i svi veliki gusari, a Piri Reis, koji je uskoro postao jedan od njih, pošto nije bio naročito zadovoljan postojećim mapama, odlučio je da stvar uzme u svoje ruke.
Samo za one koji to ne znaju, valja napomenuti da gusar nije isto što i pirat, mada mnogi greše i koriste oba izraza kao sinonime. Gusari su napadali i pljačkali samo uz vladarev blagoslov, i za to mu davali određeni procenat otetog blaga – bili su strogo kontrolisana mafija i davali su caru carevo, odnosno plaćali su državi pozamašan porez! I pirati su se bavili otimačinom, ali nisu potpadali ni pod kakvu „unutrašnju kontrolu”. Gusar Frensis Drejk (1540-1596) je za velike zasluge dobio od engleske kraljice Elizabete II zvanje viteza. Viceadmiral ser Frensis Drejk – kako to moćno zvuči!
U španskim i engleskim kraljevskim trezorima još se nalaze nepobitni dokazi tih aktivnosti, a identična situacija je i u istanbulskoj palati Topkapi. Na mapi s početka 16. veka vidimo kolika je bila Osmanska imperija za vreme sultana Selima II (1512-1520), koja je 1517. godine, zauzimanjem Egipta, konačno prerasla u kalifat. Bilo je to ogromno lovište za gusare s lovačkom dozvolom. (Crvenom tačkom obeležio sam poziciju Kaira).
Azimutna ekvidinstalna projekcija Zemlje,
s Kairom u samom središtu, po istoričaru
doktoru Čarlsu Hapgudu, i Grejemu Henkoku,
skoro idealno se preklapa s Pirijevom
Prvom mapom sveta.
Pirijeva mapa sveta samo liči na jedan veliki portolan Kairske (rečne!) luke, ali je ona mnogo više od toga. Azimutna ekvidinstalna projekcija Zemlje, s Kairom u samom središtu, po istoričaru doktoru Čarlsu Hapgudu, i Grejemu Henkoku, skoro idealno se preklapa s Pirijevom Prvom mapom sveta.
Danas možemo, zahvaljujući odgovarajućem softveru, napraviti projekciju s rodnim, ili nekim drugim nama važnim mestom, kao centrom sveta, i to za sitan novac odštampati na svojoj majici, ali kako je Piri Reis početkom 16. veka mogao doći do ovakve projekcije? Gde ju je nabavio, i kako? Nabrojao nam je sve mape koje je koristio, ali smo ostali uskraćeni za informaciju o poreklu onih preostalih, samo ovlaš pomenutih šest mapa. Šest mapa!?
Postoji više teorija o tim mapama koje su „nestale u akciji”, ali mnogi obrazovani, kao i samouki „istraživači”, uporno se trude da osmisle neku noviju, i originalniju, koja nikome do sada nije pala na pamet. Da li je rešenje misterije povezano s kalifom Al-Mamunom, i onom njegovom posetom Velikoj piramidi (820. godine), kada je, navodno, izneo sve što je našao u njoj, ili možda čak i ispod nje, a da nikome ništa nije prijavio, jer to nije ni morao. U kalifatu je kalif sve i svja!
Zašto se u centru Pirijeve mape nalazi Kairo? Zašto se sve „vrti” oko Kaira? Šta to ima toliko važno u Kairu? U Kairu može svašta da se nađe – ako znamo gde da tražimo! A opet, možda u središtu mape i nije sam grad Kairo, već njegovo predgrađe Giza, gde bismo mogli, na brzinu, skoknuti do piramida, pa i do one najveće, Keopsove. Dakle, imamo Pirijevu mapu, odnosno azimutnu ekvidinstalnu projekciju Zemlje, i Gizu u središtu, a usred Gize je Velika piramida… Mislim da još niko, pored svih silnih istraživača, ne može sa sigurnošću objaviti šta se nekada nalazilo u njenom središtu, niti šta se tu danas nalazi.
U najskorije vreme moći ćete pročitati interesantnu priču o nultom meridijanu, gde se takođe pominje Giza.
I Oksfordov „Rečnik staroengleskog jezika” navodi da reč pyramid potiče od grčke reči πυρ, čije je značenje vatra. Postoji i prošireno tumačenje da se radi o vatri u središtu, a to nas vodi do najnovijih neverovatnih teorija o staroegipatskim piramidama kao drevnim elektranama. Vatra u središtu? Izvor zračenja? Ložište? Reaktor? Vredi razmisliti, ali bilo kako bilo, kada naiđete na reč koja počinje s pir, ili piro, budite sigurni da ona ima neke veze s vatrom, vrelinom i paljenjem.
Nabrojaću samo neke, i to bez objašnjenja, jer većina izraza vam je poznata: piretik, piretoterapija, piridin, pirija, pireksija, pirogeno, pirografija, piroelektricitet, piroza, pirolatrija, piroliza, piroman, piromantija, pirometrija, pirotehnika, pirofagija, pirofobija… (Milan Vujaklija, „Leksikon stranih reči i izraza”). S obzirom da i Hadži Muhidin Piri ibn Hadži Mehmed u sredini imena, odnosno u prezimenu, ima „vatru”, to našu priču čini još neobičnijom.
Zlatna kugla, pronađena u Ekvadoru, verovatno predstavlja Sunce, sa „zracima” koji se radijalno šire, mada je moguće i da je to prikaz Saturna, i njegovih prstenova. Jupiter, Neptun i Uran takođe imaju prstenove, ali ih možemo videti samo pomoću najjačih teleskopa, pa te opcije nećemo ni uzimati u razmatranje. A opet, mislim, ni Dogoni nisu imali teleskope, a svašta su znali.
Kugla je dugo čuvana u gradiću Kuenka, u Ekvadoru, kao jedan od vrednijih muzejskih eksponata – izuzetno lepih metalnih predmeta koje je smerni otac Krispi dobijao od lokalnog stanovništva, u znak zahvalnosti za svoja dobročinstva, ali ne znamo šta se s njom desilo posle velikog požara, odnosno niko ne zna zasigurno gde se kugla od žeženog zlata trenutno nalazi. To je još jedna informacija koja nam nedostaje, jer se dosad „samo” nije znalo gde je tačno pronađena, ko je, kada, gde, i zašto napravio. Kako se mogla izgubiti? Možda je samo negde malo zaturena, poput onog parčeta Pirijeve mape u Topkapiju?
Znamo da reč sfera prvenstveno podrazumeva kuglu, loptu ili krug, neko nebesko telo, pa čak i nebo, mada se u prenesenom značenju još može odnositi i na teren, oblast, delokrug, područje, rejon – otuda imamo sintagme sfera delovanja, ili interesovanja. Sfera uticaja podrazumeva nametanje mišljenja osione velike sile, u političkom, ekonomskom ili kulturološkom pogledu, nekim malim, ili malo manjim narodima, a samim tim i vlast nad njihovom teritorijom, kao i nad jezikom i kulturom. Turska je i danas velika sila, a sfera njenog uticaja je svakim danom sve veća, kako u regionu tako i šire. Nekada se prostirala na tri kontinenta, ali nigde nisam našao podatak da je njena flota išla do Ekvadora, tako da mi zvuči neverovatno i sama pomisao da se u muzeju palate Topkapi, u Istanbulu, još nalazi kameni kalup iz kojeg je izliveno pomenuto ekvadorsko zlatno sunce.
Budimo sigurni da se u trezorima velelepne
palate još kriju brojne „neviđene” stvari,
a da smo nalaženjem delića Pirijeve
Prve mape sveta ugledali samo vrh
ogromnog ledenog brega.
Ako se nekada, bez ikakve sumnje, dokaže da su zlatna kugla i kameni kalup u bliskoj vezi, moći ćemo tada pretpostaviti da je i to sunce nastalo u Turskoj, i na nama, zasad neshvatljiv način, stiglo do Ekvadora, ili da je turska soldateska negde, na nekom od svojih velikih pohoda, pokupila kameni kalup, i odnela ga svom sultanu kao trofej. Baš kao što je ono nekad neko, iz Bagdada, odneo nekome zlatni kalašnjikov, ili sam ja to nešto pogrešno upamtio. Nisam? I vi se sećate? O bagdadskim lopovima ćemo tek pričati.
Iz ovog kamenog kalupa je navodno nekada izliveno zlatno sunce, ili možda više njih, a sličnost je prevelika da u to ne bismo poverovali. Mada, ipak mi sve zvuči nekako previše nategnuto. Plašim se da su sve to samo spekulacije, pokrenute saznanjem da se u riznicama Topkapija godinama krila mapa o kojoj niko nije imao pojma, dok je nisu slučajno otkrili 1929. godine, prilikom velikog spremanja. Pošto smo pronašli i kameni kalup, sada s velikim nestrpljenjem očekujemo sledeće prolećno krečenje. Budimo sigurni da se u trezorima velelepne palate još kriju brojne „neviđene” stvari, a da smo nalaženjem delića Pirijeve Prve mape sveta ugledali samo vrh ogromnog ledenog brega.
Piri je veliku „Knjigu navigacije” završio 1526, a Drugu mapu sveta 1528. godine. Od nje je ostao samo levi gornji deo, gde se mogu videti: Grenland, deo Severne Amerike, od Labradora do Floride, Kuba, Jamajka i deo Centralne Amerike. Na tom sačuvanom parčetu je prikazan prostor koji je ovde, uz izvesna odstupanja, označen crvenom isprekidanom linijom, dok je pronađeni deo Prve mape sveta uglavnom korektno pozicioniran u odnosu na pretpostavljenu celovitu mapu, rađenu na najfinijoj koži mlade antilope.
Drugu mapu sveta je poslao preko Ibrahim-paše, sultanu Sulejmanu Veličanstvenom, koji mu se, takođe posredno, od srca zahvalio. Isti sultan ga je 1554. godine, optužio za napuštanje flote, i kukavičluk, za lopovluk i bespravno sticanje bogatstva, i na kraju za zaveru, odnosno veleizdaju. Osamdesetdevetogodišnji admiral je osuđen na smrt, i pogubljen, a gde drugde nego u Kairu – u samom centru njegove veličanstvene Prve mape sveta, „kakvu još niko nije imao u ovom veku!” Da li je čovek, koji je nosio vatru u imenu, znao svoju sudbinu i punih četrdeset godina čekao da mu se desi predskazano, pa da i on malo odmori?
Ponovo se vraćamo na uvek isto, večno pitanje: „Ali, kako je Muhidin Piri sve to znao?” Koje su izvore koristili Pirijevi izvori? Ko su bili njihovi izvori? Bilo kako bilo, on sam nikada nam nije otkrio poreklo preostalih šest mapa. Možda nije ni znao od koga ih je dobio, već ih je tek tako našao na radnom stolu. Ili nije smeo da oda svog dobavljača, ili se jednostavno toga nije sećao? Da li ih je sam našao, ili su one pronašle njega? Da li je moguće da se postideo načina na koji je došao do tih šest mapa? Da li je sve bilo „čisto” prilikom nabavke?
Da sada još malo raspirimo priču o Antarktiku i Zemlji kraljice Mod, sa par mojih ekstremnih razmišljanja, s kojima se niko ne mora složiti. Ilustraciju, koju upravo gledate, skinuo sam sa svima dostupne „Guglove” aplikacije, namestivši, prethodno, da položaj Zemlje, odnosno vidljivih kontinenata, bude što sličniji onom sa sačuvanog dela Pirijeve prve mape. Počistio sam, na brzinu, i „originalnu” pretamnu svemirsku pozadinu – da nam ne skreće pažnju sa bitnih detalja.
Brojni naučnici, uglavnom poštovaoci lika i dela Muhidina Pirija, već godinama dokazuju neverovatno precizno podudaranje sačuvanog parčeta prve mape s našim aktuelnim znanjem geografije, ali još se nisu u potpunosti usaglasili oko neočekivanog prelaska južnoameričkog kopna, u odjednom svima lako prepoznatljiv antarktički predeo. „To bi lako mogao biti Antarktik, ali bez leda!”, reče često citirani profesor, ne trepnuvši.
A kada je to Antarktik bio bez leda? Koliko znam, mi sada nismo u ledenom dobu, a Antarktik je i dalje pod debelim ledom! Da li je ledeno doba jedini preduslov da bi se na Antarktiku stvorio debeli ledeni pokrivač?
Najnovija multidisciplinarna istraživanja sve više se bave dolaskom prvih migranata na severnoameričko kopno, iz Azije na Aljasku, preko Beringovog moreuza, i ono što je donedavno bila samo jedna od pretpostavki, sada se uzima zdravo za gotovo. Smatra se da je zbog nižeg nivoa mora, pred kraj poslednjeg ledenog doba, kopneni most direktno povezivao dva kontinenta, dajući „prokletu mogućnost izbora”. Hiljade ljudi su prelazile u velikim talasima, i oko toga nema nesuglasica, ali postoje ogromne razlike u preslobodnom određivanju vremena dešavanja poslednjeg ledenog doba, pa se tako pominju velike seobe u rasponu od pre nekih 30.000, 20.000 ili 13.000 godina…
Možda je Piri, u stvari, samo upotrebio
živim čudom pronađenu mapu, s ucrtanom
tektonskom pločom, a mi smo u njoj sve
vreme pogrešno videli Antarktik?
Grešiti je ljudski, pa i on je, precrtavajući
stare mape, dva puta uneo reku Amazon, ali
to mu nikad niko nije zamerio.
Niko više ne pominje „ledenu maršrutu”, već samo kažu da je prelazak bio moguć zbog nižeg nivoa mora! Na slici se nalaze dve identične crvene linije, kojima sam markirao jedan deo tektonske površi, poznate kao Škotska ploča, i predeo Antarktika gde se nalazi pominjana Zemlja kraljice Mod. Ako bi se ovog časa, onako iz čista mira, spustili nivoi svih okeana, ta tektonska ploča bi izronila i opet bi se lepo videla – kao nastavak Južne Amerike, koji nam je i Piri prikazao na svojoj mapi. Mislim da tada više niko ne bi morao da u njoj prepoznaje neku drugu obalu, deo susednog kontinenta.
Da li je, kada su ono hiljade migranata, „zbog nižeg nivoa mora”, gazile preko Beringovog moreuza, istovremeno iz vode malo izvirila i ta, tada verovatno još bezimena ploča? Po svemu sudeći, neki drevni kartograf osetio je potrebu da „ovekoveči momenat”, bez vode i bez leda, ne misleći da će nam svojom objektivnošću postaviti težak zadatak. Bio je to pravi čovek na pravom mestu, u pravom trenutku. Da, mislim da je bio čovek!
Možda je Piri, u stvari, samo upotrebio živim čudom pronađenu mapu, s ucrtanom tektonskom pločom, a mi smo u njoj sve vreme pogrešno videli Antarktik? Grešiti je ljudski, pa i on je, precrtavajući stare mape, dva puta uneo reku Amazon, ali to mu nikad niko nije zamerio.
I u Bagdadu se može svašta naći – samo ako tačno znamo šta, i gde da tražimo! Bagdadski lopov je svima dobro poznata bajka o mladom lopovu i svemoćnom duhu iz boce, uvek spremnom da bez pogovora ispuni želje svog gospodara, ali možda je taj lopov zaista nekada i postojao. I Muhidin Piri je, kao mali, čuo za tu bajku, ali je čuo i za bagdadskog kalifa al-Mamuna, i njegovu „Kuću mudrosti”, gde su navodno prenete sve dragocenosti koje je našao u Velikoj piramidi(?). Internet je danas prepun „pouzdanih podataka” o ogromnom intelektualnom blagu, koje je neka drevna visokorazvijena civilizacija tu pohranila pre potopa (!), za buduće naraštaje, ali sveznajući egiptolozi kategorično tvrde da je to samo još jedna od brojnih izmišljotina vidovnjaka Edgara Kejsija, na koju su mogli nasesti samo naivni i neobrazovani.
Tamo su se mogli nalaziti i dokazi o prepotopskom mapiranju Zemlje, a vrednom kartografu bi ti podaci bili od neprocenjivog značaja, pod pretpostavkom da je kalif zaista doneo iz Gize neke stare mape. Valjalo bi nekako doći do njih, ako se još nalaze u toj njegovoj „kući”. Preko svojih kanala gusar Piri je lako mogao dogovoriti susret s najveštijim bagdadskim kradljivcem, i za određenu sumu naručiti od njega sve što mu je padalo na pamet. Mogao je to lako i narediti, ali admiral je uvek imao stila. Da sam se ja nekim čudom, početkom šesnaestog veka, našao na mestu bagdadskog lopova, i da mi je zapovednik velike turske flote zatražio da mu učinim malu uslugu, i „skinem sa osiguranja” staru nautičku kartu, iz slabo čuvane biblioteke, učinio bih to ne časeći časa.
Velika flota – mala usluga, nema tu mnogo razmišljanja. Može, može, idem odmah! To bi za mene bio veliki izazov, skoro kao neka „nemoguća misija”, ali siguran sam da bih mu na kraju odneo mapu. Ma, šta jednu, i ja bih mu dao svih šest. Šta će meni tolike mape? Kada Piri Reis ljubazno zatraži nekakvu prastaru mapu, ma ima da dobije sve sa lagera, za iste pare. Ako plati – plati… Nema nikakve ljutnje, daleko bilo.
Priča o uzimanju pola tuceta mapa iz al-Mamunovog arhiva je samo plod moje bujne mašte (?), dok stoji činjenica da je 2003. godine, tokom operacije „Iračka sloboda”, iz Bagdada izneseno golemo arheološko blago. Recimo, i čuvenu „Bagdadsku bateriju”, galvanski elemenat star više od dve hiljade godina, čuvanu u Nacionalnom muzeju, izneli su na svetlo dana, a nakon uspešno izvedene invazije gubi joj se svaki trag. Nadam se da baterija nije oštećena prilikom transporta, i da je nalogodavac zadovoljan isporučenom robom.
Kažu da je u Bagdadu izvršena i najveća pljačka svih vremena, kada je iz trezora Centralne iračke banke, „oslobođena” ogromna, zbog istrage još neobjavljena tačna svota. Uzdražaću se od komentara, ali pronašao sam podatak da je „sve Pirijevo bogatstvo, nakon pogubljenja, dodeljeno državnoj blagajni i otpremljeno u carsku palatu Topkapi, u Istanbulu”. Da, mislim da razmišljamo na isti način.
„Samo prati trag novca!”, reče Duboko Grlo, i nasmeja se.
Tekst je preuzet iz knjige Miodraga Ivaniševića „Misterije i kako ih se rešiti”, koja je u završnoj pripremi.
Knjigu Miodraga Ivaniševića „Rebusi i kako ih se rešiti”, Izdavač Hadar, Beograd, možete naručiti pouzećem telefon: 066/240 499 ili e-mail miodrag.ivanisevic@gmail.com
